Зашто бјежимо од просјечности?

Овај почетак ћемо почети од краја. Не зато да бисмо били посебни, већ да би разумјели просјечност. 

Како бисте неком објаснили шта је то просјечно обично, а шта посебно необично?

Како изгледа просјечан човјек? 

Вјероватно замишљамо човјека осредње висине са завршеном средњом школом. Има смеђе очи, лице које се лако заборавља, средњовјечан je и погурен са мало пивског стомака. Ради од 7 до 3 или од 9 до 5, зависи од политике фирме. Има уобичајено име и презиме које се лако памти, двоје или троје дјеце, жену која има или нема посао. 

У дворишту аутомобил стар бар 10 година, теже пали али служи. Једном недељно пође у трговину, од оног што остане крпи до краја мјесеца. 

Тако протиче дан и седмица просјечног становника Балкана. 

Изгледа досадно, и није нешто кад се стави на папир.

Зашто бисмо причали о нечему што није занимљиво? 

Право питање је – КАКО причати о нечему што се подразумијева?

Математичари и физичари кажу – аксиом не треба објашњавати! 

Како објаснити тачку, кад је већ објашњена својим постојањем?

Најтеже је доказати оно што је једноставно. 

Сад разумијете зашто ћемо почети с краја.

Ко је посебан?

На Земљи тренутно има 8,062 милијарде људи, и ниједан исти човјек. Свако је по нечему посебан, различит и изузетан.

Чињеница је да постоје људи који се истичу од осталих. Они имају неку изражену особину због које их цијенимо, поштујемо или им се дивимо. Свако има природну потребу за оваквим осјећањима. У случају да се та потреба не испуни, постајемо завидни и љубоморни. Ту почиње проблем. 

Наша трагедија је у томе што не видимо даровите појединце, већ заосталог и безвриједног себе. Откуд сад то?

Свако гледа из своје перспективе и суди оном мјером којом суди себи. У успјешном човјеку често видимо свој пад, а не његов успјех. 

Нажалост, таленат, умијеће, способност или било која друга особина, подсјећа нас да нисмо тако даровити и да, можда, нисмо толико успјешни. Та идеја сопственог неуспијеха ствара простор за завист и љубомору. 

И шта се онда дешава?

Некада се умјесто прихватања даровитог појединца као таквог (њих је свега 3%), осталих 97% просјечних људи труди да буде даровито као оних 3%. Умјесто да осјећамо задовољство припадности већини и слободу што смо такви какви смо, почињемо да патимо што нисмо ,,изнад” просјека већине. 

Зажелимо се лијепих ријечи и похвала јер се чини као да нас нико не примјећује. Као да нисмо вриједни пажње и туђег времена. 

Ова потреба за признањем и уважавањем је ескалирала у савременом свијету отуђености и немарности за другога. Додајте још и пропаганду капитализма која подрива ову бразду и добићете сасвим несрећног и збуњеног човјека. Човјека страха и туге или модерније, човјека анксиозности и депресије. 

Одличне вијести за друштво у развоју, јер имамо 97% људи који се труде да дају све од себе да би били бољи. И док капитализам биљежи раст на берзи и бољи промет, озлоглашени стрес уништава појединца из оних 97%. 

Отуда све више анксиозности, депресије и фрустрације. Тих тихих болести садашњице. (https://crnogorskiportal.me/sadrzaj/15878)

Намјерно или ненамјерно, популаризује се различитост и изузетност. Парола Буди најбоља верзија себе! и није толико добра колико се чини. Тај наметнути императив који смо слушали од малена и који се непримијетно провлачи кроз систем у коме живимо, доводи до перфекционизма. Идући тим путем и тежећи савршеној верзији себе (до које се никада не може стићи), долазимо до burnout-a (сагоријевања).

Док се трудимо да будемо бољи сваки дан, прође нам дан. 

Тако се вртимо укруг из којег не можемо да нађемо излаз, јер не знамо шта радимо погрешно, а дајемо све од себе. Ова противурјечност нас изједа изнутра док се полако трошимо и гасимо. 

Заборавили смо да уживамо у процесу, а не у достизању циља. Ништа на свијету не стоји, зар ћемо ми стајати на циљу?

Заборавили смо да уживамо у једноставности свакодневних обавеза и да се савршенству увијек тежи, али се никада не достиже. 

Отуда разна незадовољства собом, а онда и свим осталим. 

Ко је просјечан?

Одговор на постављено питање можемо наћи код Десанке Максимовић у пјесми За себра – што ниче и умире као трава, у заборав из заборава. 

Пјесњикиња није случајно одабрала траву. Она је есенцијална, једноставна и многобројна. Сваки човјек је једна травка, посебан за себе, а невидљив у мноштву. Ипак, да нема те травке, не би било ни траве. Љепота људи (и траве) је управо у мноштву.

Појединац ништа не може да учини сам, без помоћи других. Снага за живот није у јединствености, већ у заједници. У њој је сигурност, као неписани начин живота. То су сви наши обичаји, понашања и правила која заједно чине културу. Онај ко одступа од друштвених норми, биће изопштен. 

Зато су се људи увијек трудили да буду у просјеку и да не одударају од већине. Ако нека травка исувише штрчи од осталих, сељак ће је посјећи косом. То је природна селекција коју је народ лијепо обликовао у пословице: Како сви тако и ти или ону Као и сав остали свијет.

Дакле, стално се тежило просјеку, јер је то био једини начин опстанка на земљи. Даровитим људима је увијек било тешко. Они носе нешто што остали не могу да разумију. Некада прође и 100 година док сазре мисао просјека и признају дјело даровитих људи.

