Препис епизоде: Етномузика: Да ли ће традиционална музика опстати?

Ана: Данас говоримо о музици, као што сам већ рекла. Али зашто о музици и на који начин? Биће то у Данамеденову Цевићију и кроз питања. А пре свега, говорићемо о етномузици. Да видимо шта је етномузика и чиме се бави етномузиколог.

Само у студију је гошћа Марија Витас, потпредседница World Music Association у Србији, која је такође етномузиколог.

Поздрављам те, Марија! За почетак, можеш ли нам рећи чиме се бави етномузиколог?

Марија: За почетак, да те поздравим и захвалим на позиву. Баш ми је драго што сам овде!

Шта ради етномузиколог? То је професија која се, као и све друге, мења кроз време – као и музика, као што си поменула.

Како је етномузикологија уопште почела да се проучава као студијски програм на факултету, конкретно на Факултету музичке уметности у Београду? Све је почело крајем 40-их година 20. века, када је композитор Петар Коњовић основао катедру. Тада је то била катедра за историју музике и музички фолклор. Почетком 60-их дошло је до раздвајања, и формирана је самостална катедра за етномузикологију.

Њен оснивач био је чувени етномузиколог Миодраг Васиљевић. Међутим, није дуго остао на тој позицији, јер је због болести убрзо преминуо. Његову улогу преузео је Драгослав Девић, једно од најзначајнијих имена наше етномузикологије. Деведесетих га је наследио Димитрије Големовић, а 2019. године катедру је преузела професорка Мирена Закић.

Ја сам студирала етномузикологију од 2000. до 2006. године, у време када је студије још увек трајале пет година, пре увођења болоњског система. Било је то скоро као медицина – пет година студија, а онда још једна година за дипломски рад.

Након тога сам полако почела да улазим у практичне воде етномузикологије. Да поједноставимо – етномузикологија је наука о музичком фолклору. То је основна дефиниција, али сама реч „фолклор“ има веома широка значења, како код нас, тако и у свету.

Када овде кажемо „фолклор“, многи ће прво помислити на културно-уметничка друштва. Други ће га повезати са народним стваралаштвом. У основи, термин потиче од енглеских речи folk (народ) и lore (знање), што бисмо могли превести као „народно знање“ или „народна мудрост“.

Како се живот мења, тако се мења и етномузикологија. Рад на терену, рецимо, ако замислимо истраживања етномузиколога 50-их, 60-их или 70-их година, значајно се разликовао од данашњег. Некада су се на терену откривале нове мелодије, снимале певачке групе и свирачи. Данас је то веома ретко, али то не значи да теренски рад више не постоји.

И сама сам, да кажем, „теренац у души“. Чак и када сам на одмору, на пример, када лети одем са породицом на Тару, не могу да побегнем од тог етномузиколошког бића у себи. Док уживам у природи, волим да разговарам са мештанима, истражујем историју тог краја и упијам све што је део његове културе.

На Тари још увек постоји тај неки сеоски живот, иако, наравно, тамо доминира старије становништво. Уживам да разговарам са сељацима, јер су пуни искуства које ме обогаћује и оплемењује. То је део живота који мени недостаје, нешто у чему нисам одрасла. Зато увек настојим, чак и када ми то није главни циљ одласка негде, да обавим неки мали теренски рад – да попричам са неким човеком из народа, са села, да разговарамо о животу.

Волим да замишљам тај живот, да се уживим у њега, да размишљам како је некада изгледао – како су деца одрастала, како су се забављала, како су људи радили. То и данас постоји, али није могуће у истој мери као некада. Села се празне, што је прича која траје већ дуго и сада је, могло би се рећи, у својој завршници. Али етномузикологија је жилава, као и све друге науке, посебно друштвене. Она иде у корак с временом, не због неке вештачке модернизације или праћења трендова, већ зато што је то природан процес.

Ана: Пошто си већ поменула глобализацију, односно модернизацију, хтела бих да те питам: да ли етномузикологија данас има другачију форму с обзиром на развој, или се она једноставно прилагођава времену и као наука остаје флексибилна?

Марија: Апсолутно, мења се. Етномузикологија је веома еластична наука, лако се повезује са различитим областима и дисциплинама.

Нека тематика може се обрадити етномузиколошким приступом, чак и ако је у питању хип-хоп. Данас етномузикологија има различите гране, приступе и теме. Моје драге колеге етномузиколози раде у различитим областима – неки чак заврше студије етномузикологије и оду у потпуно друге сфере, које могу, али и не морају имати везе с музиком. Ми који остајемо у етномузикологији радимо на различитим позицијама, у различитим „фиокама“, али смо сви део једне исте мреже.

Ана: Сада је прави тренутак да те питам – шта је тебе лично привукло да се бавиш овом облашћу, да завршиш овај смер на факултету и постанеш етномузиколог?

Марија: То ми је омиљена тема! Јер, ја сам уписала етномузикологију као неко ко готово уопште није имао додира с њом.

Укратко, ја сам београдско дете. И не само београдско, већ градско у сваком смислу. Једна баба ми је живела на Врачару, а други баба и деда нису били из Београда јер је држава премештала деду – он је био шумарски инжењер. Родитељи су ми, на овај или онај начин, били повезани с музиком. Један деда је свирао виолину, други гитару. Мама и тата су свирали виолину и клавир. Одрасла сам у музичком окружењу, усмеравана ка музици и интелектуалним темама, али додира с народном музиком уопште нисам имала.

Не само да нисам знала шта је сеоска музика – нисам знала ни шта је село!

Мој чувени блам...

Никада нисам имала „вајб“ села. Баш никакав додир с тим светом. Ово ми је једна од омиљених анегдота из детињства коју обожавам да причам.

И није ме срамота да је причам, јер је то сада део мене.

Волим то да преносим и својој ћерки, да јој покажем колико је она напреднија од мене у том погледу. На пример, пошто је често водимо на Тару, научила је да музе краве. Баш је подстичем да упија такве ствари, да стекне искуства која данас није лако стећи. Верујем да то све оплемењује и шири видике.

Ја сам била "оперисана" од тога. Веруј ми, до можда седмог-осмог разреда, ја сам се збуњивала шта је коза, а шта је овца. Е, то је тај мој велики блам.

Ана: Да, да. Зато је добро што си то урадила.

Марија: С друге стране, била сам упућена на природу, без обзира на то што нисам лако разликовала козу од овце. Моји су били веома повезани са природом. Пуно смо планинарили, тако да сам знала шта је планина.

