Препис епизоде: Прича са Александром

Александар: Здраво свима! Одмах ћу вас питати – колико знате о Црвеном крсту? Верујем да већина вас зна основне ствари: да бисте препознали волонтера Црвеног крста на улици и да сте упознати са неким њиховим главним активностима.

Али, колико нас заиста зна суштински важне чињенице о самој организацији и бројним активностима које су од великог значаја за све нас? Управо с тим циљем – да продубимо свест о постојању и значају ове организације – у данашњој епизоди разговарамо са Александром Златићем Арсеновићем, секретаром Црвеног крста Звездара.

Александре, добродошао! На самом почетку, хвала ти што си издвојио време и што желиш да поделиш са нама важне информације о организацији и свему што радите.

Александар: Хвала на позиву! Велико ми је задовољство, заиста сам захвалан на прилици да представимо Црвени крст. Надам се да ће разговор бити занимљив и користан.

Александар: У то не сумњамо! Хајде да кренемо од самих почетака – од тога како је Црвени крст основан, шта је довело до његовог настанка и која је била основна потреба за оваквом организацијом?

Александар: Наравно! Прва идеја о оснивању Црвеног крста потекла је из једног врло крвавог сукоба. Конкретно, јуна 1859. године одиграла се битка код Солферина, на северу Италије. То је, може се рећи, почетна тачка када говоримо о Црвеном крсту – друга половина XIX века.

Швајцарски трговац Анри Динан пролазио је тим подручјем у пословне сврхе и присуствовао је том веома крвавом сукобу. Битка се водила између француске и аустро-сардинијске војске и трајала је преко 15 сати. На крају, више од 40 хиљада људи било је рањено или на самрти, остављено без помоћи.

Анри Динан је у том тренутку занемарио све своје пословне обавезе. Он је, иначе, касније признат као оснивач Црвеног крста. Пре него што је организација званично настала, успео је да убеди мештане Солферина и оближњег села Кастиљоне да заједнички укажу помоћ страдалима.

Иако су обе војске имале неке, додуше скромне, санитетске службе, оне нису имале капацитет да збрину све рањене. Управо зато је реакција мештана била пресудна. Оно што је било револуционарно јесте чињеница да су први пут у историји цивили организовано пружали помоћ, и то без обзира на којој су страни војници били. Анри Динан је тада изговорио чувену реченицу коју и данас често цитирамо: Tutti fratelli – "Сви смо браћа". Без обзира на то што су се ти људи борили на супротним странама, сви су били људи у невољи којима је помоћ била неопходна.

Тако је настала идеја о формирању Црвеног крста. Након сукоба, Анри Динан, заједно са мештанима Солферина и Кастиљонеа, организовао је пољску болницу у једној цркви. Тамо су записивали последње поруке умирућих, које су касније слате њиховим породицама.

И управо тај чин, та солидарност и хуманост, постали су темељи Црвеног крста какав данас познајемо.

Нормално, превијали су рањене, хранили их и помагали у границама својих могућности. Наравно, нису могли свима да помогну. То је на Анрија Динана оставило највећи утисак.

Он је био једна од утицајних и виђених личности. Није био политичар, али је био један од значајних људи Швајцарске тог доба. На свим пријемима, у наредним месецима, које је имао на дворовима и код утицајних људи, помињао је тај крвави сукоб ком је присуствовао.

Све то је резултирало 1862. године издавањем књиге коју је написао Анри Динан, а која се зове "Сећање на Солферино". Књига је преведена и на наш језик. Карактеристично је то што је делјена као поклон.

Није била на продају, издата је у релативно малом тиражу, али је наишла на озбиљно одобравање и прихватање, пре свега, у Швајцарској. Поред описа које је изнео у књизи, Анри Динан је предложио врло конкретне мере и идеје како да се стање побољша, како да се у неком наредном сукобу избегне толики број жртава и како да се помогне рањеницима, без обзира на којој су страни.

Он је предложио да се у миру оснивају друштва која ће помагати рањеницима и да се она на одговарајући начин обележе. Тако би на бојном пољу било јасно које су санитарне снаге које пружају помоћ и које свакако не би требало да постану мете ни једне ни друге стране.

Када говоримо о самом почетку, временом је дошло до формулисања основних идеја и принципа којих се, вероватно, и данас држе сви волонтери Црвеног крста. Веома брзо након објављивања књиге "Сећање на Солферино", формиран је Комитет петорице.

То је било пет највиђенијих људи Швајцарске, на челу са Анријем Динаном. Међу њима су били један генерал, два лекара и један правник. Они су оформили неформални Комитет петорице, који је већ након годину дана организовао велику конференцију, на којој су се окупили представници десет или петнаест држава. Оне су подржале идеју о оснивању хуманитарног друштва.

Тако се оснивање Црвеног крста везује за 1863. и 1864. годину, пошто су у обе године одржане по једна велика конференција у Женеви. Основи Црвеног крста и његов историјат развоја повезани су и са развојем међународног хуманитарног права, такозваног ратног права.

Постоје неке неписане норме које се од давнина поштују, попут тога да се високо подигнуте руке у знак предаје морају поштовати. Међутим, било је потребно да се неке ствари касније дефинишу. На пример, у случају битке код Солферина, појавила се цивилизацијска идеја да се створи свест о томе да, нажалост, ратове није могуће у потпуности спречити.

Мада је могуће чинити све да их буде што мање, историја показује да ће их, нажалост, увек бити у већој или мањој мери. У тим ситуацијама потребно је смањити непотребну патњу на минимум. Основна мисија Црвеног крста јесте управо у томе – да се олакша људска патња.

Црвени крст има помоћну улогу властима у хуманитарној области у свим државама света. Важно је нагласити да Црвени крст није државна организација, али тесно сарађује са државним институцијама.

У нашој земљи постоји закон о Црвеном крсту, који регулише његов рад. Такође, Црвени крст у свакој држави мора да поштује законе те државе. Оно што га издваја од многих других организација јесте да функционише по основним принципима, којих се мора стриктно придржавати.

Постоји седам основних принципа Црвеног крста, који се поштују у сваком тренутку: хуманост, непристрастност, неутралност, независност, јединство, добровољност и универзалност.

Некада их је било више, некада мање, али ових седам је званично усвојено и морају се поштовати како би Црвени крст могао да постоји у било којој држави.

Aлександар: Шта то конкретно значи?

Александар: Уколико би две државе ушле у рат – назовимо их, ради примера, Банана држава и Киви држава – Црвени крст Банана државе би се најпре бринуо о људима који су се затекли на њеној територији. Међутим, ако Банана држава зароби војнике Киви државе, постоје одређена правила која се, према међународном хуманитарном праву, морају поштовати у поступању према заробљеницима.

И то је минимум поштовања људских права. Међутим, не треба мешати људска права и међународно хуманитарно право, јер се међународно хуманитарно право, које неки називају и ратним правом, примењује само у ситуацији рата.

И оно може нека људска права привремено да суспендује. Ако је ратно стање, потпуно је природно да неко ограничи могућност изласка из земље, дакле, слободу кретања, или да се уведе полицијски час.

А то је једно од основних људских права. Тако је, тако је. Јасно је, и можда је на овом месту добро да појмовно разграничимо Међународни комитет Црвеног крста и Међународну федерацију.

