Препис епизоде: Лидија Бајовић - професорка енглеског језика

Александар: Енглески језик је, према истраживањима, најчешћи страни језик који се говори у Србији. Најнеопходнији је, па сходно томе га, из жеље или нужде, сви донекле и познајемо, бар неке речи.

Александар: Процене су да број дипломираних студената англистике годишње у Србији варира, али се креће између 1000 и 1500. Број наставника енглеског језика није службено потврђен, али је процена да их има око 11.000 у основним и средњим школама.

Александар: Добро дошли у данашњи подкаст „Тараба прича“. У данашњем разговору причамо о учењу језика са наставницом енглеског из Прве београдске гимназије, Лидијом Бајовић. Добро дошла у подкаст.

Лидија: Ћао, ћао, хвала, боље вас нашла, хвала на позиву.

Александар: Драго ми је да си данас са нама и да ћемо причати о овој занимљивој теми. Надам се да је и теби занимљива, иако се дуго бавиш њоме?

Лидија: И мени је драго, наравно да јесте, баш је то једна врло савремена тема, иако често мислимо да се подразумева. Енглески данас јесте један од најпотребнијих алата за живот, не само младих људи.

Александар: Да, свакако. Па, ево на самом почетку бих волела да те замолим да се представиш. Да ли радиш само у школи или си активна и на неким другим фронтовима?

Лидија: Па, јесмо причале ти и ја и о томе, ја се бавим и превођењем, и помало књижевном критиком, тако да има још нечега осим самог наставничког рада.

Александар: Па да, све у домену језика и књижевности, али лепо је чути да има разних изазова.

Лидија: Апсолутно. Мени су сви подједнако занимљиви, и усмено и писмено превођење, мало критике, свега понешто.

Александар: То ми је баш драго да чујем. Занимљиво је, јер данас заиста има доста наставника који раде и у школи, али и ван ње. Ја, рецимо, идем на часове енглеског код наставнице Славице, овим путем је поздрављам, иако сам завршила средњу школу пре десет година. Стварно ми значи, јер сам после студирала нешто где није било пуно енглеског, а данас ми за посао стварно треба.

Лидија: Како да не. То је заиста неопходан језик. Као што си рекла, то је први страни језик у Србији.

Александар: Каква су твоја искуства, да ли је довољно заступљен? Има ли довољно наставника? Шта ти мислиш?

Лидија: Па, он је и више него заступљен. Можемо се похвалити да странац, кад дође овде, лако може да се снађе. За разлику од неких европских земаља, код нас ће увек неко знати да му помогне. Посебно млади, сјајно одговарају на те захтеве.

Лидија: Што се тиче рада у школама, страни језик је апсолутно присутан. Поготово у гимназијама, ако сте на друштвеном смеру, има пуно професора енглеског. На пример, у трећој години гимназије имају четири до пет часова енглеског недељно.

Александар: Само да те питам, да разјасним, то је четири до пет часова недељно, зар не?

Лидија: Наравно, недељно. Раније је било пет, сада је четири. Али имају и вежбе, што је супер, групе се деле на 15 ученика и онда рад заиста добија на квалитету. Вежбају се све вештине, читање, писање, усмени део…

Александар: То бих волела да се дотакнемо, читање стварно побољшава концентрацију, а има и бројне бенефите за ученике, али и за наставнике.

Лидија: Апсолутно, ја сам велики заговорник тога. Не добијају само ученици, већ и наставник. Ако себи и њима пружи прилику, много може да научи, и из процеса и из саме наставе.

Александар: Да. А онда ученици треба и да воле тај предмет. Једно од питања ми је, колика је љубав према предмету код тебе била мотив да упишеш англистику? Када се та жеља појавила?

Лидија: То је био апсолутни мотив. Неки кажу да је то код мене било породично, али ја сам знала чиме желим да се бавим већ у петом, шестом разреду. Имала сам 11–12 година и знала сам, то је то.