Знала сам шта су шетње кроз природу. Ако бих успут окрзнула неко село, тога нисам ни била свесна. Али прави сеоски живот ми је био потпуно стран.

Нисам имала никакав додир с тим. Васпитавана сам у духу класичне музике. Временом сам развијала свој укус.

Наравно, генерацијски рок, музика, и тако даље. Па сам се проширила и на џез. Али нека радозналост је увек постојала.

Такав ми је и карактер, и тако је и дан-данас. Мислим да је ту кључ за повезивање са било којом музиком која није мејнстрим.

Кључ је радозналост. Човек мора да буде радознао. Да жели да упозна нешто необично.

И за мене је музика веома лична ствар. Прво бих то рекла.

Музички укус зависи од тога где смо одрасли, од културе у којој смо одрасли. Зависи од тога како су нас родитељи, односно систем образовања, усмеравали. Шта да слушамо, шта да пратимо.

Ја сам ишла у основну музичку школу. То ме је доста формирало као особу која воли класичну музику. Али данас не слушам само класичну музику.

Немогуће је остати само у томе. Данас има толико звукова.

Ана: Како је тебе то било? Како си ти нашла себе у музици поред свих осталих жанрова?

Марија: 

Радозналост је кључна ствар.

До мене су тада — била је то друга половина деведесетих, основна школа — долазиле касете. То је било време цветања пиратерије.

Одједном би ми се у рукама нашле неке нарезане касете. Продавале су се у малим локалима, у продавницама у центру Београда. Ту су биле касете са занимљивом музиком.

Тако сам ја дошла до касете са индонежанском музиком. Са музиком са Јамајке.

То су били моји први сусрети. Они моменти када се потпуно распаметиш. Не знаш шта те снашло.

Тада сам почела да осећам звуке различитих култура. Потпуно сам се отворила ка томе. Али још увек без праве свести о томе.

А камоли о томе шта је српска традиција.

То ће за мене бити један судар који ће се тек касније десити.

Када сам уписала средњу музичку школу, свирала сам клавир, наставила своје класично музичко образовање.

Рок, поп, џез — све је то увек било присутно.

А онда је дошао четврти разред средње и, можда си чула за организацију „Музичка омладина Србије“.

То је институција основана с идејом промовисања музичке културе међу младима. Организују различите манифестације, а једна од њих су и квизови за средњошколце.

Музичке школе су могле да пријаве тимове за такмичење. Ако прођете први круг, идете даље. Увек се одговара на питања везана за одређену тему.

Раније су теме биле композитори, рецимо Стеван Стојановић Мокрањац.

Када сам ја била четврта година, значи 1998/99, тема је била „Народна музика Југославије“.

Тако је гласила и књига коју је написао Димитрије Големовић, који ће касније бити мој професор.

Добили смо ту књигу. Свако од нас.

Ја сам се, наравно, пријавила, јер сам била радознало дете.

Добили смо и аудиокасету са снимцима традиционалне музике.

Када сам први пут чула те гласове, мушке, женске, ништа ми није било јасно.

Шта је ово?

Жетелачке песме. Песме за покојнике. Песме за рођење детета.

Не могу речима да опишем колики је то шок био.

А то је традиција моје земље.

Традиција мог народа.

До тада о томе нисам знала ништа.

Ана: То је било у средњој школи?

Марија: Да, у четвртој години.

Ана: Да ли су те квизови усмерили ка даљим студијама?

Марија: Не баш.

Тада сам већ била заинтересована за све то, али моја љубав према компоновању је и даље била јака.

Чак сам желела да побегнем из земље. Што није било ретко осећање међу младима тада.

Размишљала сам о томе да одем у иностранство и да се бавим компоновањем.

Онда је уследило бомбардовање и све се пореметило. Никако није било шансе да одем у иностранство, па сам, захваљујући добром успеху у средњој школи, уписала историју на Филозофском факултету. Историја ме је одувек занимала – још од кад постојим, имам ту неку потребу да "копам" по прошлости. Волим прошлост, волим сеоски живот и замишљам какав је био некада. Интригирају ме начин живота људи, старе навике, шта се некада слушало... све је то повезано са мојом љубављу према историји.

Историју сам, искрено, уписала више да бих "нешто" уписала. Нисам то планирала, јер је љубав према музици у мени одувек постојала. Академија тада није била као сада – конкуренција је била ужасно јака, а упис на смер као што је композиција био је озбиљно тежак. Тако сам, уз студије историје, почела и да радим – запослила сам се у Мекдоналдсу. Ноћне смене, већ две недеље радим, чистим подове и столове, а не знам шта ћу са собом.

Онда ми сестра, која се у мом животу повремено појављивала са фантастичним саветима, каже: „Што ти не би уписала етномузикологију?“ Ја јој одговорим: „Каква етномузикологија, па ја немам никакве везе са тим!“ Али онда одем те ноћи на посао, опет чистим, и шефица ми приговара: „Ово ниси добро очистила, види овај комад помфрита!“ Ја у себи помислим: „Довиђења.“

Чекала сам да прођу празници – Нова година, Божић, породична окупљања – и онда сам села и озбиљно почела да се припремам за пријемни. Био је веома захтеван, јер се спремало пуно тога.

Ана: Шта је заправо пријемни за етномузикологију? Да ли је то само свирање инструмента, или више теоријско знање?

Марија: И једно и друго. Срећом, пошто сам завршила клавир, била сам ослобођена тог дела. Али остало... морали смо да полажемо хармонију, контрапункт, солфеђо, проверу слуха, анализу научних радова – практично као неку врсту испита из етномузикологије.

Одлично сам прошла на пријемном, уписала сам се на буџет. Нисам била разочарана што нисам уписала композицију, напротив – помислила сам: „Хајде да видим како је овде.“

Прва година је почела, а ментор за мој семинарски рад била је Мирена Закић, која је сада шеф катедре. Доделила ми је тему – жетелачке песме. Није била баш само та тема, мислим да је било нешто повезано са источном Србијом и завршетком жетве.

Када сам почела да истражујем, заљубила сам се у ту тему. Знала сам шта је жетва у теорији, али нисам имала праву представу о томе.

„Шта значи жетелачка песма?“ – питала сам.

„То је песма која се пева током жетве или прикупљања жита,“ неко ми је одговорио.

„Близу си, добро размишљаш,“ рекли су ми. И тако је све почело.

Заправо, о чему се ради? Народне песме некада су биле део свакодневног живота. Шта то значи? То значи да нису служиле само за разоноду или кратку паузу у раду, већ су имале много дубљу улогу.

