Delulu is the solulu, or not?

Delulu is the solulu, or not?

Добро дошли у delulu свијет гдје немогуће постаје могуће, снови јава, маштање прави свијет, а crush момак. Овдје је све дозвољено и могуће, само треба пожељети. Ако будете довољно упорни, можда и манифестујете нешто од тога. Али то није толико битно. Ушушкајте се, јер није ваш проблем ако у вама не препознају таленат, или будућег сарадника. Стрпите се, ваше вријеме ће тек доћи. Шта? Имате 20, 21, 22, 25 или 35 година, па шта? Живот је пред вама! Биће прилике.

Што ме погледао на ходнику? Шта ли је тад мислио?

Је ли мислио о мени, намјерно?

Опростите, то није био обичан поглед. Него онај продужени, што би се рекло, загледали смо се.

Па смо се онда срели и испред факса, замало да се сударимо! А мјеста је било...

Исто и у мензи. Менза празна, а он не зна гдје ће, па за мој сто. Да не помињемо како сам јела. Гутам кнедле буквално...

Ма то је то. Сигурно му се свиђам. Ето, лајк је чист доказ. Стори је погледао међу првима. Ма свиђам му се само неће да се јави! E, а можда чека...

Познато, зар не? Сви смо ми мало delulu...

Шта је заправо delulu, и одакле нама тај израз?

Делулу је дио интернет сленга. Појавио се у заједницама фасцинираним К-поп културом, негдје у 2013. и 2014. години. На форумима таквих група почео се користити израз delulu за онога ко гаји илузије да ће једног дана упознати славну личност (која му се свиђа) и с њом бити у вези.

Делулу је поново заживио крајем 2023, прво на Тиктоку, а онда и на Инстаграму.

Делулу је постао идеја, неки кажу и филозофија, која гласи: позитивним ставом можемо утицати на стварност и промијенити будућност. То је у начелу тачно, јер какве су ти мисли такав ти је живот, што би рекли. Но, није само ово идеја тренда. То је само први утисак који имамо када видимо reels.  

Међутим, чим се у језику јави нови термин, нова одредница у рјечнику, и те како постоји разлог да се удубимо у њу. Не смишљамо нове ријечи из забаве, већ из потребе. Зар не?

Оно што је карактеристично за делулу је илузија. Ту су и прецјењивање својих могућности, неприхватање мана и тешко сагледавање стварности. Из овог угла, најприближнији синоним за делулу би био самообмана. Креирање и вјера у иреалну стварност може довести до остваривања неких илузија, тј. до њиховог манифестовања.

Fake it till you make it!

Вјеруј да си храбар, лијеп, племенит, самопоуздан све док нехотице то и не постанеш.

Знате шта?

Ово су врлине до којих се стиже искуством, временом и радом на себи, а не пјена од сапунице која се распрши при првој препреци.

У чему је разлика?

Средина у којој се крећемо и живимо је направила атмосферу да не смијемо да погријешимо, да треба да будемо витки и утренирани, здрави и јаки (јер смо млади), забавни и срећни, а у ствари, све више смо незадовољни. Временом смо подлегли таквом утицају и заборавили да постоје и негативне емоције, да се дешавају и лоше ствари. Човјек више није слободан да се осјећа тужно или усамљено, да му не би пришили неку дијагнозу.

Бјежањем и неприхватањем лоших ситуација, емоција и околности у којима смо се нашли, правимо лавиринт у коме не можемо да се снађемо. Тамна страна приче је што некад не можемо ни да схватимо да смо лоше, јер све изгледа нормално. Запараво, таква нормалност је одсуство промјене, која је толико потребна младим људима. Треба остати у покрету.

Лијепо је живјети у дворцу снова и маштати да ће се нешто ипак промијенити. Зато полако постајемо жртве својих снова, и нема потребе да се дижемо из кревета у ком смо ушушкани. А желимо ли да се пробудимо из својих снова? Питање је.

Можда звучи страшно, али без панике! Ово су нормалне појаве. Сви их пролазимо у неком периоду живота. Наравно, има изузетака гдје фаза прелази у стање, али ту је потребна медицинска помоћ. Само 0.05% до 0.1% одраслог становништва има делузију као стање (тј. delusional disorder, потврђује и пише Cleveland Clinic). Делузију обично прати још неки облик „измијењене свијести”, али као што рекосмо, то су ријетки случајеви.

