Препис епизоде: Усвојење - Oд емоција до правних процедура

Александар: Здраво свима. Добродошли у још једну епизоду Тараба прича. Нашу тему о родитељству желимо да употпунимо и причом о усвојењу, за коју сматрамо да је веома важна у оквиру целокупне теме. Лично сматрам да већ дуже време постоји један јаз између две групе родитеља – оних који на тај начин желе или једино могу да се остваре као родитељи, и с друге стране, деце која су без родитељског старања и испуњавају услове да буду усвојена, али некако не долази често до успешне реализације самог процеса усвојења.

Да ли је то заиста тако? Да ли је моје мишљење оправдано? Шта све подразумева процес усвојења? Кроз које фазе треба проћи да би се дошло до успешне реализације? Који су изазови и проблеми? И, да ли заиста процес предуго траје, као што многи мисле?

О свему томе разговарамо у овој епизоди са нашом гошћом Биљаном Белић Јовановић, андрагошкињом и супервизорком у Центру за социјални рад.

Александар: Биљана, добро дошли и хвала вам што сте издвојили време за наш подкаст.

Биљана: Хвала вама. Добро вече.

Александар: За почетак, можете ли укратко да се представите, како би наши слушаоци знали са ким вечерас разговарамо о овако важној теми?

Биљана: Да, ја радим нешто више од 30 година у Центру за социјални рад. Када је реч о усвојењу, могу рећи да сам од самог почетка укључена у тај процес. Једна сам од ауторки програма за обуку кандидата за усвојитеље, заједно са још три колегинице. Ту обуку спроводимо од доношења Породичног закона 2005. године.

Биљана: Значи, следеће године ће бити пуних 20 година. Такође сам једна од ауторки програма за запослене, који обрађује тему усвојења – то је акредитовани тродневни програм за запослене у социјалној заштити. Имам утисак да сам својим очима видела много тога и да је то обликовало моје, надам се, прилично утемељене ставове у вези са усвојењем.

Александар: Јасно. Ево, одмах на почетку, да ли можете да ме разуверите или потврдите моје мишљење – да ли заиста постоји јаз између оних који желе да постану родитељи усвојењем и великог броја деце која су и даље без родитељског старања?

Биљана: У извесној мери – да. Тим пре што, ако говоримо о спремности усвојитеља, и ако говоримо о узрасту деце, већ дете од пет-шест година постаје мање "атрактивно" просечном усвојитељу у Србији.

Биљана: Чини ми се да се број деце која буду усвојена у том узрасту полако повећава, али само зато што су и сами усвојитељи све старији – касније се одлучују на усвојење. Постоји нешто што се зове Јединствени лични регистар усвојитеља, као и регистар деце која могу бити усвојена.

Биљана: Не знам тренутно тачно колики је број једних и других, али мислим да је прилично висок – вероватно око хиљаду на обе стране.

Александар: Да, једна статистика до које сам успео да дођем каже да је претходне године било око 760 усвојитеља у регистру, а с друге стране, око 310 деце која испуњавају услове за усвојење.

310 је број деце која чекају на усвојење и да је прошле године дошло до 61 усвојења, до успешне реализације.

Биљана: Да, да, да. То да ли је успешно, то ће се тек видети. Али да, чини се да смо се боље спремили. Ја нешто слабо полажем на те бројке, зато што знам да ствари у регистру, што се бројева тиче, можда и стоје, али суштински су небитне. Списак усвојитеља сигурно није ажуриран.

То знамо кад имамо дете које може бити усвојено, па их позовемо, а онда нам кажу: „Ми више нисмо заинтересовани“, „Ми смо већ усвојили“, „Ми смо одустали“, „Тренутно смо у процесу адаптације“… Списак деце која могу бити усвојена је посебно нерелевантан, јер су на њему и деца од 10, и од 15, и од 3, и од 17 година. Може се усвојити дете све до 18. године.

Али, колико је њих заиста „атрактивно“ за усвојење — то је већ друга прича.

Александар: Да. И хајде да сада укратко прођемо кроз цео тај процес. Мислим, по фазама, кратко. Дакле, неко жели да усвоји дете. Шта је први корак?

Биљана: Долази у Центар за социјални рад. Да се разумемо, усвојење је апсолутно и искључиво надлежност Центра за социјални рад у свим фазама тог процеса.