Оне су биле и део обреда. Имале су ритуалну важност. Да не улазимо сада у детаље, али постојало је много различитих песама, а етномузикологија их дели, на пример, на песме годишњег и животног циклуса.

Животне песме се тичу обичаја који су везани за најважније тренутке у животу – рођење, свадбу и смрт. То су кључни моменти не само за појединца већ и за целу заједницу. Свадба, на пример, није била само ствар двоје који се венчавају, већ читаве заједнице која учествује у том процесу и још више се повезује кроз њега.

Смрт је такође један од посебно значајних тренутака за заједницу. Када се заврши нечији животни пут, песме и обреди који га прате имају важну улогу у колективном доживљају тог губитка.

Етномузикологија је веома сложена и занимљива тема. Она отвара многа питања, а ја сам се, како сам више улазила у ту област, све озбиљније загревала за њу. Током студија било је успона и падова, као и код већине студената који не студирају нешто што је по „дифолту“ исплативо. Питала сам се шта ћу радити после, али сам ипак успешно завршила студије.

После тога, пошто сам обожавала да свирам и наступала у бендовима као клавијатуриста, отишла сам у Јапан на шест месеци. Тамо сам свирала са две девојке – биле смо трио, а ја сам свирала клавијатуре. Било је то дивно искуство, које је још више неговало моју љубав према различитим културама.

Имале смо срећу да будемо у граду Кјоту, који је центар јапанске традиције. Тамо традиција заиста живи – барем је тако било 2007. године. У том граду будистички и шинтоистички храмови су на сваком кораку. Када се упале светла за пешаке, могли сте да видите мушкарце у пословним оделима, а поред њих жене у кимонима. Било је потпуно нормално да људи носе народну ношњу у свакодневном животу, што је код нас незамисливо.

Како је та култура утицала на мене, с обзиром на то да сам већ у том периоду почињала да се бавим нашом традицијом? Помогло ми је, наравно. Јапан ми је отворио погледе ка нечим сасвим другачијим.

Када кажем култура, не мислим само на традицију и народну музику. Култура је и свакодневни живот – како се Јапанци поздрављају, каква је њихова блискост или, из наше перспективе, можда одређена дистанца. Нисам сигурна како је данас, али 2007. године било је уочљиво да су Јапанци у комуникацији формалнији него што смо ми навикли.

Јапан је оставио дубок траг у мом животу, и много сам научила. Путовали смо кад год смо имали слободно време. Тамо смо били практично запослени – свирали смо у једном тржном центру неколико пута дневно. Нисмо изводили народну музику, али нас је један од шефова једном замолио да припремимо блок српске музике. Тада сам мало свирала и представила нашу културу, што је можда био мој први контакт са промоцијом српске традиције у иностранству.

Данас се тиме бавим интензивно.

И оно чему ме је Јапан такође научио јесу дисциплина и виши ниво професионалности. То је нешто што не тражим само од себе, већ волим да препознам и код других. Увек ми је пријатно када у Србији упознам људе који су изузетно професионални и који се озбиљно односе према свом послу. Ето, то је Јапан.

После тога, када сам се вратила, почело је оно чему сам увек тежила, осим што сам наставила да свирам. Дуги низ година свирала сам у једном дивном квартету – "Синдерела" или "Пепељуга". Свирали смо у отменим ресторанима или на венчањима. Паралелно са тим, почела сам да радим у медијима.

То је била моја огромна љубав. О томе сам, у ствари, маштала још као студенткиња – да радим у медијима и да се на тај начин бавим традиционалном музиком.

Најискреније, на студијама сам брзо схватила да наука није за мене. Пре свега, нисам могла да упијем и репродукујем научни дискурс. Једноставно, научно писање ми није ишло.

То су ми чак и професори на факултету говорили. Иако смо имали диван однос – и данас га имамо – често су ме критиковали: „Јао, Марија, пишеш сувише новинарски!“ Али шта да радим? На факултету се пишу научни радови.

Ана: Да ли ти је то било мање драго, или си приметила да ти не иде? Приметила си да ниси остала у том пољу, већ си отишла више у практично свирање инструмента, истраживање других инструмената и култура? Како се то може повезати? Да ли ти је то помагало када си писала, или ти, заправо, није било толико значајно?

Марија: Прво да кажем – волела сам да пишем. Волела сам да „глумим“ младог научника, као студенткиња. Усмеравали су нас ка томе, и било ми је занимљиво да читам, размишљам, анализирам, извлачим закључке и пишем.

Али једноставно, мој начин писања је потпуно одударао од онога што се очекивало. Чак и када сам се озбиљно трудила да пишем научно, није ми баш успевало. И то је, у ствари, само показивало да ме чека нешто друго.

А то друго ме је заиста и сачекало. Што је потпуно нормално и природно.

Зар није дивно што сви ми, који смо завршили етномузикологију, одлазимо на разне стране? На тај начин свако од нас промовише етномузикологију. Моје драге колеге из, рецимо, Музиколошког института – тамо има и младих и искусних етномузиколога из Српске академије наука и уметности.

Неки су остали на Факултету музичке уметности – да не заборавимо да и у Новом Саду постоји катедра за етномузикологију. Неки су отишли у медије.

Неки су се запослили у другим институтима. Постоји много могућности за оне који желе да се баве етномузикологијом.

Мој избор били су медији.

Прво медијско искуство стекла сам на телевизији "Свети Ђорђе" у Инђији, али то је био чисто новинарски посао. Радила сам информативу. Трајало је кратко.

Како је само широка етномузикологија! То је обухватна наука – проучава инструменте, вокалну музику... како си ми већ рекла, можемо причати и о инструментима, и о вокалном извођењу. О плесовима, народној ношњи – о свему томе. То ме све веома занима.

Ана: Када си ти почела да се бавиш тиме? У ком правцу си ишла? Како би ти, рецимо, сада саветовала неког ко би хтео да започне овај пут? Са које стране да приступи теми? Да ли да се заинтересујеш са љубављу за нешто, или да истражујеш прошлост и останеш дубље у томе? Или мора да постоји неки ред? Мислиш ли, рецимо, да ако неко стварно жели да студира етномузикологију... нема ту дилеме?

Марија: Дакле, ко упише етномузикологију, ако заиста жели то да упише, мора да има љубав и жар за ту дисциплину. Не треба да буде неко ко уписује само због дипломе. Ако неко стварно жели да студира етномузикологију, мора да буде дубоко заљубљен у то. Мора да постоји огромна љубав и страст.