Александар: То је онда супер да се прати кад се зна тако рано. Можда си имала среће, зар не?

Лидија: Јесте, мислим да јесам. Нису сви те среће да знају одмах шта желе да раде, нарочито данас, кад сви откривамо да имамо више талената. Ни медији нису били толико присутни кад сам ја бирала пут, али ипак, срећа је ту одиграла улогу.

Александар: Значи, медији нису били толико развијени као данас. А сада је другачије учење, зар не? Поготово због технолошког напретка.

Лидија: Апсолутно. Млади данас имају на располагању ствари које ми нисмо имали, интернет, друштвене мреже, нове медије. И то им мења и начин учења, чак и несвесно.

Александар: Да, медији утичу, филмови, музика…

Лидија: Да, данас је већина садржаја на енглеском. И лако је прихватљиво. То много утиче на усвајање језика, несвесно га савладају. Често то зовемо синдром изворног говорника.

Александар: Значи, усвајају језик као да су изворни говорници, без оног формалног процеса учења?

Лидија: Баш тако. Вокабулар им улази спонтано, без свести да уче. То је кренуло још деведесетих и двехиљадитих, са филмовима. Ми смо некад гледали филмове и цртаће без превода и разумели.

Александар: Тако је, и ја се сећам тога. Да ли је то у пракси добро?

Лидија: Апсолутно. Ми сада уживамо плодове тог рада, односно тих њихових хобија. Често се прича како деца превише користе технологију, али у овом случају то нам иде у корист.

Лидија: Не мора све бити негативно. Истина је, не треба бити цео дан на мрежама, али овај аспект, њихово боље познавање језика, је изузетно позитивна ствар. Можда је превише рећи, али ја бих рекла, супериоран.

Лидија: Они суштински усвајају то много брже него раније, можемо тако да кажемо.

Александар: Па да, зато што се то одвија на једном несвесном нивоу. Они само иду за садржајима који их занимају, ништа није наметнуто и све некако природно тече.

Лидија: Да, то је занимљиво, јер наставници, поготово ако раде дуги низ година, треба да мењају свој приступ, па и своју личност. То је изазовно, али модерне технологије и методе у настави морају да се уводе да би се пратио развој науке.

Александар: Каква је пракса у школи? Да ли наставници то бирају или морају да се приклоне новим методама?

Лидија: Па као и у сваком послу, радни век траје дуго и током целог тог времена ми учимо. Од суштинског значаја је да професионално растемо, у било којој професији, па и у нашој. Моје искуство је да колеге то раде свесно, с жељом да допринесу настави и процесу у коме је крајњи циљ млад човек који је спреман за живот. Не само да влада оним што је научио, већ се томе радо враћа и памти за цео живот.

Александар: Значи, методика се не мора нужно мењати тако што нешто избацујемо, већ тако што се нешто додаје?

Лидија: Баш тако. Методика напредује тако што методе постају боље, квалитетније, у корист процеса учења и циља – да ученик напредује. А што се наставника тиче, то зависи од човека. У свакој професији имате људе који не желе да се мењају, али то је реалност.

Александар: Да се вратимо на једну тему од малопре – како приближити језик некоме ко уопште није љубитељ језика?

Лидија: Одлично питање. Веома изазовно, као и сама та ситуација. Није лако, имате дете или младог човека који једноставно не жели. Не допада му се и одбија то. Не значи да ћете сигурно успети, али сваки тренутак треба искористити да покушате. Ја волим да се мало упознам са учеником, да знам шта га занима, да бих могла даље да делујем. Ако знате шта га занима, ту можете да нађете простор за мотивацију.

Александар: Значи користиш његова интересовања да му приближиш градиво?

Лидија: Тако је, трудимо се. То бих волела да оставимо мало за крај, тему индивидуалних разлика, јер је стварно занимљива. Али кад већ причамо о изворима знања, раније су били популарни амерички филмови, са разним садржајима. Може ли такав садржај да се искористи у учењу или то ипак квари, због псовки, начина изражавања?