Те фазе су следеће: када неко пожели или добије идеју да буде усвојитељ, долази у Центар за социјални рад и доноси документацију. Та документација се може наћи и на интернету, али се списак може добити и у самом Центру. Да не набрајам све, али у суштини односи се на приходе, здравствено стање, брачни статус — с тим што, ако нисте у браку, то вас не искључује.

Та документација се предаје Центру, отвара се предмет, и ако постанете усвојитељ, тај предмет се трајно чува заједно са предметом детета које сте усвојили.

Улазите у процес процене и процес припреме за усвојење. Идеално је да та два процеса теку паралелно. У Београду је то најчешће тако.

Добијате тим који се бави вама — тим чине психолог, педагог, социјални радник и правник који се најчешће не појављује, али се бави документацијом. Тај тим процењује пар или појединца, јер у Србији дете може усвојити и појединац, најчешће су то жене.

Александар: То ће свакако бити једно од питања. И мени је било занимљиво да ли је то могуће и како функционише у пракси.

Биљана: Паралелно с тим тече процес припреме, који је у Београду јединствен. Колико ја знам, само у Београду се ради овакав програм у групи и овако интензивно.

Када се оба процеса заврше, добијате одговор на пријаву. Одговор може бити „да“ или „не“. Ако је „не“, значи да немате подобност и имате право жалбе. Ако је одговор „да“, улазите у јединствени лични регистар усвојитеља и постајете кандидат за усвојење на територији целе Србије.

Центар који има дете које може бити усвојено, контактира најмање три пара и одлучује се за један у односу на конкретно дете.

Александар: Само да приближимо процес и развејемо мишљење да то све траје предуго. Дакле, колико то формално, законски треба да траје, а колико у пракси заиста траје?

Биљана: По закону траје два месеца од момента предаје документације.

Александар: Само да појаснимо: та два месеца се односе на шта тачно?

Биљана: На процес процене и припреме. У року од два месеца треба да се обаве оба процеса и да добијете одговор да ли имате подобност или не.

Александар: И само да подвучемо — то не значи да је процес завршен, нити да неко одмах добија дете на усвојење.

Биљана: Не, не. То је само одговор на питање: „Да ли имате подобност или не?“

У реалности то не траје два месеца. Ми у овом моменту имамо две, и максимално имамо две групе недељно, две паралелне групе недељно, и обе су на пола процеса. То значи да, ако се сутра пријави неки усвојитељски пар, ми га ставимо на листу за обуку, он ће морати да чека месец дана да дође на ред за обуку, и онда ће му требати два месеца да прође кроз ту обуку.

Значи, требаће му три месеца. Зато кажем — у реалности то није два месеца, али је, ето, месец-два више. Нормативно је толико, да.

Александар: Коју групу чини, односно колико је може чинити потенцијалних усвојитеља?

Биљана: Па, да би имало смисла — не више од пет парова. Имали смо и седам парова када је требало надокнадити неко време, па смо правили велике групе, и онда смо добијали од усвојитеља поруке да их је превише — и заиста јесте. Идеално је 4 или 5 парова.

Александар: Јасно. И у том процесу, како ви као неко, да кажем, са ове стране, односно из центра... Колико ви имате, поменули смо на почетку, предмета које отварате? Јесте ли претрпани послом или...?

Биљана: Послом — иначе или послом око усвојитеља?

Александар: Па, овде, који радите око усвојитеља... али да, можете слободно да се надовежете и на остало што радите у центру.

Биљана: Па да, то је просто тако. Што се тиче предмета — генерално, центри јесу затрпани, али бојим се да ће нас та прича одвући на другу страну. Заиста јесу затрпани, заиста је нереално велики број предмета.

Не постоји стандард колико један или двојица запослених треба да обраде случајева. А што се усвојитеља тиче — њих годишње, кроз припрему, прође негде око 80 кандидата. То су углавном парови, али има и појединаца.

Кажем — само један мушкарац, све остало су биле жене.

Александар: Да, и разумемо потпуно шта сте рекли, и не желимо да скрећемо с теме. То може бити предмет неке друге епизоде, али овде желим акценат да ставим на квалитет процене. На квалитет овог поступка.