Александар: Можеш ли нам укратко направити разлику?

Александар:

Постоји неколико разлога зашто постоје и једно и друго, али целокупна структура Међународног Црвеног крста подразумева да постоји Међународни комитет Црвеног крста. То је прво што је створено – онај Комитет петорице, петоро људи. Управо је то данашњи Међународни комитет Црвеног крста. Они су покренули идеју о стварању овакве организације, коју су државе прихватиле, а потом су свака на својој територији основале друштво Црвеног крста.

И сам Међународни комитет Црвеног крста је швајцарска организација. Дакле, јесте међународна, али је по својој форми и структури дефинитивно швајцарска.

Са друге стране, Међународна федерација друштава Црвеног крста и Црвеног полумесеца, како се данас званично зове, настала је 1919. године, након Првог светског рата, као иницијатива за оснивање некадашње Лиге друштава Црвеног крста. То је било паралелно са стварањем Лиге народа, односно касније Уједињених нација.

Идеја је била да се оснује организација која ће, пре свега, координирати рад националних друштава Црвеног крста, којих је било све више, и која су имала потребу за међусобном сарадњом. Такође, циљ је био и да се допринесе хуманитарној области – како на нивоу појединачних држава, тако и глобално, где год је помоћ потребна.

Практично, можемо разликовати њихову примену и улогу.

Међународни комитет Црвеног крста првенствено делује у ратним сукобима, али и у неким природним катастрофама, када је потребно обезбедити тренутну помоћ. У првом тренутку након несреће, најчешће реагује Међународни комитет Црвеног крста.

Са друге стране, Међународна федерација друштава Црвеног крста и Црвеног полумесеца има дугорочније циљеве.

Примера ради, уколико дође до разорне природне катастрофе на одређеној територији, најлакше је запамтити да ће Међународни комитет Црвеног крста први да пошаље одређену количину средстава, хране, ћебади и других основних потрепштина.

Док ће Међународна федерација Црвеног крста након тога реаговати са дугорочним планом – обновом инфраструктуре, стамбених објеката, радних места, санацијом пољопривредних површина, као и обуком људи како да се прилагоде новој ситуацији.

Дакле, помоћ коју пружа Међународна федерација Црвеног крста је дугорочнија, са јасним циљем трајне стабилизације угрожених подручја.

Александар: Јасно. Овде си поменуо Црвени крст и Црвени полумесец. Хајде сада да разјаснимо: да ли је разлика само у називу, а све остало је исто?

Тачније, то је моја претпоставка – та разлика у називу настала је из религијских разлога, зар не?

Александар: На одличном си путу, дефинитивно.

Сви људи у свету сада већ имају свест о томе чему служи овај знак и која је његова основна улога.

Међутим, ако кренемо од питања зашто је баш црвени крст изабран као симбол међународног покрета, одговор је једноставан – из чисте захвалности грађанима Швајцарске и оснивачу покрета. Узет је обрнут редослед боја швајцарске заставе.

Швајцарска застава је бели крст на црвеном пољу, док је знак организације Црвеног крста црвени крст на белом пољу. Међутим, још од оснивања 1863. године, када је уведен знак црвеног крста као знак заштите друштава која ће помагати рањеницима у сукобима, појавиле су се ситуације у којима одређене муслиманске земље и њихови припадници нису могли да прихвате тај знак из верских разлога.

Иако ниједна религија на свету нема знак који је идентичан знаку Црвеног крста — јер он има четири једнака крака, што је јединствено у свету — проблем је био у томе што га неки нису могли користити.

У тадашњем Османском царству, током неких сукоба које су водили, укључујући и Херцеговачки устанак који је избио 1875. године, први пут је коришћен знак црвеног полумесеца. У тим околностима, стране које су ратовале против Османске империје, попут оних у Кримском рату и Херцеговачком устанку, прихватиле су и поштовале знак црвеног полумесеца идентично као знак Црвеног крста. Из тог разлога, он је званично прихваћен 1980. године.

Александар: Дакле, тек 1980?

Александар: Званично да, али његова примена и поштовање били су присутни у пракси много пре тог званичног усвајања. Тада је постојао још један знак — персијски лав и сунце, такође црвене боје на белој подлози.

Међутим, правна наследница државе Персије, Иран, одрекла се тог знака и преузела црвени полумесец у своју употребу, задржавши право да у будућности, ако буде потребно, поново врати стари знак.

Након тога, у међународном покрету дуго је постојала иницијатива за увођење новог знака, јер су поједине државе имале проблем са прихватањем и крста и полумесеца. Иако ниједан од ових знакова у контексту Међународног покрета Црвеног крста није повезан са религијом, у пракси људи на терену нису желели или нису могли да их користе. Због тога је 2006. године усвојен црвени кристал.

То је облик сличан ромбу, али заправо представља квадрат ротиране оријентације, црвене боје, са белим пољем у средини и белом подлогом око њега. Ово су три званична знака.

Црвени кристал, званично назван "знак из Трећег допунског протокола", прихваћен је као решење за све државе које из било ког разлога не могу или не желе да користе црвени крст или црвени полумесец. Прве су га прихватиле и почеле да примењују Еритреја и Израел.

Александар: Да ли то онда води разводњавању целокупног система?

Александар:

Управо супротно — црвени кристал је уведен како би се спречило даље умножавање симбола. По међународном хуманитарном праву, у оквиру Међународног покрета Црвеног крста, више неће бити увођења нових знакова.

Такође, постоје неке специфичности: неке државе могу унутар кристала користити одређени знак на својој територији, али све се то регулише међународним правилима и уз сагласност покрета.

На пример, да би било које национално друштво било признато, потребно је:

Да држава буде потписница Женевских конвенција,
Да поштује и примењује основне принципе Црвеног крста,
Да прихвати један од постојећих знакова.

Дуго времена национално друштво Црвеног крста у Израелу није било међународно признато, јер није могло да се определи за један од два тада постојећа знака. Увођењем трећег знака, овај проблем је решен.

Један од основних принципа Црвеног крста је принцип јединства — то значи да на једној територији може постојати само једно национално друштво које користи један знак.

Другим речима, није могуће да, рецимо, у једној држави север користи црвени крст, а југ црвени полумесец. Без обзира на већинску вероисповест, користи се исти знак на целој територији.

Александар: Када долази до оснивања и како је почетак изгледао?

Александар: Нажалост, сви смо свесни да живимо на раскрсници путева и да је овај регион ретко када био миран. Тако су и национална друштва Црвеног крста оснивана у складу са потребама, односно у тренуцима када је у том подручју био неки сукоб, устанак или ратно дешавање.

Већ поменути Херцеговачки устанак био је повод за оснивање првих одбора. Први одбор је основан на Цетињу 1875. године, а Црвени крст Црне Горе званично се везује за новембар исте године.

6. фебруара 1876. године званично је основан Црвени крст Србије, а неколико одбора је оформљено у различитим местима, укључујући Београд.

Иако је територијална организација у прошлости била условљена тадашњом државном структуром (кнежевина Србија и сл.), од 6. фебруара 1876. године на територији Србије непрекидно функционише и постоји организација Црвеног крста.

Александар: Како је данас организован Црвени крст Србије?