Зашто је тешко да погледамо себе у очи?

Суштина је у томе, ко је и у ком тренутку спреман да прихвати стварност, да је реално сагледа и прихвати околности у којима се налази. За то је потребна храброст, она основна храброст да се погледаш у огледало. Није лако. Зашто?

Па, није баш лијеп призор. Кад видиш које кило вишка, ноге у икс или грбу као у Квазимода, немаш баш побједнички менталитет. А тек колико можемо да будемо незахвални или безобзирни некад, онако без разлога, лош нам је дан. Послије се правдамо и пребацујемо кривицу на другог.

Овакве ситуације су се вјероватно често дешавале, док нисмо огуглали на њих, почели да се саживљавамо с њима и да их сматрамо нормалним. Све у свему – ружна стварност, лоша слика о себи и бијег од прошлости су сигнали које не треба игнорисати.

Некада се уплашимо да се нећемо свидјети другима, да се нећемо уклопити или да ће нас одбацити. То је сасвим природно, али тај страх је углавном неоснован. У дубини разума и душе знамо да је немогуће да се никоме не свидимо, (статистички није могуће!) али настављамо да се умотавамо у страх јер смо лијени да ишта предузмемо по том питању.

Зато је лакше сједјети и кривити друге, или чекати да се жеље „манифестују”. Да, пробали смо да се мијењамо, можда и неколико пута. Онда неуспијех, разочарење, па смо и одустали, јер нема смисла.

Nonsens.

Због кога да се мијењаш, ако не због себе?

Волиш ли се бар толико да мислиш да си вриједан сопственог труда око себе?

Ево лијепе вијести – бићеш са собом до краја живота.

Чему разочарење онда?

Чему нервоза?

Опуштено, биће све океј.

Како изаћи из зачараног круга?

Не постоји рецепт ни тајни напитак који ће нам помоћи да боље сагледамо себе и стварност онакву каква јесте. Питање је времена и личног развоја особе: како ће и када изаћи из магле делузија. Међутим, има неколико ,,ствари” које можемо предузети и тиме мало убрзати процес.

1. Прихватити себе таквима какви јесмо и бити задовољни у својој кожи (јер другу немамо све и да ову нећемо). Дакле, то је што је, ту смо гдје смо. Играјмо с тиме што имамо.

2. Радити на себи сваког дана помало, без очекивања да ће се све промијенити преко ноћи. Херој устаје сваког дана и обавља редовне дужности све док не дође његов дан. Треба да будемо благи и стрпљиви према себи самима.

3. Опростити себи што нисмо као лутке с насловних страна, па и другима који су допринијели да тако мислимо. Опростити другима, јер и они живе по први пут, као и ми.

4. Прошлост је прошла и не можемо је поправити. Пошто се то већ не може, онда је морамо прихватити. Можда је тешко, али је неопходно. Свиђало се то нама или не.

Управо због бјежања од прошлости пропуштамо прилике у садашњости, кваримо и будућност, која тек треба да стигне. Дакле полако, било је промашаја, али идемо даље.

Закључак.

Је ли delulu на крају, solulu?

Све што нас окружује има своју равнотежу, само се људима дешава да је понекад изгубе. Тада се окрећемо делузијама као рјешењу за превазилажење тешке ситуације, онога што нас боли или мучи.

Бијег од стварности у измаштан свијет је оно што нам је Алиса давно открила својим одласком у Земљу чуда. Али, она се вратила, па бисмо могли и ми.

Сви имамо своје делулу фазе, и то је сасвим у реду. Доживљавамо их као одмор од буке у свијету. Али, хоће ли чаурење у свој свијет промијенити стварни свијет у који треба да се вратимо? Мислим да неће. 

Шта нам је онда чинити?

Стари Грци имају лијепу фразу Panta rei – све тече, и све се мијења. Оног тренутка кад станемо неће стати и свијет, само ми. Зато треба ићи, стално се мијењати и усавршавати. Треба се трудити.

А ви? Шта мислите, је ли delulu – solulu?