Биљана: Или има после неког времена. Када плаче зато што жели да буде нахрањена, можда буде пресвучена. Дакле, не погађају се њене потребе, не поклапају се са тиме шта одрасли који су задужени за бебу раде.

Или барем не у том тренутку када је њој потребно. Истраживања, медицинска истраживања деце која су у таквој ситуацији — дакле, грубо занемаривана, животно угрожена или напуштена од стране родитеља — показала су промене на њиховом мозгу. Толико су темељне те ствари.

Александар: Дакле, то мења њихов мозак у смислу да је мозак лакши и мање извијен. А мање извијен, како се каже?

Биљана: Па да, да су вијуге... Равније, практично. Да, да.

Усвојитељи то најчешће банализују, вероватно делом из страха од онога у шта улазе, делом зато што желе да остану на својој линији посматрања усвојења као нечега самохуманог, са мало озбиљних изазова. И онда на обуци чујете: "Па добро, сви смо ми траумирани", "Па добро, али..." Усвојитељи су генерално далеко ентузијастичнији по питању усвојења него деца. "Па добро, али то ће се све исправити."

"Па добро, то је само тренутно." Дакле — не. Морају, доводимо их на обуци у конкретне ситуације у којима морају да нађу решење за неку ситуацију.

Решење, рецимо, у ролпеју, изражен rocking детета — то није оно што је радио. И ја сам га стално љуљала. Али то није тај rocking.

Ово укључује самоповређивање. Дакле, морају да зауставе такво понашање. Да. И сада ту... Неко успе, неко не успе.

То су вештачке ситуације. Није лако снаћи се. Али у реалном животу такве ситуације се заиста дешавају.

Дете не најави: "Ево сад ћу се посећи. Ево сад ћу почупати своју косу. Ево сад ћу повраћати у млазу."

А не може се пронаћи психолошко оправдање за тако нешто. Да. И да ли из овога можемо закључити да потенцијални усвојитељи најчешће неадекватно реагују у тим неким...

Александар: Претпостављам да је то везано за то почетно прилагођавање када дете дође код њих? Из разлога релативизације или занемаривања тих траума код деце које постоје?

Или то није случај? Или они кроз обуку освесте то, па онда...?

Биљана: Па не, не освесте. Ја и немам таква очекивања од обуке.

Да би она могла да заиста пружи — да "направи те мишиће" усвојитељима, да могу да се суоче одмах са тим ситуацијама — морала би да траје дуже. Она траје осам или девет недеља. И то је довољан период да добију неке информације.

Мало да размишљају о томе. Али не и да постану довољно критични у односу на то шта их чека. И, уосталом, и док траје та припрема, сви ми маштамо о усвојењу.

И они, и ми. Како би то могло да изгледа? Ствар почиње када стварно почне — када дете дође ту.

Оно што мене радује јесте да постоји све више усвојитеља који се пријављују у саветовалишту при Градском центру. То је оно што ја знам. Претпостављам да одлазе и на друга места — и треба да одлазе на друга места.

Али све их је више који се пријаве у саветовалишту и траже помоћ. Онда када стварно нешто може да се уради. Пре 15 година то је било незамисливо.

А сада их има све више, и то је добро. То значи да не желе да се праве да се ништа не дешава.

Александар: А када сте поменули онај последњи, да кажем, критеријум — однос према биолошкој породици или родитељу и родитељима — каква је ту ситуација? Ово је јако лоше. Лошије него с претходним?

Биљана: Не знам шта бих рекла, како да измерим те две ствари. Али генерално је јако лоше.

Ако питате дете — просечно дете које је усвојено, али у том тренутку више није дете када га питате — бар у тим истраживањима која су рађена, да се разумемо, ми ништа не истражујемо. Скандинавци и Американци истражују све. Али и када разговарамо неформално са онима који су усвојени, имамо утисак да су кроз читав живот са усвојитељима прошли као уцењени — психолошки уцењени.

Стално су осећали то ривалство између својих усвојитеља и биолошке мајке. Постоји једно истраживање — то волим често да уводим у квиз за усвојитеље — у Америци су развијали концепт отвореног усвојења, па су мајке које су остављале децу или су им деца одузимана питали да ли желе да њихови подаци остану отворени и доступни њиховој деци. Кроз неко време, када дете пожели да погледа ко је мајка која га је родила, која је жена која га је родила — усвојитељи су на ово питање, дакле, кад их питам у ком проценту су се изјаснили — углавном рекли: не.