Александар: У складу са принципом јединства, у Србији данас постоје 192 организације Црвеног крста — у сваком граду, свакој општини и месту.

Та широка мрежа показала се нарочито значајном током 90-их година, када је велики број избеглица и расељених лица потражио и добио помоћ управо у оквиру Црвеног крста.

Александар: Ко је основао Црвени крст Србије?

Александар: Посебно треба поменути др. Владана Ђорђевића, оснивача Црвеног крста Србије.

Био је једна од најзначајнијих личности тог доба — премијер, градоначелник, ратни хирург. Кажу да су једине две функције које није обављао биле патријарх и председник.

Први председник Српског друштва Црвеног крста био је митрополит Михајло Јовановић.

Александар: Постоје и две покрајинске организације и неколико градских организација, међу којима је и Црвени крст у Београду, који координира рад седамнаест општинских организација у Београду.

Александар: Јасно. Дакле, Црвени крст Београда је, у суштини, друштво које координира рад на територији Београда, док су остале организације по Србији у суштини самосталне, као што је и свака од ових седамнаест у Београду, ако сам добро разумео?

Александар: Јесте, с тим што, рецимо, на територији Војводине, поред општинских и градских организација, постоји и Црвени крст Војводине, који координира њихов рад. То је, из чисто практичних разлога, олакшало функционисање, јер је мрежа од 192 организације веома велика. Да би се избегло да седиште Црвеног крста Србије директно координира рад свих 192, створени су међунивои, попут Црвеног крста Београда и покрајинских организација.

Александар: Да. Ти конкретно долазиш из Црвеног крста Звездара, секретар си те организације. Које су ваше главне активности? Верујем да их има много и да их обављате већ дуги низ година.

Александар: Да, свакако. Година оснивања Црвеног крста Звездара везује се за 1944. То је податак који је пронађен у архивама и списима, али сви ми потпадамо под Црвени крст Београда, организацију која води порекло од 1876. године.

Сам Црвени крст има неколико активности које му је држава поверила као јавна овлашћења. Пре свега, то је организовање и спровођење хуманитарних акција, прикупљање и дистрибуција хуманитарне помоћи.

Ово је прва и основна улога Црвеног крста, а мислим да је прва асоцијација људи у нашој земљи на помен Црвеног крста управо нека хуманитарна помоћ. Нарочито ако узмемо у обзир да је на овим просторима, у последњих неколико деценија, било много расељених и избеглих лица, људи којима је била потребна помоћ, а који су је пронашли управо у Црвеном крсту.

Још једно од јавних овлашћења Црвеног крста је област прве помоћи. Црвени крст обучава људе како да укажу прву помоћ, што је и био основни циљ при његовом оснивању—да припреми појединце који ће чинити друштво способно да у случају ратних сукоба помогне у збрињавању рањеника. Нажалост, сведоци смо да и у мирнодопским условима често долази до ситуација у којима је прва помоћ неопходна.

Обука из прве помоћи је, поред своје важности, и једна од најатрактивнијих и најзанимљивијих активности, нарочито за младе. Верујем да је многе људе, који су се придружили Црвеном крсту после деведесетих, управо ова активност задржала у организацији. О значају прве помоћи сведоче и велика достигнућа—екипе Црвеног крста Србије су освајале прва места на европским такмичењима у пружању прве помоћи.

И то можемо рећи да се, након вишеструког освајања тог такмичења, ентузијазам осталих учесника донекле спласнуо, па се већ неко време то такмичење не одржава. Не бих рекао да смо га угасили—то би можда било претенциозно—али дефинитивно су екипе из Србије увек биле најмотивисаније и показивале су заиста високо знање.

То је нешто што сви волимо, радимо и, нажалост, примењујемо у ситуацијама које нису увек пријатне—на пример, током масовних догађаја у нашој земљи, када екипе хитне помоћи нису у могућности да збрину све повређене.

Рецимо, 5. октобра, што није било тако давно, екипе Црвеног крста биле су паралелно на улици са екипама хитне помоћи. Сличне ситуације дешавале су се и након тога, када су тимови Црвеног крста пружали помоћ и подршку хитној помоћи, директно помажући људима. Долазили су повређени са расекотинама, повредама главе, крвавим рукама—и управо због тога се толики број људи припрема и обучава.

Када говоримо о првој помоћи, највећи је проблем што нико од нас не излази из куће са мишљу: „Данас ћу указати прву помоћ.“ Али такве ситуације могу да задесе свакога од нас. Као што је оснивање Црвеног крста било цивилизацијско достигнуће—јер су људи у једном тренутку схватили да је постојање такве организације добра и корисна идеја—тако би и обука из прве помоћи за сваког појединца требало да буде визија и циљ.

Поготово јер никада не знамо да ли ће особа којој је помоћ потребна бити неко наш. А у крајњем случају, то је наш комшија, наш суграђанин, коме тих неколико минута може буквално да спаси живот.

Александар: Да, потпуно се слажем са тобом. Нажалост, код нас се о првој помоћи најчешће говори тек када неко полаже за возачку дозволу, и након тога се ретко ко враћа тој теми.

Александар: Најчешће се, нажалост, о првој помоћи код нас говори када неко жели да добије возачку дозволу и када га приморају да понесе и тај папир. Ја сам имао прилику, пре одређеног времена, да код вас слушам обуку и полажем испит.

Ипак, заиста сматрам да то не би требало да се сведе само на обавезу. Верујем да велика већина—сигурно 90% људи који полажу прву помоћ због возачке дозволе—размишља овако: „Само да ово завршим да добијем дозволу, шта ме брига, то је једноставно нешто што морам да одрадим.“

Али мене је то интересовало и пре тога, и независно од самог полагања. Заиста сам желео да чујем и усвојим већину тих ствари, управо због ситуација које могу да се десе у будућности.

Александар: Шта мислиш, како је сада стање када говоримо о тежњи ка том циљу да сваки грађанин буде обучен за пружање прве помоћи, а не само због административних обавеза, попут возачке дозволе?

Александар: Па, имамо заиста позитивна искуства. Црвени крст има дугу традицију обучавања и добру школу прве помоћи, посебно у Србији. Свако ко је волонтер Црвеног крста, отворено и конкретно могу да кажем, зна прву помоћ.

Наравно, неко зна боље, неко лошије, али суштина је да у првој помоћи није важно да знамо све, већ да научимо десет ствари које треба да урадимо и двадесет ствари које не треба да радимо. То је то. То није нуклеарна физика.

Након обуке из прве помоћи, нико од нас није супермен. Али је веома важно да знамо, рецимо, да повређеног мотоциклисту на сред улице не хватамо за руке и ноге и не пребацујемо га на тротоар. Јер можда има озбиљне повреде, а непажљиво померање може бити веома опасно.

То су неки једноставни, али кључни потези.

С друге стране, једна од најупорнијих заблуда у нашем народу је да, када неко крвари из носа, треба да подигне леву руку и забачи главу уназад. То је једна од најтеже исправљивих грешака, али… Искрено, и ја сам то радио кад сам био мали.

Тако сам заустављао крварење из носа, а касније сам схватио да то може бити не само непријатно већ, у екстремним ситуацијама, чак и животно угрожавајуће.