Лидија: Апсолутно може да се користи. Хтела сам баш сада да кажем нешто о мотивацији. Једино ако ученик не воли ни музику ни филм, што је ретко, онда треба тражити друге путеве. Али у већини случајева, ту их прво заинтересујемо. То се мора и може користити из више разлога. Прво, то је аутентичан садржај. Оно што имамо у књигама као вежбе слушања је добро, али је прилагођено, стерилно. Нема псовки, нема стварног језика, све је мало намештено. А у филмовима и музици имате жив, стварни језик. Наравно, нећете бирати филм пун псовки, али има доста материјала из кога се може учити вокабулар и напредовати.

Александар: Значи, жив језик, у смислу оног са чим ће се сусрести у стварности?

Лидија: Управо тако. То је оно што ће их сачекати када оду у иностранство или користе језик у животу. То је реалан, жив језик, могуће сцене и комуникација која их очекује.

Александар: Хтела бих да те питам, пошто си једно време живела у Шпанији, какво је твоје искуство са трећим језиком који говориш?

Лидија: Па ја можда нисам најбољи пример, јер нисам отишла тамо па почела да учим језик. Ја сам шпански учила још у филолошкој гимназији, па касније на факултету. А онда сам наставила из мотивације, јер ми се језик много допадао. Преводила сам са њега, полагала међународне испите и стекла дубље знање. Када сам отишла у Шпанију, већ сам говорила језик прилично добро.

Александар: Значи, прво си знала шпански, па тек онда отишла тамо?

Лидија: Тако је. Имала сам књижевно знање језика и онда сам отишла. Моје искуство је да сваки наредни језик који учимо иде лакше, ако припада индоевропској групи. Наравно, ако би неко учио кинески или арапски, то је потпуно друга структура и знатно тежа.

Александар: А постоји ли још неки бенефит од учења више језика?

Лидија: Апсолутно. Учимо боље и свој матерњи језик. Наш ум ради на вишем нивоу, ствара везе које нисмо раније примећивали. То важи и за језик и за живот. Стварамо везе са реалним језиком, али и са стварношћу, јер кроз језик упознајемо свет.

Александар: И са науком, и са језичком и са животном. А ова друга, не знам баш да ли може да се реши као проблем, али добро.

Да ли је шпански стварно лакши за учење, као што сви кажу, или и он има своје тешкоће?

Лидија: Не бих рекла да је лак. Сваки језик, ако желите да знате само основне ствари, као што се каже да купите хлеб и млеко, није тежак. Али ако желите да говорите језик добро, на средњем или вишем нивоу, поготово ако желите да живите и радите у тој земљи, онда мора да се учи озбиљно. Шпански има лепу мелодију, људима звучи привлачно, па их то мотивише. Али граматика није нимало лака, то зна свако ко га стварно добро говори.

Александар: Да, то сам и претпоставио.

Лидија: Нимало једноставна. На пример, енглеска граматика је далеко једноставнија од шпанске – далеко. То су она истраживања који је језик лакши, а у ствари су рађена на основу енглеског говорног подручја. Па као, шпански је лакши – њима. Једном Американцу или Енглезу. Зато што је нама ближи тај језик, апсолутно. Тако да… врло мало ствари је заиста објективно. Увек полазимо од неке мотивације, а она је – субјективна.

Александар: А што се тиче тог енглеског и шпанског, у искуству са шпанским – је л' истина да они не воле баш да причају енглески, више користе свој језик? Је л’ било потешкоћа у комуникацији ако си желела да говориш енглески с њима?

Лидија: Јесте. Одговор на сва твоја питања је – да. Истина је да јако воле свој језик. Начин на који се он тамо предаје у школама је мало другачији, па можда и то утиче. Али ја сам убеђена да је главни разлог телевизија. Зашто? Зато што они немају прилике да чују језик.

Александар: Шта значи да немају прилике?