Близу 99% је рекло: да.

Александар: А каква је ситуација код нас, у смислу законски — да ли тај податак мора? Ово причам да бисмо некако „унормалили” у усвојитељима тај однос. Да је нормално да биолошка мајка има интересовање за своје дете и кад га да, или јој се дете одузме, кроз време — као и да је нормално да дете има интересовање за своју биолошку мајку.

Биљана: Јер тамо припада.

Много више него што припада овде, иако живи са овим људима. Сад, много више — зависи шта мерите — али у суштини припада и тамо. Ком племену припада? Оном које га је родило.

Законски ни мајка ни сродници не могу од установа добити информације о томе где је дете кад се усвојење закључи. Не само када се закључи, већ када родитељи буду лишени родитељског права. Када дете добије статус детета које може бити усвојено.

Александар: Али треба рачунати са друштвеним мрежама, јер знамо да су се тако проналазили.

Биљана: Да, и да су то веома чести случајеви. Поготово како се све више развија технологија — да то све више напредује.

Александар: Али ето, поменули сте да је то веома лоша ситуација. Да, веома лоша. Да ли је проценат оних који — најгрубље да се изразим — нормално реагују у тим ситуацијама када, на пример, дете затражи да се види са биолошком мајком, или да је пронађе?

Или, с друге стране, биолошка мајка пронађе преко друштвених мрежа, или како год, где је то дете — па онда контактира те родитеље? Да ли сте уопште упознати са тим колики је проценат који онако реагује — под наводницима кажем — нормално? Односно, не направе то ривалство, него се управо ставе у улогу тог детета и те мајке?

Биљана: Па, за почетак, највише прегледа досијеа има Звечанска. То значи да се највише оних који су усвојени обраћа Звечанској да добије своју документацију. Ваљда зато што је Звечанска некакав синоним за остављеност, па је најлогичније да тамо оду.

И знам да је Звечанска имала неких — кад сам ову причу чула, то је тако било — не знам како је у последњих неколико година, али неких 80 таквих прегледа годишње.

Александар: Како то изгледа?

Биљана: Они дођу код социолога, траже да им она документација која се тиче њих буде дата — на то имају апсолутно право — она то копира и шаље њима на адресу. Е та адреса, по правилу, није адреса на којој живе и усвојитељи, иако своју документацију траже младе особе од двадесет и нешто година.

Александар: Дакле, хоћете да кажете да је већ дошло до, практично, издвајања тог детета које је раније било усвојено, односно до осамостаљивања?

Биљана: Па, рекли бисте да су се неке ствари завршиле, да су се некако одвојили од усвојитеља, да су ови имали довољно времена да „прогутају” то да постоји нека биолошка мајка која изазива интересовање код детета које су усвојили — али не. Као да се одвија неки паралелни живот са оним животом који они живе код својих усвојитеља, а у овом паралелном трагају за својом мајком. И то је тако и дан-данас.

Неке дилеме код усвојитеља су и дан-данас толико приземне. На последњем сусрету у једној од група коју радим, један пар је најотвореније рекао да детету неће рећи да је усвојено. Рекли бисте да смо са тим сви завршили још пре неколико година? Па да.

Али нисмо.

Александар: Ја мислим да је то најчешће питање када се уопште помене усвојење. И сад, ја сам у детињству имао пример — односно, имам другарицу која је усвојена.

И наравно да смо сви ми, али то је на нивоу детета — дакле стварно причамо на нивоу предшколског детета или првог разреда — сви се као питамо: ха, да ли она зна? Да ли су јој рекли? Када се то говори? Да ли мора да се каже? Али да ли заиста смо и даље у тој дилеми?

Биљана: Да, апсолутно.

Не тако давно се десила ситуација да су усвојитељи удавали своју усвојену ћерку. И док је она била дете, док је одрастала, они су чекали да се том детету деси неки важан тренутак у животу — јер су, наводно од стручњака, могуће, добили препоруку да се обавештавање о усвојењу веже за неки кључан догађај у животу тог детета. И испало је да је то дете живело крајње досадним животом — никако да се деси нешто крупно — до удаје.

И онда су проценили: Ха, удаје се ... То би могло бити то.