У многим ситуацијама, људи који су приморани или погрешно мотивисани да похађају обуку често већ после уводних лекција добију потпуно другачију слику. Предавачи Црвеног крста и прве помоћи имају практичан приступ, који им помаже да конкретно објасне где и када ће људи заиста моћи да примене стечено знање.

То је прилика да питају све што можда нису имали коме да поставе или им раније није пало на памет. Тако могу да науче оживљавање, јер у случају наглог срчаног застоја то је једина могућа помоћ.

Без обзира на то што ће хитна помоћ можда стићи за 15 минута—што је релативно добро време реаговања—у тих 15 минута могу настати озбиљне последице.

Међутим, ако се оживљавање започне у првим минутима након застоја срца, не морамо ми да „оживимо“ особу, али смо јој купили довољно времена док не стигне медицинска екипа и предузме даље мере.

Квалитет живота те особе након оживљавања може бити драстично различит. Уколико помоћ није пружена, а хитна помоћ стигне тек после 20 и више минута, та особа може остати трајно онеспособљена.

То више није возач аутобуса, то више није наставник, професор на факултету или државни службеник. То постаје особа која више не може самостално да се стара о себи.

Није до родитеља. То су неке ствари о којима свако од нас размисли када на тим уводним предавањима причамо о томе шта заправо јесте прва помоћ.

Ако се започне оживљавање и одржава се континуирани прилив оксигенисане крви у мозак, након доласка хитне помоћи и примене напредних мера прве помоћи и оживљавања, та особа би могла — уз неке корекције, период опоравка и промену одређених животних навика — да се врати релативно нормалном животу, без већих последица.

Наша интервенција, наше знање, некоме буквално може бити разлика између живота и смрти, у најбуквалнијем смислу те речи. Зато се трудимо да научимо људе. Зато се у Црвеном крсту обука из прве помоћи увек одржава тако да не постоји могућност да неко само "продје" кроз њу и добије диплому или сертификат без стварног знања. Из врло једноставног разлога — свесни смо да тај тренутак, та одлука, та знања могу некоме постати прекретница у животу.

Са друге стране, Црвени крст је организација која у Србији постоји скоро 150 година, и заиста се не бисмо играли са тако важним стварима, као што је људски живот.

Александар: Волео бих сада да нам кажеш нешто о свом искуству у Црвеном крсту, за које не сумњам да је огромно. Не знам тачно колико година си део те организације, али сам сигуран да је то дуг временски период.

Како је све то изгледало? Шта је оно што би издвојио као најзначајније у твом досадашњем искуству?

Александар: Па, ја сам у Црвени крст дошао још у основној школи, у петом разреду. Мало контакта сам имао и у четвртом, али званично сам постао активан у петом разреду, што је било негде око 2000. или 2001. године.

(Нећемо сада улазити у то колико година имам — то је питање на које не бих сада давао одговор. 😄)

Мој први контакт са Црвеним крстом био је кроз такмичења из прве помоћи. Постоје две категорије у том систему: категорија подмлатка (ученици основних школа) и категорија омладине (средњошколци и старији). Са неколико својих другара остао сам у Црвеном крсту управо захваљујући програму прве помоћи.

Али ту није било само то. Позивани смо на омладинске кампове, учествовали у едукацији особа са сметњама у развоју, учили их основама рада на рачунару. Један од пројеката Црвеног крста у том периоду био је омогућавање приступа рачунарима деци са посебним потребама. Они су долазили једном недељно, а ми смо их учили основним вештинама.

Такође, помагали смо у сортирању и паковању пакета. Када би стигао шлепер помоћи, нас петнаестак би морало да га истовари, сортира робу, формира пакете и припреми их за даљу дистрибуцију.

Али дефинитивно оно што ме је задржало у Црвеном крсту било је дружење.

Поготово у том периоду, током 90-их и раних 2000-их, када није било много ваннаставних активности. Имали смо опцију да идемо на игралиште, бавимо се фудбалом, кошарком, или да се учланимо у неки спортски клуб. Није било толико других могућности.

Црвени крст нам је дао прилику да упознамо људе различитих узраста, да размењујемо искуства, да једни другима преносимо знање. То окружење у омладинској теренској јединици било је изузетно важно за моје одрастање.

Моје професионално ангажовање у Црвеном крсту почело је много касније. У тој организацији људи пролазе кроз различите фазе развоја. Није природно да нас у седмом разреду занимају исте ствари као са 22 године. Али управо тај континуирани развој и могућност да учимо, помажемо другима и радимо нешто значајно, оно је што је мене задржало све ове године.

И просто, Црвени крст има ту ширину погледа да свакоме пружа, у оквиру његових могућности, неки вид напретка и развоја. Тако сам, од такмичења у првој помоћи у основној и средњој школи, наставио даље… Наравно, глупо је да се неко са 30 година такмичи са петнаестогодишњацима, али зато постоје друге активности – одржавање радионица са децом, предавања, учешће на омладинским семинарима, дружењима, камповима.

Рецимо, у Црвеном крсту сам имао прилику да боравим у природи, да кампујем, да спавам у шатору. То су неке од најатрактивнијих ствари. Поред тога, имао сам прилику да посетим неке војне аеродроме, јер нам је задатак био да поставимо шаторе. Тако сам научио шта је шатор, како се поставља, који типови шатора постоје – што ми је касније много значило. Та врста обуке спада у програм „Деловање у несрећама“, што је такође једна од јавних овлашћења Црвеног крста када дође до несрећа.

А сви смо сведоци – у последње време су ту били и пандемија, па поплаве… Најсвежији пример је ковид-криза, у којој је Црвени крст имао велики одговор и утицај. Био је тај који је помагао, пре свега, држави, али и грађанима. Верујем да је свако од нас имао неког комшију коме је самоиницијативно одлазио у продавницу у време када он није могао да излази. Међутим, Црвени крст је био тај кога су суграђани могли да позову – конкретно на Звездари, на пример, организовали смо одлазак по лекове, што је ипак специфичније и озбиљније. Поред тога, набавка основних намирница била је такође приоритет.

Формирани су тимови волонтера – ако говоримо о Звездари, у сарадњи са Градском општином Звездара, ту су били волонтери Црвеног крста и волонтери општине. Један део њих већ је имао волонтерско искуство, а други су се тек пријавили. Тимови су били мешовити како би нови волонтери могли у ходу да уче од искуснијих. У Црвеном крсту се зна – када се ради, ради се, када се шалимо, шалимо се. Поготово у кризним ситуацијама, нема простора за паметовање. Не може међу двадесеторо људи свих двадесет да командује – зна се ко води главну реч. Касније се прави анализа, примају сугестије и унапређују наредне активности.

Посебно смо поносни на наш приступ младима. Да не говоримо о деведесетим годинама, када су наши волонтери били укључени у велики број прихватних центара, где су небројене тоне помоћи истоварене и подељене, а велики број породица добио подршку. У Црвеном крсту имамо прилику да променимо нечији живот. Наравно, нисмо ту да свакодневно делимо пакете, јер за то, нажалост, немамо могућности, нити је то примарни задатак Црвеног крста.