Лидија: То значи да се сви филмови и серије синхронизују. Нема титла, него синхронизација. И због тога што немају прилике да чују енглески језик, мислим да је то проблем. Оно што није истина јесте да они „неће да причају“. Они хоће. Хоће, али им иде мало теже. Ми стално слушамо: „Био сам на одмору у Марбељи, намучио сам се жив, нико жив не говори енглески.“ То није зато што немају жељу – имају, али тешко им иде.

А ја, што се мене тиче, нисам ни покушавала да говорим енглески с њима – зато што сам говорила шпански. То ми је било најприродније. Али да, апсолутно је тачно, доказано – језик прво улази у уво, па онда иде у мозак, па онда иде напоље – на уста, жаргонски речено. Зато је проблем када неко каже: „Све разумем, али не могу да причам.“ Баш због тога – то је процес. Мозак јесте савршена творевина, али и њему треба времена да се неке ствари фиксирају.

Александар: А да ли ти се дешавају такви изазови у учионици? Како приступаш кад видиш да неком иде тешко?

Лидија: Да, увек има тога. Иако, тамо где радим, деца су сјајна и стварно говоре одлично, занима их. Али, у одељењу од 30 ученика – немогуће је да сви говоре исто. Разни фактори утичу, и увек имамо неке изазове.

Александар: И како решаваш такве ситуације?

Лидија: Па, то је најтеже. И за ученика и за наставника. Али, опет се враћамо на оно што смо већ рекли – мотивација. Прво покушате да помогнете, радите на мотивацији. Деца су људи. Оно што ти не иде, ти то и не волиш. Логично. Зато дајеш нешто другачије. Принцип је покушаја и грешке. Покушавамо док не нађемо шта пали.

Кад ми нешто не иде, кажем себи: „Ок, ово очигледно не ради, шта бисмо могли сад?“ Ако класична метода не функционише – мењамо приступ. Циљ је да ученик савлада неко граматичко време, вокабулар, трансформацију – али пре свега, да се опусти и да добије бар мало више мотивације него што је имао.

Александар: Да ли је, по твом мишљењу, у учењу важнији таленат или рад? Ана Раденковић је рекла да је рад важнији.

Лидија: Уф, то је стварно тешко питање. Много људи је покушало да одговори на то. Мислим да није било консензуса.

Сигурно је да таленат издваја човека. Ако га имаш, лакше ти је. Али живот се не своди на то шта је лакше. И онај ко има таленат, ако не ради, стагнираће. Док онај ко ради, напредује.

Ако баш морам да бирам – одлучила бих се за таленат. Он прави разлику. Али није пресудан. Рад је тај који води до резултата.

Александар: Имаш ли неки конкретан пример из праксе?

Лидија: Имам. Кад сам почела да радим у Првој гимназији, имала сам ученика који седи у последњој клупи, прича, очигледно га не занима. Видим ја – зна он, али га не занима. И онда сам се одлучила на директан приступ. Позвала сам га и рекла: „Океј. Видим да те не занима. Хајде ми реци шта те заиста занима.“

Рекао ми је – режија. И сад студира режију. Стварно мислим да ће бити сјајан. Схватила сам да је проблем био у томе што је околина од њега очекивала нешто сасвим друго. Рекла сам му – једно је шта други мисле, друго је шта ти желиш и осећаш.

Александар: А како видиш себе као узор ученицима?

Лидија: То је велика одговорност. Наставник је модел. И ја сам свесна тога. Неко ми једном рекао: „Неко је због вас нешто променио, јер сте му у правом тренутку рекли праву реч.“ То је најлепше у овом послу.

Александар: Да ли љубав према послу и предмету игра кључну улогу у свему овоме?

Лидија: Апсолутно. Љубав је пресудна. Без љубави према послу – не може. Није ствар само у новцу. Радни век је дуг. Ако нешто радите само због пара – издржаћете можда 10 година. Љубав према ономе што радите, али и према људима – то је оно што вас носи.

Александар: Како препознати доброг наставника?