Написали јој писмо: „О, драга наша, ево, дошло време да отворимо карте... Знаш, ти си усвојена.“

Александар: А шта мислите, шта је стајало иза тога? Да су они желели, у суштини, да оно што је њима било тешко да изговоре, да неким другим великим догађајем у животу тог детета — практично — прикрију.

Биљана: Да. Да они не могу више да носе неке тајне. Стварно, није лако носити. Баш није лако. Ја мислим да није лако носити.

И онда — ајде да нам лакне, а она ће то ионако да заборави. Ето, удаје се, сад има мужа, добила је поклон, има зову.

Александар: Да, као — ово ће проћи уз то.

Биљана: И смо једно време имали код нас... Ја иначе радим у Центру Павлова... Све се дешава некако у таласима. Е, једно време смо имали поплаву људи који су долазили по некаква уверења о посебној способности у центар. И из центра добијали информацију да су усвојени.

То нам се десило — троје-четворо — у јако кратком временском периоду. Дакле, људи који пре тога нису знали. Не, тад сазнају.

Александар: Добро, хајде онда... Да причамо мало и о закону. Свакако ћемо и то, али да овде још једном повучемо ту тему: шта каже закон, а шта кажу психолози?

Биљана: О, закон је ту јако либералан. Закон каже нама, стручњацима, да људима препоручимо да кажу детету да је усвојено, да би било лепо да то кажу. То каже закон.

Александар: Али, да ли закон уопште познаје или прецизира било који период — до када би то требало да се каже детету?

Биљана: Не. Само: „Ево, драги људи, баш би било лепо од вас да кажете детету да је усвојено.“

Александар: А психолози?

Биљана: Психолози кажу да ту, ваљда, заиста не треба да постоји дилема. Ја морам рећи — 30 година ово радим. 20 година интензивно радим обуку усвојитеља.

И покушавам да... једна ствар се никако не мења. Мења се узраст усвојитеља — све су старији — али се једна ствар никако не мења:

А то је та нека туга и нека срамота око тога у шта су се „уваљали“. Дакле, у то да буду усвојитељи. И све је то тако драматично, и све је то тако... Не код свих, али код већине.

Све то некако треба да ипак остане под некаквим велом тајне. То се види и током процене — и то увек напишемо. И о томе треба добро размислити.

Када је пар у јако израженој ситуацији играња улога — када у вежби детету треба да саопште чињеницу да је усвојено — ви ту видите свашта. Видите жене које не могу да дођу до даха, видите замрзнуте жене, видите жене које плачу. Зато што је дете које то пита узнемирено — што је апсолутна лаж.

Дете које то пита у вежби — апсолутно није узнемирено. То је учитавање сопствених осећања неком другом. То треба да је крај.

Александар: Да, али када сам питао за психологију, више сам мислио на то — да ли постоји „најбољи тренутак“ када то треба саопштити? Сад, наравно, претпостављам да то зависи од доби детета када је усвојено. У смислу, није исто ако ви усвојите бебу од 6 месеци, или ако усвојите дете од 8 година.

Претпостављам да се тај „најбољи тренутак“ разликује — али отприлике који је то тренутак? Или макар — она нека горња граница? Ако већ немамо храбрости до тада — онда сад мора?

Биљана: Да. Прво — систем мора да се тако изоштри, да ако немате храбрости да кажете, нећете ни бити усвојитељ. Зашто немате? Шта је страшно у томе?

Друго — који је прави тренутак? Одмах и увек.

Постоји једна серија, америчка, где је неки пар усвојио дете. Јако се труде да реч „усвојење“ често изговарају. И сваки пут кад је изговоре — они аплаудирају.

Дакле — „јао, види, ево, нахранио је птицу, птица је управо усвојила“ — и онда је дала храну. Кад гледате то на филму, делује претерано. И заиста — не можете замислити да аплаудирате око било чега.

Али шта је порука? Порука је да реч „усвојење“ треба често изговарати, да је треба одмах увести у свој речник, и да око ње треба правити... Па, да не кажем фестивал, али неку позитивну атмосферу. Значи — одмах. Одмах причајте са децом, пуно је прича о усвојењу. Тамо је свако сваког усвојио.

Значи — одмах. Кад читате: „види, пиле је усвојило црва.“ Да, да. Црв је усвојио — не знам — сира, сир њега, и тако даље.