Међутим, деведесетих година, у време санкција, економске кризе и великог сиромаштва, држава више није имала капацитета да настави програм народних кухиња. Црвени крст је тада преузео тај задатак. Када се ситуација стабилизовала и држава поново преузела програм, ми смо наставили да сарађујемо, и дан-данас многе организације Црвеног крста широм Србије спроводе програм народних кухиња, у сарадњи са државом, центрима за социјални рад и другим институцијама.

Александар: А када смо код кризних ситуација, поменули смо деведесете, па ковид-кризу, али волео бих да се осврнемо и на поплаве које су задесиле Србију, нарочито Обреновац 2014. године, као и на мигрантску кризу. Како сте се тада организовали и како је изгледало ваше ангажовање у тим ситуацијама?

Александар: Конкретно, сада причамо о поплавама 2014.

Александар: Да, поплаве су заиста искуство за памћење. Никада нећу заборавити 15. мај 2014. године. Лазаревац је прва општина у којој сам учествовао у пружању помоћи, јер су он и Обреновац први страдали, односно, први су били погођени изливањем река на тој територији. Неколико колега и ја смо отишли у испомоћ колегама у Црвеном крсту Лазаревца у формирању прихватног центра за грађане чије су куће, станови и објекти били поплављени и који су морали негде да се сместе. Касније, Обреновац је био још изазовнији по обиму несреће и броју угрожених људи.

Црвени крст је свакако био један од стубова у одговору на ту несрећу. Наравно, у сарадњи са војском, државом, Сектором за ванредне ситуације и другим институцијама. Али, дефинитивно, то је била прилика да се, после 90-их година, можда по први пут суочимо са ситуацијом која је обухватила знатно већи број волонтера. Сви капацитети националног друштва били су стављени на располагање, и можемо рећи да је у појединим данима у Обреновцу пункт Црвеног крста био једино место где је било могуће добити храну и воду.

То су страшне ситуације – када у 21. веку неко има дете код куће, а не може да му обезбеди храну јер нема где да је купи. Дакле, није више било питање да ли неко има новца или не, већ је проблем био у томе што физички није било могуће приступити продавницама. Одређени делови били су потпуно поплављени, пресечене су важне саобраћајнице, саобраћај није функционисао, и тако даље.

То је било неколико изазовних месеци који су показали да увек може боље. И ја се надам да нећемо ускоро имати прилику да...

Александар: Да тестирате.

Александар: Да, да тестирамо шта све може боље.

Али, дефинитивно је Црвени крст тада реаговао озбиљно добро. Мислим да су грађани тада поново схватили шта је заправо Црвени крст и да они сами чине Црвени крст. Грађани наше земље су, сви знамо, веома добри домаћини, спремни да помогну.

Људи који ће у сваком тренутку, ако се испред њихове куће догоди саобраћајна несрећа, изаћи, видети шта се десило, помоћи повређенима, позвати хитну помоћ. Неће окренути главу.

Наравно, неко хоће, можда због лоших искустава, али ако гледамо већину, највећи део становништва ће заиста, посебно у ситуацијама највећих криза, реаговати максимално позитивно и пружити помоћ ономе коме је у том тренутку најпотребнија.

То нас враћа на основне принципе Црвеног крста – Црвени крст је дужан да пружи највећу помоћ онима којима је најпотребнија.

Конкретно, у поплавама, поред поделе хуманитарне помоћи, екипе Црвеног крста учествовале су чак и у евакуацијама, касније у санацији последица поплава, а процес опоравка је трајао дуго, посебно у најугроженијим деловима наше земље. Првенствено мислим на Обреновац, али је све то, ипак, прошло. Верујем да су последице биле знатно мање управо због деловања Црвеног крста у том тренутку.

Александар: Да, свакако, свакако. А када је у питању мигрантска криза, како је названа, колико је Црвени крст био укључен у пружање помоћи и организацију кретања тих људи који су се нашли у невољи, а истовремено и у нашој земљи? То је такође била једна врло специфична ситуација за коју нико није имао јасно утврђен протокол или редослед поступања.

Александар: Па смо тако и ми били у специфичној ситуацији.

Међутим, наш задатак је био јасан – знали смо да су ту људи којима је помоћ потребна и да је, у сарадњи са државним органима, потребно пружити ту помоћ.

Конкретно, у Београду је потреба била највећа, на местима где су се мигранти окупљали док су тражили начин да наставе пут ка Западној Европи. Њихова жеља није била да остану у привременим центрима, иако је у нашој земљи отворен велики број прихватних центара.

Овде можемо да дискутујемо о томе да ли је тај број био довољан. Сигурно јесте, али истовремено је било доста случајева у којима су мигранти долазили са одређеним финансијским средствима која су користили како би избегли смештај у прихватним центрима.

Тако се дешавало да су неки центри остали полупразни.

Александар: То је, опет, чинично треба рећи. Ја сам имао прилику – извини што ти упадам – да присуствујем. Ја сам завршио Економски факултет и, у том периоду мог студирања, све се то одигравало. Заиста, једну, можда две године – не знам сад тачно – огроман број људи био је у парку испред Економског факултета, претпостављам због близине аутобуске станице, а тада је, мислим, још била и железничка станица. Тако да, ето, имао сам прилику да сведочим томе.

Односно, жељи да не остану ту, него да иду даље – претпостављам ка северу.

Александар: Тако је. Управо у том парку, код некадашње аутобуске станице, једно време постојао је и пункт Црвеног крста, где су мигранти имали прилику да добију основне намирнице и потрепштине, поготово они који су имали децу. Између осталог, били су ангажовани и одређени студенти са факултета на којима се студирају страни језици.

У складу са проценом миграната о њиховом пореклу, могли су да добију помоћ и на свом језику. Али, оно што је много битније – то је да добију пелене за децу, храну, пакете хигијене, као и информације о местима где могу да се склоне, посебно вишечлане породице, како би се окрепиле и провеле два-три дана у неком од прихватних центара у Београду. Тако би прикупили снагу за наставак путовања. Црвени крст, опет, позивајући се на своје основне принципе, никада не улази у то ко је започео сукоб, зашто је до њега дошло и ко је крив. То није његов задатак – ни да суди, ни да разматра. Оно што јесте наш задатак јесте да утврдимо број угрожених и како им најлакше можемо помоћи.

Александар: Разумем. Можда бих овде додао само једну занимљивост коју сам чуо, па бих волео да нам кажеш да ли је истинита – можда није, ограђујем се. Чуо сам да је, за време српско-бугарског рата, помоћ била пружена и бугарској страни, тадашњем супарнику, и да је то остало забележено у историји Црвеног крста, као и да смо за то добили чак и похвалу. Да ли је то тачно? Ако можеш, реци нам нешто више о томе.

Александар: Јесте, јесте. То је један од најсветлијих примера из српско-бугарског рата. Непосредно пред Први светски рат, у нашој земљи је већ постојало формирано Друштво Црвеног крста, док у Бугарској још није. Због саме природе сукоба, на бугарској страни било је много жртава и угроженог становништва.

Међутим, нису имали организоване санитетске службе нити довољно болничких капацитета. Међународна заједница – конкретно Међународни комитет Црвеног крста – схватила је да је бугарском народу неопходна помоћ, пре свега у лековима, медицинском материјалу и опреми за болнице. Најкраћи пут за допремање те помоћи водио је преко наше територије.