Лидија: Он зна свој посао. Истражује. Воли да чита. У току је са светом. Има самопоуздање. Када нешто каже – ученици му верују. Тако се гради однос поверења – у оба смера.

Александар: Шта мислиш о културолошким баријерама при учењу енглеског?

Лидија: Дешава се, наравно. Зато на часовима имамо и тај културни аспект. Текстови, пројекти, презентације. Кроз то упознају и културу, не само језик. Имам ученика који се тешко повезује с енглеском културом – али напредовао је. Није циљ да их учимо шта да мисле, него како да мисле. Да развијају критичко мишљење.

Е сад, боље је него што је било. Ја мислим да његов такав став није сада толико чврст као што је био. Мислим, делом због тога што ништа није наметано. Он има право на — не, не да имао, него има, има и даље право на своје мишљење, и ми можемо да разменимо мишљења. У том процесу наставе баш је то битно. Да свако искаже слободно шта мисли.

Апсолутно, значи мишљење је врло важно. Ми радимо на томе да није у реду ако немамо чиме да га аргументујемо, него ћемо говорити „ето тако“. Али аргументовано мишљење, које се битно разликује и од мог, је сасвим у реду. Чак пожељно. Пожељно је да имамо помало конфликтну ситуацију у разреду да бисмо могли о нечему да дискутујемо. Да се из те компликоване ситуације може и родити нешто, у ствари нека дискусија, нека расправа. Апсолутно. Која је добра за све нас. Квалитетна.

Александар: А да ли ти, у ствари, сматраш да постоји неки најлепши део твог посла? Посла наставника енглеског језика? И који је то део, према твом искуству?

Лидија: Хајде да видим. Тај посао је леп. Ја волим конкретно тај посао. Оно што је најлепши део су ти млади људи са којима радимо. То је најлепши део. То како разговарамо, то како нешто анализирамо, то како се упознајемо, како дајемо подршку једни другима. То како анализирамо књижевност. Часови дебате и књижевности су нешто што највише волимо. И ако ћемо да се вратимо на претходно питање — шта је најлепши део посла — па то. Та веза коју заувек створимо са њима.

Тако да ја још увек имам ученике са којима се виђам и у контакту сам, а они су завршили школу пре колико година. И након самог процеса.

Да, да, то је оно што је најлепше.

Александар: Поменула си и те дебате. То ми је било јако занимљиво када смо причале. Молим те, реци ми како изгледа једна дебата и како си дошла до тог процеса да укључиш дебате у наставу?

Лидија: То је дошло сасвим случајно, али се толико добро, да кажем, примило да је то постао мој заштитни знак. Први разред кад дође и ја им предајем, они, пре него што ја кажем, они мени кажу: „Кад ћемо дебату?“ Ја их питам: „Откуд ви знате?“ . „Све смо чули.“ Добро.

Тако да они то највише воле. И мислим да је то једна од најбољих ствари која се дешава редовно на мојим часовима. То није нешто што радимо понекад, него се дешава редовно, поготово ако имам друштвени смер.

Александар: Редовно — шта то значи, често у току године?

Лидија: У току месеца. Природни смер нема толико часова, они имају јако мали број часова, али ја и у тај мали број часова некако успем да углавим. Волим више да ураде то него да ураде текст из књиге. Зато што — опет се враћамо — реалан, жив језик. Тако да је код њих дебата једном месечно. Ако је цео месец, ако нема неких празника, највише четири часа. Тако да је једна дебата на ту количину доста.

Александар: Што је, у ствари, и добар начин да они усвајају знање. У ствари, се и кроз дебату најбоље усваја знање.

Лидија: Тако је. Они бирају тему сами. Мислим да је то јако важно — да говоре о ономе што их занима. И ту се спроводи једна дискусија. Тамо где можемо, ми то радимо на часовима вежбања, то је друштвени смер углавном, јер је њима то и важно. Ту су они подељени — има до 15 ученика — и ту радимо две врсте дебата. Једна је као дискусија, где свако може да изрази своје мишљење, а друга је да се поделимо у тимове. Имамо тим владе и тим опозиције, бирамо тему, имамо нешто што зовемо judging panel — то су судије — и онда они наизменично дају своје аргументе. Свако има за то до пет минута.