Зато нико није презао да уђе у оних 3%.

Данас имамо обрнуту ситуацију. 

Сви за себе мисле да су натпросјечни и даровити. Међутим, само они који су стварно изнад просјека знају колики је терет бити посебан, и колико пате због њега. На врху је човјек увијек сам, а на врховима су највећа искушења и најјачи вјетрови. У невољама, али и уопште, човјеку не ваља да је сам.

Десанка је написала: …у заборав из заборава.

Знала је наш највећи страх.

Потреба да будемо посебни се јавља из страха од заборава. Међутим, знамо да ће нас заборавити. Уз најбоље намјере, људски вијек је кратак, а памћење варљиво. Можда се плашимо безвриједности, јер оно што није вриједно помена, заборавља се. 

Цитат можемо и овако протумачити: 

Шта је онда смисао мог живота, ако ћу само да ничем и умирем као трава, у заборав из заборава? 

На то питање тражи се одговор од постанка свијета, и на њега свако мора да да свој одговор. 

Зато желимо да оставимо траг постојања. Неки умјетници стварају дјела да би их покољења памтила, борећи се тако против заборава. 

Људи су велики ствараоци, свако на свој начин и на своме пољу. Све што радимо, радимо да би нас памтили, да бисмо оставили спомен на земљи. Зато смо потребни једни другима, јер у другима налазимо сврху.  

Када то освијестимо, схватићемо да је добро и здраво бити просјечан.

Како је просјечност добила негативну конотацију?

Језик има потребу да маркира крајности. Оно што је добро и важно, или с друге стране, ружно и одбојно, имаће име и одређену конотацију.

Како дефинисати просјечност?

У Рјечнику Матице српске налазимо дефиницију просјечности:

Просјечност: просјечан (човјек, температура…) осредњи по својим својствима, обичан.

Дакле, просјечно није ни добро ни лоше. Подношљива је, задовољавајућа и очекивана.

Нема изразиту особину, зато је тешко дефинисати.

Пошто није примјетна, онда и нема посебног трага у језику.

Одакле јој онда негативна конотација?

Сви помало бјежимо од просјечности, јер је досадна и предвидива. Желимо да будемо виђени и посебни, да осјетимо част и дивљење људи. Све је то нормално, док није постало злоупотријебљено (тј. док није почело да се манипулише нашим слабостима). 

На снази је доба пренаглашености и брзине. Ко ће да се задовољи истим стварима, кад толико тога има да се види, чује и сазна? Толико укуса, звукова и мириса да не знамо куда бисмо прије. (Или нам се, можда, то само тако представља?)

Просто се питамо: зашто да се задовољимо просјеком? 

Од просјека ваља одскочити и показати своју аутентичност. Увјеравају нас да смо много бољи него што мислимо, да можемо више, само ако желимо. Често несвјесни својих могућности, почињемо да се трудимо преко мјере. На крају се разочарамо јер нисмо напредовали, напротив, нисмо успјели ни у ономе што смо очекивали. 

Жеље и могућности нису исто, а данас се отворено манипулише нашим жељама.

Свако има свој дар, али се инсистира на посебности баш ,,твог” дара, јер шта ће ти дар ако га не популаришеш? Није у моди таленат родитељства, јер од њега не може да се профитира. 

Просјечност је стога маркирана као непожељна и негативна, јер не доприноси напретку. 

Просјечни људи су скромни и задовољни с тим што имају. Тренд је такав да се увијек тражи још више и још боље. Како то може да се уклапа у мирну свакодневицу просјечног човјека?

Данас су путовања један од императива модерног друштва. Глобализација је узела маха и онај ко није пропутовао Европом не може да се укључи у разговор. Путовања постају неминовна у свим сферама живота.

Шта је са Нијагариним водопадима, пирамидама у Гизи и осталим чудесима свијета? 

Просјечан човјек их вјероватно неће видјети. Шта му онда остаје? 

Да оплакује судбину и пита као Чехов: Коме да искажем печал своју?

Одговор на ово и Десанкино питање није у испитивању својих граница, већ у њиховом прихватању, у сваком дану. Човјек схвата да је то оно за шта је створен и проналази смисао у себи. То се не може наћи на Монт Евересту или Монблану. 

Толико смо обавијештени о егзотичним дестинацијама да је постала неопходност поћи у иностранство на љетовање, иначе се не броји. 

Гдје се сакрила љепота просјечности?

Сакрила се у тихој свакодневници, у умору од посла и бризи за дјецу. Негдје између вечере и ручка, између домаћих задатака и кућних послова. Око јутарње кафе и првог добро јутро! 

Достојанствена свакодневница, која заслужује да се зове свакодневница, јер оно што вриједи понављати сваки дан, заиста је вриједно.

Просјечност се сакрила код оних који не траже и не очекују много. Прихватили су несавршенство и носе га као неминовност, а не као лични печат. 

Можда су скрајнути са позорнице свијета, јер се не труде да докажу и поправе себе. Не треба им пажња, јер живе у себи и за себе. 

Тако је тиха просјечност постала досадна и омражена, јер не нуди лажно савршенство, већ истину о сопственој несавршености. 

Закључак

Ову тему затварамо с почетка.

Вјероватно сте схватили, не постоји крај и почетак. 

Налазимо се у кругу посебно просјечних и обично посебних, без наде да ћемо ријешити ово питање. 

Међутим, текст мора имати завршетак. За његов крај, навешћемо једну мудру мисао патријарха Павла и заокружити причу:

Сви се питају како да буду посебни, нико да пожели да буде обичан. А бити обичан, изгледа, постижу само посебни.