Тада је начињен преседан у међународном ратовању – никада пре, а ни после тога, није забележено да је једна држава зауставила рат на један дан како би омогућила пролаз хуманитарног конвоја. При томе, наше војсковође и тадашњи званичници додали су додатну помоћ – материјал за оснивање једне болнице: ћебад, кревете, лекове, санитетски материјал, завоје итд. Све то је предато бугарској страни. Након тога, рат је настављен, али овај гест остао је запамћен као један од најсветлијих примера хуманости. То је доказ колико су људи на овим просторима хумани и, с друге стране, свесни да, иако је рат у питању, међу жртвама су и цивили који нису криви и не треба да страдају.

Александар: Да, занимљиво. Да ли сте у комуникацији са колегама из других земаља? Да ли мислиш да се нешто слично дешава на руско-украјинском ратишту? Верујем да се помоћ пружа обема странама, али у којој мери?

Александар: Дефинитивно, Међународни комитет Црвеног крста делује на обе стране, укључујући и саме фронтове. То је основна мисија, али и највећи изазов за оне који раде у таквим условима. Проблем безбедности је евидентан – било је чак и трагичних случајева страдања делегата Црвеног крста, што је потресло читав свет.

Реч је о људима који су, из најбоље намере, посветили свој живот овом позиву. Свима је познато постојање организације и њени принципи, али нажалост, у ратним условима долази до инцидената. Што се тиче испоруке помоћи, не могу да тврдим са сигурношћу како то функционише. Ипак, ситуација је таква да је јасно ко пружа помоћ источној, а ко западној страни.

Александар: Добро. Малопре си описао своје искуство у Црвеном крсту. Верујем да сада већ водиш одређени број људи. Како се сналазиш у тој улози?

Александар: Црвени крст почива на волонтерима – то је велика истина и највећа снага организације. У Србији постоје десетине хиљада волонтера, односно људи који повремено одвајају своје време за рад у Црвеном крсту.

На Звездари, конкретно, мали је број запослених, али велики број волонтера. Тај број зависи од ситуације – током ковид кризе ангажовали смо преко 50 искусних волонтера. Постоје и активности које окупљају још више људи – на неким годишњим такмичењима, рецимо, имамо преко 200 волонтера.

На тим манифестацијама често се окупљају и старији волонтери, који су некада били део омладинских теренских јединица, а сада долазе са својом децом и учествују у активностима.

Александар: А тај број који си поменуо, односи ли се на Црвени крст Звездара или...?

Александар: Конкретно за Звездару, да. Али, ако говоримо о активностима које спроводи Црвени крст Београда или Србије, ту су у питању хиљаде волонтера. То су велике акције, најлепше, јер човек после 10-15 година у Црвеном крсту схвати да, међу хиљаду људи, познаје бар 800. Са преко 100 би се чуо свакодневно, да може.

Једна од предности Црвеног крста, нарочито за старије волонтере, јесте то што у сваком месту у Србији, где год да оду, имају некога кога познају.

Поента постојања обладничке теренске јединице је управо у сарадњи са другим обладничким теренским јединицама – одлазак на гостовања у њихова места, позивање и указивање домаћинства када они дођу у Београд, конкретно на Звездару у нашем случају. Црвени крст је најбоље место за одрастање младих. Наравно, далеко од тога да неке друге формације не заслужују похвале, али најгоре је да млади остану без икаквог круга подршке. Било да је то спортски клуб, културно-уметничко друштво, Црвени крст, неки хоби или секција, чак и видео-игре које младе везују за модерну технологију – све су то прилике да створе круг пријатеља са којима могу да се друже и ван виртуелног света.

Црвени крст је место где човек може да се опроба на различитим пољима – у комуникацији са старијима и млађима, у преношењу знања, прихватању информација, па чак и у најконкретнијој ситуацији спасавања нечијег живота, превијања рана. Прва ствар коју волонтер Црвеног крста уради када напуни 18 година јесте давања крви, јер је већ неколико година учествовао у акцијама добровољног давања крви. Тако је и код мене било – прва ствар коју сам урадио након пунолетства била је да дам крв. То је један од најсликовитијих примера онога чему Црвени крст учи младе и на тај начин доприноси бољем друштву.

У Црвеном крсту су активни и старији волонтери. Председник Црвеног крста Србије је професор доктор Драган Радовановић, врхунски хирург, лекар Олимпијског тима и кошаркашке репрезентације. Недавна ситуација са нашим кошаркашем на светском првенству, где је он препознао тежину повреде и благовремено реаговао, показала је колико је важно што се такви стручњаци ангажују као волонтери. Упркос свакодневним професионалним обавезама, они проналазе време и снагу да подрже рад Црвеног крста. Председник Црвеног крста је увек волонтер, а многи су, иако врхунски стручњаци у својој области, задржали ентузијазам да допринесу друштву.

Што се тиче броја волонтера, у Црвеном крсту на Звездари смо задовољни. Имамо велики број младих и успевамо да одговоримо на све изазове и задатке који се пред нас постављају, али, наравно, увек може боље. У Београду постоји много могућности за волонтирање, што је сјајно, и позивам све младе да се укључе у нешто што им прија. Било да је то волонтирање у Зоолошком врту или у Црвеном крсту, важно је да осете вредност ангажовања.

Увек саветујем младе да не дозволе да им четири године средње школе и факултета прођу само у учењу. Наравно, образовање је приоритет, али то је и период у којем могу да стекну нова искуства. Волонтери Црвеног крста често постају предавачи и губе страх од јавног наступа, што им касније олакшава полагање испита и комуникацију.

Волонтери нису плаћени за свој рад – улажу своје време, стручност и енергију. Али оно што волонтирањем добијају је непроцењиво. Зато позивам све заинтересоване да се прикључе. Приступ Црвеном крсту је једноставан – довољно је да оду у своју општинску организацију и питају како могу да помогну.

Што се тиче старосне доби, у прошлости су волонтери углавном били зрелији људи, јер су неки задаци захтевали искуство и озбиљност. Међутим, идеално време за почетак је основна школа, али се млади често прикључују у средњој школи или на факултету, без осећаја да су нешто пропустили. Волонтирање у Црвеном крсту је природан процес – нема журбе, све долази спонтано.

Нема препрека ни за старије. Свака организација у Србији може проценити где би одређена особа најбоље допринела. На Звездари смо највише фокусирани на младе, али имамо и старије волонтере који су с нама дуги низ година. Сарађујемо са школама, лекарима и стручњацима који су некада били наши млади волонтери.

У кризним ситуацијама, попут поплава, имали смо прилив стручног кадра – психолога, психијатара, медицинских радника, који су својом стручношћу допринели заједници. У таквим тренуцима, искуство и знање су драгоцени, а Црвени крст остаје место где свако може наћи свој начин да помогне.

И негде нам је указала на неке ствари и неке ефекте које је читава та несрећа имала, како на људе који су долазили по помоћ у Црвени крст, тако и на волонтере – како да се спречи тај ефекат изгарања, како да они ојачају себе, како да сваку причу не схватају лично, како да се изборе са нечим што их је погодило и тако даље.