Александар: Ограничено је временски?

Лидија: Тако је. Имају аргументе, све је унапред спремљено. Оно што је важно јесте да ми ту говоримо о развијању критичког мишљења. Значи, можда неће ученик доћи на ону страну чији аргумент мора да брани. Можда његово лично мишљење није исто. Али то је таман за процес учења — одлично. Мораће да одабере било коју страну, али да је изнесе на енглеском.

Александар: То се показало као одлична пракса?

Лидија: Да. И од тога не одустајемо. И то су заиста сјајни часови. Они то јако воле и ту једни другима заправо дамо много.

Александар: То нас доводи до наредне теме — дефинитивно читање младих. Често чујемо да деца користе само рачунаре и технологију, али у ствари се чита. Не можемо рећи да се не чита, јер данас постоје занимљиве књиге, преведене на наш језик, и деца их воле.

Да ли је читање важно за развијање критичког мишљења? Је ли то теби важно у настави?

Лидија: То је пресудно. Чињеница јесте да деца мање читају него што се чинило раније. Е сад, ја мислим да је у нашем позиву кључно да уведемо некако и то читање. Они доста читају на часовима српског језика и књижевности, али сам ја то увела и за друштвени смер на својим часовима. То је увек било само на друштвеном смеру, али ове године имам један разред који није друштвени — математички је — и врло су ме пријатно изненадили када су дошли и рекли: „Хоћемо и ми.“ Кажем: „Па како хоћете, они су друштвени смер.“ — „Па шта они могу, а ми не можемо? Ми желимо.“

Ја сам се толико пријатно изненадила. Кажем: „Добро, може.“ И онда они сами бирају тему коју ће изучити и имају право да то представе. Тако да мислим да ће следеће недеље то представити — једва чекам да чујем. И читају све различите књиге. Ништа није под морањем. Баш сам се изненадила када су ми то тражили.

И за такве ствари — а верујем и колеге — апсолутно бисмо прескочили једну наставну јединицу да би они то урадили.

Александар: Значи, не трпи настава?

Лидија: Не. Апсолутно не трпи. Ми апсолутно све стижемо да урадимо. Тај разред има 20 ученика, тако да је то све добро. Али хоћу да кажем да ме је изузетно пријатно изненадила та њихова мотивација. Још један пример да, када нешто не намећемо, резултати су далеко бољи него кад кажемо да се нешто мора.

На друштвеном смеру ја радим лектиру која није обавезна. Ко жели и активан је — он ће бити награђен највишом оценом.

Александар: Нису обавезне за све?

Лидија: Тако је. Али ја свакако то радим. И оно што се дешава ту јесте да обично прво не прочита нико. Другу — већ мало. Трећу — већ сви прочитају. Зато што виде неке бенефите из тога. Занимљиво им је. Деца генерално воле занимљиве часове. Занимљиво им је да сазнају нешто ново, занимљива им је прича коју чују. Ја се трудим да им сваки пут испричам неку причу. То је оно што их окупира и заиста се исплати.

Александар: Одлично. То што си рекла је стварно врло позитиван пример из праксе. Да те похвалим као неко ко је ишао на часове енглеског — сада када слушам, волела бих да сам и ја имала прилику учествовати на дебатама. Јер, зашто не? Када постоји неки час и постоји време за тај језик, искористити све могуће материјале.

Лидија: Апсолутно. Оно што је нама важно — и мислим да је важно да се истакне — јесте да је то жив језик. Ми предајемо жив језик и битно је да га на тај начин третирамо.

Знаш шта, то је баш суштина била кад сам кренула са овом темом подкаста — тај живи језик. Зато што се ми заправо повезујемо са особом. И ко нам предаје и тај језик је део нас, што ти кажеш.