Зашто? Зато што се кроз то надамо да ћемо једног дана моћи да се тиме бавимо и да, можда, нећемо имати највеће примање, али ћемо бити испуњени тим послом. То није исплатива дисциплина, дакле, онај ко жели да ради и заради, мора да буде свестан тога.

Мислим да се сви људи деле на две стране када је у питању посао. Једни желе да раде оно што воле и да кроз то зараде, јер мора се зарадити, а други желе да зараде и онда раде нешто што им није толико драго. Једно и друго је у реду.

Само зависи од нашег карактера. У складу са тим, морамо да изаберемо адекватну професију. Етномузикологија није за оне који желе да зараде. А ја сам такав тип. Не знам да ли сам рођена таква, или сам тако васпитавана. И када сам била млада, у средњој школи, увек сам маштала о томе, веровала сам да ћу радити оно што волим.

Могу да кажем да сам имала среће, али да ли је то само срећа? То је увек питање. Колико има труда, али и искрене љубави и посвећености.

Да ли се некад деси да упишемо неку факултетску дисциплину и схватимо да то није за нас, али да истовремено останемо везани за ту тему, без обзира на формално образовање? Да, то је могуће.

Ана: Да ли се то десило, као што си рекла да ниси одрасла на селу? Да ли си заволела ту област кроз неке филмове, кроз музику, пошто си споменула да се сусретала са индијском музиком?

Марија: Да, преко тих пиратских аудиокасета, да, још деведесетих, јесте, јесте. Тако је кренуло то моје загревање за различите културе. И то и дан-данас, то све више јача.

Ана: Е, то ми је занимљиво, зато што, овај, људи немају неку прилику да, ето, слушају разне културе и разну музику различитих култура. Да ли је, да ли је некако то, када се данас изучава етномузикологија, да ли данас можемо причати о нашој музици као нечему, оно, чега треба да кренемо, да упознамо прво своје? Да ли ми, опште, као Срби, познајемо, генерално, полканице, да ли ми познајемо своју традицију, инструменте, и шта су они?

Марија: Да, то је, тешко је рећи колико и дан-данас познајемо.

Рекла бих да је свест о традицији мало већа него што је некада била, заправо. Ипак и доступност информација је боља него раније. Ето, до мене су допрле, некако, пиратске аудиокасете 90-их.

А сад, заиста, са најразличитијим културама се на клик срећемо. Потребно је само више жеље да се истражи нешто. Е, сад, то онако делује школски и као идеално размишљање, хајде да кренемо од свог, па ћу се загрејати и ширити видике.

Али, можда и није то толико битно. Да се иде тако, неким, можда, најлепшим и најлогичнијим следом. Зашто? Важно је, никад не знаш шта ће нешто са стране, може да ти отвори вентил за домаће.

Ето, ја сам слушала неке друге културе, прво сам се упознала, да бих се касније, много касније, заљубила у сопствену. Дакле, ја сам прво чула неке индонежанске звуке, неке мајчанске и друге, можда, чак и неку мађарску музику, па сам тек, онда, много касније схватила шта је српска музика и заволела и почела дубоко да је познајем. Слично је и, рецимо, у некој области, например, духовности.

Кад сада вратим филм, шта је мене, као особу, отворило ка духовности, ка питањима уопште вере и неких тих продуховљених осећања, тако што сам интензивно читала грчку митологију, нешто што је потпуно супротно, нека, што је оно, хардкор паганштина, јел? Ја, нешто што је имала та итичка наша религија. Јесте, и то сам, у то сам се заљубила, рецимо, кад сам била седми и осми разред. И имала сам, пошто, ето да кажем, у том смислу сам одрастала у позитивној средини, да се отварам ка различитом уз родитеље и, не само родитеље, али кући сам одрастала и са гомилом књига, најразличитијих, не само белетристике.

И тако сам једном... Јесте, јесте. И, онда се отвориш, као дете и младо биће и ка другим стварима. Тако сам ја једном извукла са полице, то је била једна озбиљна књига грчке митологије, не мислим на неке, оно, тече, сликовнице, извучених 10 прича из грчке митологије, са пуним илустрацијама, него то је била, онако, један озбиљан пресек грчке митологије, без икаквих слика, са, онако, изворним типовима текстова, не прићаним.

И ја сам то читала, читала, читала, па изнова. И памтим тај неки преломни тренутак, отприлике то крај основне, почетак средње, одједном сам, кроз грчку митологију, почела да се окрећем ка питањима православља. Зато кажем, важно је да човек буде млад и радознат, нека крене од ритмова из Африке, нека крене од музике абориджина, па ће он да дође и схвати лепоту и снагу једне изворне песме из Западне Србије.

Ана: Јесте, то како кажеш, и наше, па и то, ето, како спомињемо и религију. Дотићемо се већ нечега, што и глобално и лично, на нас има утицај, и музика је заиста једно средство, кроз све то које утиче на нас. Па има она и, сада бих ја саосвирнула једну изреку, па то ону, каква држава таква музика, и обратно, каква музика таква држава.

Како ти гледаш на ту изреку? Зато што она доста озбиљна и говори, управо, о томе да једна музика која је осмишљена, креира управо народ, а да ми, као народ који конзумирамо ту музику, некако онда, смо под утицајем саме музике. Да ли је битно, колико је битно да они који креирају музику, воде рачуна о томе шта она носи у нашу културну баштину?

Марија: То је велико питање, када бих кренула од тога, могла бих да упадам у депресију и да будем врло песимистична, када бих кренула од тога, каква је Србија и каква је музика, ту бисмо могли да се дотакнемо многих проблематичних места, али хајде да будемо позитивни мало и да кажемо да, јесте, да кажемо, културно наслеђе је важно. Људи, они прагматични, можда и нису свесни колико је то важно, многи, можда, нису свесни, размишљају, а шта сад, бабе тамо неке кукају, како се то обично каже, шта је то, коме је то битно, али културно наслеђе је један од симбола једне земље, један бренд земље, један од брендова неке земље или народа. Ја ипак увек више волим да кажем земље, јер Србија није само земља Срба, него и других националности, и свако има своју музику ту, своју традицију, и све то чини културни мозаик Србије, тим што је.

И то је, дакле, културно наслеђе једне земље, јесте оно по чему земља треба бити препознатљива, и оно што је атрактивно, и оно што треба да буде основа за било које даље деловање појединца и друштва. Исто као што и историја, ми смо, нажалост, народ који је показао да често сам себе воли да руши, па тако рушимо нешто, било то зграда, било неки део традиције или историје. Тако волимо да бришемо за собом оно што је наше, волимо да рушимо. То је веома лоше и може да има дугорочне последице. Да би културно наслеђе заиста дошло до своје позиције, оно мора да буде решено одоздо, а не наметнуто.