Свако несрећа је, нажалост, с друге стране, на срећу, генератор алтруизма и хуманости, и свако од нас у таквим тренуцима жели да помогне и може да допринесе. Моја препорука свима је да, у ситуацији неке кризе или кад препознају да имају неколико сати недељно или месечно на располагању, контактирају своју општинску или градску организацију Црвеног крста, где ће бити упућени на који начин могу да помогну.

Александар: Да, тако функционише. Јаве се и онда буду упућени.

Добро, а сада, када смо код, да тако кажем, неформалног дела – чуо сам да ви, чланови Црвеног крста, када обучете униформу Црвеног крста или ставите обележја која сада носиш (и драго ми је због тога), имате нека своја неформална правила понашања, односно ствари које се никако не раде док носите обележја Црвеног крста.

Хоћеш ли нам мало рећи шта је то и како се ви понашате када носите та обележја? Треба само схватити једну ствар – када неко носи обележја Црвеног крста и уради било шта неприкладно, нико неће рећи: „Еј, неки човек је урадио нешто лоше“, већ ће рећи: „Еј, неко са знаком Црвеног крста је урадио нешто лоше.“

Александар: И то је оно основно. Свако мора да схвати да у том тренутку представља читав Црвени крст, цео међународни покрет.

И због тога су правила мало строга. Мислим, није то нешто претерано, суштински се не разликују од основног кућног васпитања, али су у том тренутку наглашена.

Рецимо, ако неко конзумира цигарете (а ја, срећом, немам ту навику, па могу да држим лекције свима), конзумирање цигарета док се носи знак Црвеног крста није препоручљиво. Није забрањено, али није ни пожељно. Ако неко има ту потребу, мора да се склони негде са стране.

Замислимо ситуацију – неко долази на пункт Црвеног крста да прими помоћ у виду хране и хигијенских средстава, а дочекује га волонтер са цигаретом у руци. Није примерено.

Са друге стране, треба разумети и потребу за паузом. Зато постоји правило – ако неко жели да запали цигарету, треба да се дискретно удаљи, скине обележје, заврши са тим и врати се на задатак који је започео.

Такође, нема преласка улице на црвено светло. Без обзира на то колико је улица празна, ако носиш обележја Црвеног крста, мораш да поштујеш сва правила, јер не представљаш само себе, већ цео покрет.

То су ствари које учимо од малих ногу, у оквиру подмлатка, и које нам остану у глави захваљујући инструкторима и координаторима који су нам их усадили. То је систем који се одржава кроз генерације – неко ко је некада слушао ова правила касније их преноси новим члановима.

То је једна од најлепших ствари, а показало се и као врло ефикасно. На тај начин не рушимо систем који нас је обликовао, већ га одржавамо и преносимо на млађе генерације.

Александар: Морам да се дотакнем и теме финансирања организације, али искључиво са аспекта њене одрживости и могућности да континуирано наставите све оно што радите.

Верујем да смо током епизоде поменули мноштво позитивних ствари које директно помажу људима и утичу на развој друштва.

Можеш ли нам рећи нешто више о томе – како се генерално организација финансира и како успевате да све то финансијски организујете и одржите?

Александар: Ту треба имати на уму једну ствар. Црвени крст је основао доктор Владaн Ђорђевић, који је у то време био једна од утицајнијих личности у држави. Црвени крст је званично регистрован као удружење грађана.

То је нешто што можемо сматрати срећним или мање срећним решењем, али је тако дефинисано. Ипак, Црвени крст је организација која има свој закон. У њему су прецизно наведени задаци Црвеног крста и области у којима држава очекује његову помоћ.

На пример, ако се сетимо оне приче о записивању последњих порука умирућих људи у Солферину – то је била претеча службе тражења Црвеног крста. Данас, ту службу у Србији искључиво обавља Црвени крст. У неким другим државама ова област је другачије регулисана, али у великој већини земаља света тај задатак је поверен Црвеном крсту.

Александар: Да, и можда је ово добро место да мало скренемо с теме и кажемо нешто више о тој активности, јер заиста мислим да се мало зна о њој, а да је изузетно важна. Ради се о служби тражења – верујем да је реч о проналажењу несталих особа.

Александар: У суштини, с развојем друштвених мрежа то је донекле олакшано обичним људима. Данас, ако се, рецимо, неко изгуби, а ја га тражим након пет година, могу да отворим неку друштвену мрежу, укуцам његово име и добијем неколико опција – можда ће једна од њих бити особа коју тражим.

Међутим, некада то није било могуће, и то до сасвим недавно, јер су друштвене мреже релативно нова појава. Овде ћемо посебно поменути мигрантску кризу, која је донела велики обим посла служби тражења, односно спајању раздвојених породица.

У свакој несрећи, приоритет се даје спасавању жена и деце, док се мушкарци упућују да помогну. Било да је реч о природној катастрофи или ратном сукобу, то је уобичајен ток догађаја. Мушкарац је тај који ће обављати теже физичке послове, док ће жена, најчешће с децом, бити усмерена на безбедније подручје.

Посебно је сложена ситуација била након Другог светског рата. Дошло је до раздвајања породица, а многи нису имали никакве информације о својим најближима – да ли су живи, где се налазе. С једне стране, лакше је када знамо да је неко заробљен, где се тачно налази, било у логору, било у затвору, и да ће се по завршетку рата вероватно вратити кући. Али у многим случајевима није било никаквих података – није се знало да ли је неко преживео или је можда негде пронашао нови живот.

Један од основних задатака Црвеног крста управо је помоћ у спајању тих раздвојених породица. Конкретно, како то изгледа? Узмимо пример две државе – Киви државе и Лимун државе. Долази до ратног сукоба, и становници Киви државе беже у Лимун државу, где проналазе уточиште. Последње што један војник из Киви државе зна јесте да су његова жена и деца отишли у Лимун државу.

Након рата, или чак током самог сукоба, он одлази у Црвени крст, било у Киви држави или у месту где се тренутно налази, и покреће поступак тражења. Доставља основне податке о својој породици – име, године, евентуалне посебне карактеристике.

У најекстремнијим случајевима, прикупљају се и подаци који могу помоћи у идентификацији особе уколико се пронађе, али нажалост није жива – карактеристичан накит, тетоваже, стоматолошке интервенције и слично.

Александар: Тако је, тако је. То је најекстремнији случај, али, нажалост, и даље се велики број људи води као нестало.

Александар: Односно, њихова судбина је нерасветљена, посебно након несрећних деведесетих година на овим просторима. И једна и друга страна имале су и још увек имају нестала лица. Обе стране имају потребу да пронађу своје најмилије или барем да сазнају где су њихови ближњи сахрањени.

Црвени крст је у многим случајевима био тај који је помогао у спајању породица. Након Другог светског рата, дошло је до великих миграција, посебно у Аустралију и Америку. Данас је комуникација знатно лакша, али некада је то заиста био пут на крај света.

Амерички и аустралијски Црвени крст прикупљали су информације о несталим лицима. Појединац који је емигрирао у Америку могао је да се обрати Црвеном крсту, да покрене потрагу и да остави основне податке о томе одакле је кренуо, куда се кретао и где је последњи пут био у контакту са раздвојеним члановима породице. Једна од улога Црвеног крста је управо то – омогућавање поновног спајања породица.