Ја сам упознала твоју ученицу, Милицу, која је заиста позитивно рекла о теби и афирмативно о наставном процесу. Шта је у ствари твој циљ? Шта је твој циљ да ученици понесу кад изађу?

Циљ је да, осим тога што ће понети знање, понесу љубав коју смо им дали. И љубав коју су они уложили у све то. И наравно, везе које су створили. Нешто што ће памтити целог живота. То је добар циљ. Мислим да је — свакога ко је у настави — то циљ. Када се сете за пет, десет, петнаест година, када се сете часова енглеског, да се осмехну. Да кажу: „Јао, како је било добро, то су били дани.“

Александар: Пошто смо малопре рекли, тај разред има око 30 ученика. И рекли смо да постоје неке тешкоће у учењу — како приступити индивидуално сваком ученику да добије оно најбоље за себе? Пошто постоје те индивидуалне разлике — неко више воли теоријски, неко сликовно — да ли користиш медије на тај начин?

Лидија: Апсолутно. Кад имамо прилику, користимо различите медије — текстуалне, аудио-визуелне — и доста радимо на слушању. Ја волим филмове, серије, исечке, видео снимке које ћемо пустити, па после разговарати. Индивидуалне разлике међу ученицима су очигледне. Да ли је реално да мислимо да, у просторији од 30 људи, сви буду исти? Ако се нас 30 овде окупи, сви ћемо бити различити. Добро је дати простор сваком детету. То је јако тешко — час траје 45 минута, а деце има пуно. Али можемо, поготово на часовима вежби.

Александар: Ах, имате часове вежби?

Лидија: Да. Кад их је мање — то је лакше. Ту је прилика да им приступимо индивидуалније. И деца једни друге гурају. Јако су сложни у том смислу. Помаже једни другима. Видимо, на пример, да када дођу из основне школе, то није увек тако. Нису навикли да раде заједно. Радимо на томе. Разредне старешине раде на томе. Да не копирају одрасле 100%. Да буду индивидуални.

Тако је. Ми смо то мало изгубили, и онда се трудимо да тако радимо са њима. Увек се надамо да смо бар мало успели.

То је процес. Никад не знамо. Чак и кад човек изађе из учионице — виде се те последице. Али, најбитније је да остане то — да се види та љубав, што си наглашавала више пута. И ја се апсолутно слажем с тим.

Александар: Да ли имаш још нешто да кажеш можда о настави? Видим ове књиге овде — да ли сте читали ову књигу?

Лидија: Јесмо, јесмо. Ове књиге су леп декор за ову нашу причу. То ми је остало у торби, јер смо почели да радимо „To Kill a Mockingbird“ — „Убити птицу ругалицу“, која је једна од најемблематичнијих америчких књига. Кажу да, ако би морали да изаберу две, једна би била та, друга Фицџералдов „Велики Гетсби“.

То смо почели да радимо. А друга књига је „Чича Томина колиба“, којом почињем причу о овој првој. Стављамо америчко друштво у једну перспективу. Та књига је променила нешто у друштву. Абрахам Линколн је, кажу, рекао да је то књига која је започела грађански рат.

То је како проширујемо њима видике — стављамо у историјски контекст и онда поредимо. Важно је да схвате универзалност неких тема. Када пођу — оно што си питала, шта понесу — понесу нешто ново. Сваки пут кад нешто ново науче, мењају перспективу о свету и животу. А ја мислим да је то једна од најважнијих ствари.

Александар: Хвала ти пуно. С тим се дефинитивно слажем.

Драги пратиоци, хвала вам што сте гледали и овај подкаст Тараба прича. Баш ми је било задовољство да причамо о овој теми. Надам се да је и вама било. Видимо се наредни пут, а ви, ако можете, запратите нас, кликните лајк, претплатите се на наш канал за још занимљивог садржаја. Наш неки закључак може да буде — да учимо енглески језик, иако понекад постоје препреке.

Лидија: Поздрав! Велики поздрав!