Дакле, то мора да буде једно од основних питања које ће држава себи поставити, као и они који владају. Не мислим сада буквално да се тиме мора бавити председник или премијер, као што сам доживела у Узбекистану, зато сада то помињем. Пре четири године сам била у Узбекистану на једном музичком фестивалу и ту сам доживела јаку улогу председника и министра културе у самим тим фестивалима и уопште народној традицији. Тамо се много води рачуна о томе, и ту сам се напунила тим дивним осећањима и размишљањем о томе шта би било када би тако било у нашој земљи.

Свакако не морају председници и премијери да се баве тим стварима, али да кажем на нивоу министарства културе или они који одлучују. Да, тако је, и то је нешто што треба да се крене од васпитања. Не мислим на ограничавање, него на васпитање и развој свести о својој традицији од основне школе.

Мислим да је то мало боље него што је било кад сам ја била мала, јер памтим кад сам била дете, први или други разред, и када сам отворила учбеник за музичку културу и онда одједном учимо неку додолску песму, али то мени није било јасно. Шта, какве додолске песме? Шта, какве додоле? Нажалост, ни учитељица то није умела да објасни, и на томе се све завршило. Дакле, додир са народним стваралаштвом – нула.

Сада је то боље. Чак сам се позитивно изненадила. Пре неки дан сам отворила учбеник за дигитални свет, мој син је у другом разреду, и имам шта да видим.

Алгоритам народног кола! Да, да, почела сам да се смејем, али не у смислу подсмеха, већ с позитивним осећањем – опа, догле смо дошли. Тако да, мислим да је мало боље, али има ту још пуно да се ради.

Ана: Има ту доста места за напредак, слажем се, зато што, једноставно, музика је широк појам, а системски приступ томе је такође широка тема. Држава треба да брине о томе. По мени, оно што се данас класификује међу младима и свима нама је заиста упитно, какав утицај може да има. Због тога сам и почела нову тему – како утиче култура на станаре?

Како видиш данашњу музику? Да ли она утиче на културну баштину коју ћемо оставити нашој деци? Или не? Или неко то једноставно неће бити у књигама за 50-100 година? Ако је то... Када кажеш, да ли ће ова музика бити историја?

Марија: Коју тачно мислиш? Ову „треш“ музику. Ову музику која нема добре текстове.

Која је некако направљена не с неком сврхом да уљепша нечије стање, већ се, не знам, по мени, и када слушам ту музику, не знам шта је писац хтео да каже. Да ли ти имаш такав утицај радије? И ту природна селекција... Можемо се мало плашити шта ће бити ако све те песме остану и почну да се сматрају народним.

Али и ту ради озбиљна селекција. Заиста. Шта ће све остати, хитови су увек краткотрајнији, шта ће ту остати за касније. На крају крајева, из различитих жанрова новокомпоноване музике остаће по неки бисер.

Не могу да кажем да сам ја опседнута уживањем у новокомпонованој музици или кафанској музици. Далеко од тога. И у томе налазим уживање.

На крају крајева, свака музика има свој контекст. Веројатно нећу баш кафанску музику да пустим у стану. Можда може да се чује понекад.

Зависи. Што да не, уз кување ручка може да легне. Али, не треба имати, по мени... све зависи.

Музика је широк појам. Има свега и свачега. У новокомпонованој музици има дивних нумера које су аутори склапали у 20. веку. Има и, ајде да кажем, ужаса. То је дуга тема.

И просто то треба одвојити. Једно је питање. Кад кажемо да треба неговати свест о народној традицији, то не значи да треба сада да се очекује да ће млади са 16 година да се нађу на некој седљци или журци.

Користим термине које сам ја користила кад сам била тинејџер. Не знам сад како се то каже. Ми смо имали седљке на којима смо сели и забављали се, или журке.

Да је мало динамичније. И не кажем да данашњи млади треба да се очекује да ће запевати ужичку песму. Али је јако лепо да знају.

Да препознају. И да када чују неку песму, да не кажу „шта је ово, као ова кука”, него да кажу: „Ага, ове певају српску народну песму.” Ето, макар толико.

Дакле, све иде у складу са временом. Не враћамо се у прошлост. Некоме је културно и време да упозна своју културу.

Неко је упознао ту културу са 20, неко тек са 60, можда и уживао тим звуковима, када неко можда пинзи или седи уз ватру. На неки начин, тако видимо. Нисмо сви одрасли уз ту музику.

Ништа није, можда, инструмент који се слушао на селима, где су наши деди или прадедови одрастали и чували, можда, овце, краве, шта већ радили. Да, да, да, тако је. Просто, са сазревањем у различитим правцима, може човек да дође до свега.

Ево, ја, на пример, можда ћу сада, у овом неком периоду свог живота, у својим 40-им, 50-им, тако се осећам. Можда ћу почети да озбиљније разумем и да се лепим за оперу, за оперску музику. То ми до сад није било баш тако близко.

Иако сам завршила свако класично музичко образовање, и наслушала сам се класичне музике, волела сам је, волим је и даље, али сад сам ипак усмерена на народну музику, традиционалну музику, то ми је професија и онда немам времена баш. Тако да не слушам више интензивно класичну, ценим је, волим је, али опера ми је увек била онако шкакљива тема, па ето, ја ћу се, рецимо, кад томо дође време, и отворити се. Дакле, свако може, људско биће, ако је довољно радознало и жели да се отвори, отвориће се, а за традиционалну музику јесте потребно.

Ана: Да, то је тако. Дође фаза у животу када људима више прија опера, или нешто слично, а дође фаза када им прија весела музика. У складу с тим, помињали смо мало пре, постоје фазе у животу човека: рођење, венчање, смрт. Да ли би било добро да задржимо у нашој култури неке песме које се певају на тим слављима, односно туговањима?

Марија: Једном сам била члан једног друштва, односно хора, који је певао и на сахранама, и то је за мене било једно посебно искуство, зато што сам доживела некакву емоцију која стварно остаје после тога, зато што је то једно интензивно искуство смрти. Једном речју, неко умире и људи су тужни због њега. И зато те песме имају дуг значај, можда чак већи од неких других песама. Било ми је задовољство што сам могла научити те песме које говоре о смрти, о нечему што није баш лепо.