Међутим, Црвени крст није полицијска организација. Дешава се да неко намерно прекине контакт са рођацима и не жели да буде пронађен. На пример, ако је реч о раздвојеним супружницима или родитељима и деци, у највећем броју случајева постоји жеља за поновним контактом. Али, ако неко тражи свог стрица, а стриц не жели контакт, Црвени крст није ту да некога примора. Једина информација коју траžilac може добити јесте да је тражена особа пронађена и да је жива, али да не жели да успостави контакт. И то је за многе већ велика ствар – сазнање да је ближњи жив. Такви случајеви су ипак ретки, јер се у великој већини успоставља контакт и ради се на спајању породица.

У контексту мигрантске кризе, покренут је пројекат Tracked Face. Лица која траже своје изгубљене ближње пристају да буду фотографисана, а њихове слике се објављују у прихватним центрима дуж мигрантске руте. Уз фотографију стоји информација – да та особа тражи брата, сестру, мајку, оца, дете... Ако је тражена особа у прилици, препознаће лице тражиоца и успоставити контакт.

Овим начином заштићена је приватност и сигурност тражене особе. У мигрантској кризи често постоје осетљиве ситуације – неко је променио име, неко жели да побегне из одређених околности, али и даље има потребу да остане у контакту са својом породицом. Црвени крст је кроз овај пројекат омогућио лакше успостављање комуникације, а такође је у многим случајевима обезбедио и сим картице, мобилне телефоне и друге облике комуникације. Након првог контакта, даљи однос може да се настави и без посредовања Црвеног крста.

Александар: Оно што ме занима јесте да ли се услуга тражења Црвеног крста односи само на ратне услове или велике катастрофе, као што је мигрантска криза, или постоји и у мирнодопским условима? Ако говоримо конкретно о Србији, сведоци смо великог броја случајева – скоро свакодневно чујемо да је нека особа нестала.

На пример, ако неко у свом окружењу има дементну особу, која је у једном тренутку изашла из куће и изгубио јој се сваки траг, да ли породица може да се обрати Црвеном крсту за помоћ у потрази? Или такви случајеви нису у оквиру вашег деловања?

Александар: Не, не, то није служба тражења Црвеног крста. То је ситуација за полицију и за алармирање читаве заједнице, где ће се, наравно, укључити и Црвени крст са својим капацитетима, али то дефинитивно није основна улога Црвеног крста.

Служба тражења Црвеног крста се активира када неко изгуби контакт са својим најближима услед природних катастрофа или ратних дешавања. Тај контакт није прекинут само 24 сата, већ се губи месецима, па чак и годинама, а породица заиста не зна шта се догодило са несталом особом.

Александар: Јасно, зато ми је било важно да ово разјаснимо. А сада, да не бисмо занемарили питање финансирања, хајде да се вратимо на то како се финансира Црвени крст.

Александар: Најједноставније речено, Црвени крст се делом финансира из државног буџета. Постоји одређени механизам како се то спроводи – од игара на срећу, одређени проценат је опредељен за фонд у коме се налази и Црвени крст. То је први ниво финансирања.

Други ниво финансирања је подршка локалних самоуправа. Свако градско или општинско руководство је, у складу са Законом о Црвеном крсту, у обавези да подржава рад ове организације и опредељује средства. Али, свесни смо да волонтера и новца никада није довољно.

Зато се Црвени крст доста ослања на донације и прилоге грађана. У неким нашим старим филмовима можемо видети сцене у којима се појављују кутије са знаком Црвеног крста – то је било саставни део свакодневице. Људи су некада заиста ишли од врата до врата прикупљајући прилоге за Црвени крст, а грађани су радо донирали.

Нажалост, у последњих 20 година сведоци смо злоупотреба. Појаве се особе које лажно представљају Црвени крст, нарочито код старијих суграђана, који су деценијама пре тога редовно донирали. Такве ситуације могу довести до неповерења, па је најбољи начин за проверу да се утврди да ли особа која куца на врата има званичну легитимацију Црвеног крста. Такође, увек се може контактирати локални одбор Црвеног крста да би се проверило да ли је у току званична акција прикупљања средстава. У многим случајевима, овакве активности се најављују путем локалних медија.

Поред донација, постоји и комерцијални сегмент финансирања. На пример, обука из прве помоћи је један од начина да Црвени крст одржава своје функционисање.

Александар: То је можда и будућност – начин да Црвени крст у нашој земљи постане финансијски независнији?

Александар: Управо тако. У многим земљама у окружењу, Црвени крст је једина институција која спроводи обуку из прве помоћи и издаје сертификате. У неким државама, чак од сваке регистрације моторног возила, одређени проценат иде за Црвени крст. Код нас такве регулативе још увек нису успостављене.

Тренутно, Црвени крст има могућност да врши обуку из прве помоћи и издаје сертификате, али није једини у том послу. Поред нас, обуке организују и домови здравља, неке приватне ординације, као и поједина предузећа специјализована за ову врсту едукације.

Александар: Да ли је познато који проценат полазника обави обуку код вас, а колико њих иде код других провајдера, попут домова здравља?

Александар: Подаци варирају, али можемо рећи да је, када је донет закон којим је прва помоћ постала обавезан део обуке за возачке дозволе, Црвени крст био једини који је спроводио ту обуку. Тада смо имали велики број полазника, а сви су добили квалитетну едукацију.

Сада се ситуација променила – мањи број људи се обучава код нас, а више њих иде код других провајдера. Немамо ништа против тога да се обука одржава и на другим местима, али оно што нас брине јесте чињеница да неки кандидати уопште не добију квалитетну обуку, већ само добију потврду без стварног знања.

А по Закону о безбедности саобраћаја, свако ко види саобраћајну незгоду дужан је да се заустави и пружи помоћ у оквиру својих могућности. Проблем је што многи не знају основне поступке указивања прве помоћи.

Александар: Да, и то може бити веома опасно у критичним ситуацијама.

Александар: Апсолутно. Зато се Црвени крст залаже за то да се осигура квалитет обуке и да се спрече злоупотребе у овом систему. Не желимо да се обогатимо на овоме, нити би се Црвени крст икада обогатио на тај начин. Али оно што је сигурно – ми смо организација која најозбиљније ради на едукацији из прве помоћи и имамо деценије искуства у томе.

Зато мислим да је важно да наставимо овај посао, јер га радимо из убеђења и жеље да помогнемо заједници.

Александар: Да, и када су у питању неки планови за даље, да ли је можда управо ово што си поменуо – да више радите на комерцијализацији, пружању прве помоћи и да проширите спектар, ајде да назовем, тих услуга, како би оне постале комерцијалне, а све у сврху јачања и те како значајног рада којим се ви бавите?

Александар: Па сад, ја могу да говорим само из угла неке перспективе Црвеног крста Звездара. Могу да наслућујем и неке перспективе виших надлежних инстанци.

Међутим, модернизација је дефинитивно потребна. С једне стране, увек ћемо имати ове основне улоге – да ономе ко је сиромашан, а нема другог начина, повремено помогнемо пакетима хране и хигијене.

Рецимо, током короне смо ми били једини који су деловали у неким ситуацијама у субстандардним насељима. То су места која су у народу позната као „Картон сити“, односно неформална насеља.