Дакле — одмах. А то што кажете — па, ваљда, они који усвоје старије дете... Прво, дете од 8 година тешко да ће бити усвојено, сем ако је на хранитељству и ако су се већ навикли на њега.

Али, имали смо недавно пример — људи су усвојили дете од 6 година. И том детету испричали невероватну причу о томе како су они, заправо, његови родитељи који су га оставили код неке хранитељице јер су морали да иду у Немачку, па су се вратили из Немачке, и онда је кренуо њихов заједнички живот који ће, од тог момента, трајати... till the end of time.

И онда су, као, „добро, направили смо некакав оквир“.

Е, онда су кренула питања: „Да ли је могуће да сте 6 година, ниједном, нисте дошли да ме видите?“ „Да ли је могуће да ми једном нисте јавили преко телефона?“ „Да ли је могуће да ми нисте послали неку разгледницу?“

Па су се онда они погубили. И нама је, како је стварно било, дошло до Центра за социјални рад. Наравно, нису они дошли да питају „шта да радимо“, јер су већ урадили.

Него нам је школа послала пријаву да се то дете чудно понаша.

А како и не би — живи у потпуном лудилу, у некој невероватној причи која више никоме није јасна. А ови одрасли се тако жестоко залажу за њу, да не желе да одустану од те своје приче о Немачкој. Притом, немају одговоре на елементарна питања.

Тако да, дете се, претпостављам, налази у неком вакууму између своје логике — онога што чује, што добија — и неке основне дечје интуиције. Вероватно временом почиње да схвата да је то лаж.

А није то само питање речи које се изговарају — то је питање целе атмосфере.

Ви сте на иглама, испричали сте неку причу која вама звучи као — о, па пуна је рупа, како ћемо сад с овим даље?

Па се види да око тога постоји нешто о чему нико нема одговор. Нешто што је у домену неке фантастике — али лоше фантастике. Као и увек када је лаж у питању.

Александар: Дакле — речи одмах и речи истину.

Ето. Да то подвучемо. Наравно, са трогодишњим дететом се разговара на тему: „Да ли сам ту рођен или сте ме усвојили?“

Води се с једним циљем: основни циљ је да дете осети да ту припада. Да га прихватате. Не да га упознате са концептом усвојења.

То је трогодишње дете. Са дететом од осам година разговор изгледа сасвим другачије. Са дететом од петнаест година — поново сасвим другачије.

И то се увежбава током обуке. Након тога се враћамо на цео процес, како он функционише и који су наредни кораци.

Обука се завршава у року од два до три месеца. Поред обуке, говорили смо и о процени, о вама и колегама који су укључени у тај процес. На основу тога доноси се одлука. Када се одлука донесе, шта следи?

Уколико је одговор негативан — немате подобност — имате право на жалбу Министарству. Ако ни после тога нисте задовољни, можете се обратити суду.

Уколико је одговор позитиван — имате подобност — уносите се у Јединствени лични регистар и постајете кандидати за усвојење на нивоу целе земље. То значи да било који центар који има дете које може бити усвојено, може да вас позове на разговор и одлучи се за вас, или за неки други пар који је такође прошао разговор по закону.

По закону, минимум три пара морају бити узети у разматрање. То значи да се будући усвојитељи често сусрећу са тиме да неколико пута буду одбијени, да им се каже да је одлучено у корист неког другог пара, или да се деси да их не позову одмах, већ тек након више година — а понекад, никада. То је посебна тема којом ћемо се посебно позабавити. Овде ћемо се фокусирати само на један случај: одбијање већ на почетку од стране Центра за социјални рад.

Александар: Ако је одговор негативан — нема подобности — и ако то остане коначна одлука након жалбе и евентуалне судске пресуде, поставља се питање: може ли тај пар или појединац икада поново да се пријави?

Биљана: Одговор је: да. Ту нема ограничења.

Често се дешава да неким усвојитељима буде понуђено дете за које се они не осећају спремно. Уколико то одбију — ништа се не мења. Закон не ограничава број одбијања. Могу одбити и више пута, а да и даље остану на листи.

С друге стране, они којима је подобност ускраћена, могу се поново пријавити након неког времена. Тај временски период није законом прецизиран. На пример, након шест месеци, особа може поново покушати, али то није формално регулисано.