Ана: Како ти видиш ту ситуацију? Како ти гледаш на ова догађања у другим жанровима и речима у музици?

Марија: 

Па, прво да кажем, оно што си рекла, да ли је могуће да се настави? Вопште, оно што је кључно да би се наставила музика, мора бити део контекста. Да се изводи у вези са неким тренутком или обичајем. Под један, потребни су настављачи. А ко су настављачи? Млади.

Е, ту је сада важно питање: колико имамо младих који су заинтересовани за неку традицију? Поменула сам песму „Извика” из Западне Србије. То је један диван облик певања, двогласно певање које је узбудљиво за слушање и гледање, зато што ту двоје певају. Може бити и мушкарац и жена заједно, или женски или мушки пар.

И оно што је дивно је што они изгледају тако мирно, једно уз друго, тако су близу, како би се боље чули и створили заједно неку магију кроз ту песму. Они изгледају изузетно мирно, као да разговарају. Приметила сам да кад их фотографишем, пошто кажем да волим терен, и даље, и кад год сам негде у неким ситуацијама, увек ради телефон и снимач. Кад уредим те фотографије, док они певају, после кад их гледам, помислим: „Боже, они изгледају као да ћаскају, као да не певају.”

А песма која излази из њихових грла је моћна, гласна прилично, али није гласна у смислу да је некако агресивна, већ продорна. Можда је то најбољи израз. И тај контраст... оставља неку поруку на публику. То је било, то је њихов циљ и било је спонтано. То је просто стил певања који је донекле повезан и са природом, са околностима, са географијом. Некада је та песма могла бити и облик... Па добро, људи су некада били много више на отвореном.

Радили су на отвореном, бавили се стоком, чували овце, козе, краве на пољу. Пуно су проводили време на пољу, и та песма је одјекивала тим простором. И сада, рецимо, та песма „извика” се и даље веома снажно пева.

Ми смо, као World Music Association Србије, радили пројекат песме „извика”. Више пута смо снимали те певаче у западној Србији и промовисали ту врсту традиције, кроз книжицу и дискове.

И та песма је жива, витална, али шта је проблем? Истовремено је угрожена. Ја то волим да нагласим. Код тих неких облика традиције, она је жива и витална, али шта је проблем? Младих нема. И то је оно што је проблем.

Како, а нарочито када кажемо млади, пре ћемо наћи младе у данашњим културно-уметничким друштвима у Београду, који ће се отворити да осете нешто аутентичније, нешто исконско. Иако, можда, немају никакве генетске везе са Западном Србијом, али ће се отворити да уче то певање од аутентичних певача.

Ана: Али је проблем: шта је са младима који и даље живе у Западној Србији? Зашто они имају отклон од те традиције? Јер они би могли да буду најприроднији настављачи тога. Да, могли би, али да ли твоје истраживање показује нешто друго?

Марија: Да, показује, да. Као што рекох, та традиција је веома жива. Песма „извика” је жива, ко год је заинтересован, нека седне у кола, у аутобус, како год. Нека оде и распита се. Наћи ће те певаче, наћи ће их како певају и уживаће у тој песми. Али младе ћете слабо видети. Ето, то је оно што је проблем. И ту се враћамо на оно питање: да ли те песме могу да наставе да живе, да ли могу те песме вечно да живе у својој форми, или ће морати да се адаптирају, као што се сада дешава, да се култура мења, у складу са временом, текстовима и новим инструментима.

Ана: Када говоримо о инструментима, да ли је раније било више потребе за тим да се користе руке и предмети из окружења, како бисмо спонтано направили инструмент, ударањем или неким другим начином, него данас?

Марија: Па да, то је нормално. Са развојем технологије, некада је било више сналажења, људи су се забављали на своје начине.

Тако је, инструмент је раније био део свакодневног живота, посебно у селима. Некада, у прошлости, инструмент је био оруђе које је човек сам направио. Како? Замислимо пастира на ливади који чува овце. Како изгледа чување оваца? Ја то не говорим из личног искуства, али сам имала прилике да видим, мада данас то углавном ради неки старији човек или жена, али некада су то били млади чобани.

Рецимо, чобанин или чобаница седи док овце пасу, пландују, и, како време пролази, пастир се досађује. Шта ће да ради? Погледа око себе и види неко дрво које му одговара и направи инструмент, на пример свиралу или прулу.

Инструменти су настали као и све друго – од материјала који су били доступни у окружењу. Тако су настале и гајде. Многи инструменти које смо навикли да сматрамо традиционалним за Србију, као што је прула, такође су у употреби и у другим културама.

Свирала је један од најраспрострањенијих инструмената. Она је, као и прула, део различитих култура – српске, енглеске, индијанске. Да, то је истина. Свирала је облик инструмента који је готово универзалан. Наравно, није само српски инструмент, иако га ми често препознајемо као наш.

Интересантно је да се понекад више говори о другим традиционалним инструментима, као што су гусле, али и фрула се препознаје као српски инструмент. Аутоктон је, јер је направљен од материјала који су били доступни у нашем окружењу.

Истовремено, други народи су такође правили сличне инструменте, као што су гајде. За гајде су потребни материјали као што је дрво за цев и кожа јарета или јагњета за мешину, што је било доступно на многим местима где је сточарство било распрострањено. Тако су гајде постале део традиције многих народа – српских, шкотских, шпанских.

Дрво и други природни материјали су били основа за прављење многих инструмената. Људи су користили оно што су имали у окружењу да направе своје инструменте и створе музику.

Ана: Данас је музика коју слушамо резултат великог броја утицаја. Можемо чути музику из различитих жанрова, поп, рок, џез, традиционалну музику, а ако желимо, можемо слушати и етно музику или неке друге облике музике.

Тиме се јавља питање: Како се традиционална музика и музика света уклапају у савремени контекст?

Марија: Музика Асоцијација Србије ради на различитим пројектима који се односе на традиционалну музику и музику света. Један од тих пројеката је ВОМС (World Music Association Serbia), који се бави промоцијом и развојем традиционалне музике и етно звукова.

С тим у вези, традиционална и етно музика су важан део врл мјузик жанра, јер обухватају широк спектар музичких израза који су дубоко укорењени у различитим културама широм света.

Дакле, ми смо усмерени на то. Имамо магазин Eтноумље, који је и онлајн, као део портала World Music Асоцијације Србије. Ту објављујемо разне врсте чланака, вести, интервјуе, рецензије албума, приказе концерата и фестивала.

Све је везано за ту широку музичку област, као што је Врл Мјузик, односно традиционална музика. Дакле, бавимо се Etnumљем, бавимо се различитим активностима. Имамо и издавачку кућу, у смислу дискова.

Објављујемо разне албуме уметника домаћих, или све више објављујемо, управо оно што је део наших теренских истраживања или студијских снимања. Дакле, ми имамо албуме гуслара, рецимо, снимали смо гуслара, одржавамо неку ту традицију живу.

Ана: И све је ту усмерено не само да се објави, сними, сачува, него и, ајде да кажем, то је стварно наша велика делатност, усмерена на иностранство, на промоцију свега тога напољу, или путем, да кажем, електронским путем, дигиталним путем, тако што шаљемо све то што радимо одговарајућим људима у иностранству, или уживо, тако што се срећемо, јер ви доста путујете. Да ли ви радите са нашим етномузичарима, са нашим људима који се баве том етномузиком, и како их ви изаберете? Или они вама дођу са својим музичким радом, понуде вам, па ви то прихватите и однесете даље да се учини?

Марија: Сарађивање са домаћим музичарима може да иде на разне начине.

Један од начина је управо то што ми, кроз та наша издања која спремамо, и која могу да имају неку тему, на пример, гусле, увек нудимо и у тој некој книжици разне пратеће информације о, рецимо, медијима у Србији који се баве тиме, новинарима, менаџерима, букерима, фестивалима. Такође, имамо и регистар уметника на нашем сајту, и уопште, помажемо људима када се неко обрати са неким саветом, коме да пошаље музику, коме да се јави, да ли можемо да помогнемо на било који начин, нарочито везано за иностранство, увек смо ту.

Ана: Одлично.

И да ли имате лепу сарадњу са нашим људима, и како наши људи доживљавају светску сцену? Рекли сте да путујете и слушате њихову музику, да ли је то једна реч "светска музика", односно шта је светска музика, да ли је то музика и наша и њихова, па да то сада називамо светском музиком?

Марија: Да, музика света, у ствари, или world music. То је све заједно, да кажемо.

World music је заправо термин који је настао 80-их година у енглеском језику, из практичних разлога. Људи из света дискографске индустрије су се скупили и договорили који термин да смисле, да би, када се уђе у продавницу дискова, која је некада била нормална ствар, људи могли лакше да се оријентишу.

Није као данас, када се слабо купују дискови, чак и плоче, али и сада, тренутно, постоји неки ревајвал плоча. Дакле, некада је било сасвим нормално. Било је много продавница плоча и људи су их куповали у физичком облику. Људи су се договорили како да групишу музику из разних крајева света, да када неко уђе у продавницу, зна где да тражи ту занимљиву музику.

Ана: Ако негде стоји рок, негде поп, негде џез, негде класична музика, како да назовем све то? Који могу да имају неку тему, на пример, гусле.

Марија: Пошто је све двојезично и на енглеском, ми кроз то увек нудимо и у тој некој книжици разне пратеће информације о медијима у Србији који се баве тиме, новинарима, менаџерима, букерима, фестивалима. Такође, имамо и регистар уметника на нашем сајту и, уопште, помажемо људима кад год се неко обрати за савет о томе коме да пошаље музику, коме да се јави, или ако можемо да помогнемо на било који начин у вези са контактима, нарочито везано за иностранство, увек смо ту.

Ана: Да ли имате лепу сарадњу са нашим људима и како наши људи доживљавају свет? Пошто сте рекли да идете у свет и слушате њихову музику, да ли је то једна реч "светска музика"? Односно, шта је светска музика? Да ли је то музика и наша и њихова, па да се то сада назове светска музика?

Марија: Да, музиком света, уствари, или world music. То је све заједно, да кажемо.

World music је, заправо, настао термин и, да кажем, чак се сада и избацује полако из употребе, неки су кивни на тај термин, а по мени је то бесмислено, само се троши енергија. Термин, нажалост или на срећу, мора да постоји, јер олакшава свима нама сналажење. Увек волим да кажем, кад неко крене да критикује термин world music, волим да кажем, добро, а шта је са термином "класична музика"? Шта све класична музика обухвата?

Па зар можемо сада да ставимо у исти кош Баха и неког аутора из 20. века? Опет, значи, када се каже класична музика, имамо оријентир у глави.

Исто тако џез. Па чекај, сад џез из 30-их година 20. века и неки фри џез данас, па које су ту споне? Али нема везе. Обједињујући термин џез, нам помаже да се оријентишемо у шуми звукова. Исто је и са, па и са рок музиком, ако ћемо тако.

Тако и world music. Дакле, то је термин који је настао 80-их година, из практичних разлога.

Људи из света дискографске делатности су се скупили и договорили који термин да смисле, да би када се уђе у продавницу дискова, што је некада било, а како да кажем, нормална ствар за улазак. Није то као данас, када се слабо купују дискови, чак и плоче, али они су сада, тренутно, поново у тренду.

Дакле, некада је то било сасвим нормално. Било је пуно продавница плоча тада. И улазило се, музика се куповала у физичком облику.

И онда су се људи договорили, добро, како ми све те звукове да назовемо, да не буде, сад имаш афричку, и словачку музику, и музику индијанаца, како то све да се стави, да када неко уђе у продавницу и види натписе за одговарајуће полице са дисковима, да каже, аха, ту ћу да тражим ову занимљиву музику из разних крајева света. Ако негде стоји рок, негде поп, негде џез, негде класична музика, како да назовем ово све? И онда су дошли до термина world music, да се тако зове. И тако је кренуо тај термин, који се код нас, у ствари, никада људски није ни примио.

Ми, заправо, користимо и даље термин етномузика. И постоји, јел, од деведесетих, та такозвана етно-сцена. Нарочито почетком 2000-их, са много састава и уметника који су се појавили.

То је био прави бум, било је прелепо, сада је то мање разкошно. Тада, рецимо, крајем 90-их или почетком 2000-их, то је било веома значајно. То је имало везе и са друштвеним ситуацијама у бившој Југославији, са ратовима и тражењем новог идентитета и интегритета као народа. Тако да није тај настанак разних етно-састава и уметника био случајан, почео је крајем 90-их и почетком 2000-их.

Ипак има везе са тим осетљивим социјалним периодом. Људи су тада тражили да потврде своју националност, своју традицију, после свега што им се десило. Јест, било је то тражење себе.

Идентитет је некада био кроз музику. Апсолутно, то је тако.

Ана: А сада, ако посматрамо музику као идентитет, шта би у једној реченици могло бити наше идентитет? Балкан? Како би ти то рекао? Па да, у смислу, како налазимо ми себе у музици? Који је наш идентитет? Да ли су то инструменти које смо помињали?

Марија: Може се ту много разматрати... То је једно од најтежих питања. Прошле године сам учествовала на Вомексу, највећем сајму етномузике, и ту промовишемо највише музику. Прошле године сам била на панелу где се говорило о томе како би се могао описати бренд музике Србије.

Ја сам рекла да је то питање за неког са стране. Када си изнутра, као члан једне националне заједнице, тешко је да се изместиш и кажеш, "ова музика Србије је ово". То је много тешко. Можемо рећи који су типични наши инструменти или стилови, али као, певање у Источној Србији, Западној Србији, Срему, Банату, Шумадији, то је све толико различито.

Како сада рећи шта је то типично из Србије? Да не спомињем глобализацију која постепено брише фине разлике и нијансе.

Ми сада чак... Да, сада све изгледа као једна слика... али све је то процес који ми не можемо да зауставимо. Традиционална музика, која је губила своје нијансе, детаље, све те разлике од једног села до другог, сада губи ту разноликост.

Ја сам мислила да је веома важно да поменемо неке људе који су изузетни у области традиционалне музике. Рецимо, Бокан Станковић. Он је фантастичан музичар који свира са Гораном Бреговићем, али је ван тога права ризница традиционалне музике, посебно из источне Србије, јер он долази из Ајчара. Он негује традицију тог дела, а данас је и један од ретких који може да каже: "Ево, овако се пева у овом селу" или "Овде се свира овако." Нема много људи који су у томе.

Ана: Колико је људи данас који свирају те старе инструменте? Да ли постоји нека статистика?

Марија: Тешко је рећи тачно, али највише се свира фрула, свирали, која има подмладак. Такође, гусларска пракса је веома јака, иако су гуслари и даље у некој ниши, они воде рачуна о традицији и преносе знање на младе.

Ана: Да ли постоји подмладак и за гајде?

Марија: Да, гајде су, нажалост, угрожене, али постоје дивни млади људи који се баве њима. Могу да поменем и Драгану Маринковић, моју бившу колегиницу, која сваке године на Сабору Присланици додељује награду "Златна јабука" за најизворније музицирање. Све више младих, између 20. и 30. године, добија ту награду.

Ана: То је фантастично! А шта је са образовањем? Постоје ли школе које негују традиционално певање и свирање?

Марија: Да, има одељења за традиционално певање и свирање у Србији, рецимо у Краљеву и Београду. Мислим да постоје и друга места, али тренутно не могу да се сетим тачно. Ти одеци обухватају младе који желе да уче о традицији.

Ана: Шта можемо да урадимо да унапредимо тај образовни систем? Да ли држава може нешто да учини по том питању?

Марија: Држава мора да улаже у образовање у овим областима. Поред тога, потребна је већа сарадња између институција које чувају и дигитализују традиционалну музику, као што су Музиколошки институт САНУ, Факултет музичке уметности у Београду и Радио Београд. Било би дивно да те институције сарађују више и да направе базе података које би људи лако могли да прегледају.

Ана: То је јако важно. Које су земље већ урадиле нешто слично?

Марија: На пример, Мађарска је већ то урадила. Они имају одличне базе података о народној музици. Чак и Украјина има добру базу за своју народну музику.

Ана: И ми треба да урадимо нешто слично.

Марија: Тачно. Ове институције које сам поменула требало би да се баве тиме. Али, све почиње од нас самих. Можемо да допринесемо на свој начин.

Ана: То је заиста важно. Како ти лично учествујеш у томе?

Марија: Моје дете, које има 8 година, од малих ногу слуша народну музику. Често сам са њом на саборима, такмичењима, и она је имала прилику да чује све те звуке. Такође сам је уписала на фолклор, јер је то одличан начин да се млади људи повежу са традицијом.

Ана: То је сјајно! Фолклор је стварно диван, и за децу је то фантастичан начин да се науче важне животне вредности.

Марија: Тако је. Фолклор учи децу дисциплини, емпатији, помагању, и важности мушко-женских односа. Такође, уче традицију и историју.

Ана: Заиста лепо, Марија. Хвала ти што си поделила своје искуство и мишљење. Јако ми је драго што си споменула толико важних тема када је реч о усмеравању наше деце ка правим вредностима, јер заиста мислим да кроз музику требало би да то радимо, јер некако је лакше и лепше када се кроз музику уче и неким стварима. И хвала ти што си отворила тако важну тему, стварно, и што си, мислим, барем отворила на нашем подкасту. Верујем да ћемо наставити да радимо у овом правцу.

Марија: Хвала теби пуно. Мене је било изузетно пријатно и заиста су ти питања била веома промишљена. Хвала ти, а ја се надам да нису била много негативна, јер сам дошла у неком расположенију, а ова тема је заиста доста широка и доста тога, нажалост, можемо да кажемо да је остало у историји.

Ана: Али опет, ево, ти људи, као што ти радиш, да та музика шире, да се записује, верујем да ви помажете да то остане и записано.

Марија: Тако је, и да то не сме да се гледа само као прошлост, него то је део свих нас. Ето, као што ћемо и сопствену историју, сопствену прошлост и предке, па ваљда су сви они део нас.

Ана: Нисмо ми једини сада и после нас нико, пре нас нико. Ми смо наставак. И све што је било је део нас.

Марија: И наши предци. Да, апсолутно се слажем са тобом. И ево, на овом можемо да завршимо наше дружење.

Ана: Ако имаш још неку поруку, можеш да кажеш за крај, нешто што нисам успела да питам?

Марија: Не, боље да не, боље да не одлазимо по Новославину.

Ана: Добро, ништа. Останимо на овоме.

Ето, код свега овога ти си рекла и то, мислим, занимљиво је, зато што треба имати изворе, праве информације, као што ми сада покушавамо нешто да кажемо и пренесемо и вама овој теми. Хвала теби стварно, ето, надам се да је ово било корисно и да ће користити као садржај људима.

Марија: Да, надам се и ја исто.

Ана: Останите са нама, драги гледаоци, хвала вам што сте били део нас и хвала теби, Марија, што си била моја гост. Видимо се неки наредни пут, а ви слободно коментаришите ако имате неку нову тему коју нисте ми споменуле сада или нешто што бисте волели да чујете о музици у наредним подкастима, слободно пишите, ми ћемо вас читати. Видимо се.

Марија: Ћао.