Имали смо случајеве у пракси. Пре неколико година, једном пару је укинута подобност након веома лоше адаптације. Дете је дошло код њих, а они су у првих седам дана заједничког живота два пута преспавали код њене мајке, отишли на велику прославу, а на крају и покрстили дете, што се тумачило као својеврсни „изгон ђавола“, јер је дете непрестано плакало тих првих дана. Центар је тада донео одлуку да дете поврати и укине им подобност.

Важно је напоменути: Центар може одузети дете током адаптације, али то не мора аутоматски значити и укидање подобности. Уколико дође до озбиљног компромитовања, онда се подобност укида. Тај пар је касније поново био на обуци.

Александар: Поставља се питање: шта би ти људи сада морали да покажу у процени како би добили одобрење?

Биљана: То би заиста захтевало темељан рад и велике промене у начину размишљања и понашања. Јер, ако је у првом покушају постојала озбиљна неподобност, онда се за други покушај мора показати да су суштински другачији.

Наравно, постоје и мање драстични примери — на пример, неко у првом покушају није испуњавао критеријум прихода, а касније пронађе стабилан посао и побољша финансијску ситуацију. У таквим случајевима, нова процена је сасвим реална.

Живимо у систему у коме и усвојитељи и стручњаци често деле фантазију о усвојењу као нечему изузетно хуманом што само по себи заслужује подршку — као да само присуство добре намере искључује потребу за провером. Дешавало се да нам људи дођу на обуку с уверењем да је довољно што су се уопште пријавили.

Једном се, срећом, десило да неки учесници тек током обуке сазнају да Центар за социјални рад заиста може одбити некога. У систему у ком се не инсистира на развијеним и јасним критеријумима, одлуке о одбијању често изгледају као радикални искорак. Ипак, број парова који добију подобност морао би бити мањи. Практично искуство показује да многи парови добију зелено светло, а да касније, током процеса, постаје јасно да то није било оправдано.

Наравно, то је тешко и за саме парове. Али управо зато су ту стручњаци — да препознају оно што кандидати често сами не виде. Да уоче сигнале који указују да исход можда неће бити добар.

Александар: И то је сада тренутак да осветлимо вашу позицију. Ваша улога је заиста изузетно одговорна и верујем да није ни мало лака.

У примеру који смо навели, где је дошло до озбиљног одступања од онога што би адаптација требало да подразумева, и где се испоставило да родитељи нису имали стварну подобност — поставља се питање: да ли је то нешто што је тим стручњака могао да види раније? Или су ти људи успели да се прикажу у много другачијем светлу него што заиста јесу?

Биљана: Истина је, потпуна процена није могућа. Али у добром проценту — јесте. Ми који водимо обуке, видимо те људе осам или девет пута. Са њима проводимо укупно 16 сати, разговарамо о различитим темама из више углова, и након тога пишемо извештај.

Ми не доносимо одлуку о подобности — ми описујемо. Бељежимо шта је било посебно добро и шта је било проблематично. Одлука је у рукама других.

Тимови по центрима у Београду све више улаже напор да озбиљно схвате оно што написано у извештајима са обука. То им помаже и контролни механизам из министарства који враћа одлуке на поновно разматрање ако се не узму у обзир савети и препоруке са обука. Мислим да смо овом обуком направиле праву малу револуцију, јер је број негативних одлука почео да расте. Неки проблеми постају очигледни већ у припреми и процени, али да ли се ти проблеми свесно игноришу? Наравно, не можемо то са сигурношћу рећи.

Као што смо раније поменули, ако ви не можете да изговорите детету да је усвојено, макар то било непријатно, тај моменат је веома важан. То је тренутак у којем неке особе могу да се затворе и да не покажу искрену реакцију. Оне које не могу да то изговоре или блокирају, могу да буду индикативнији за неке дубље проблеме.

На пример, када пар не може да говори о биолошком пореклу детета, то постаје аларм. То је један од показатеља да неко није обрадио све своје личне трауме које су у вези са процесом усвајања. За такве парове, често је потребно да прођу кроз лични процес интеграције свог искуства пре него што буду у могућности да наставе са поступком усвајања. И то је нешто што се може видети, али често се игнорише од стране стручњака који дају оцјене.

Наравно, није све црно-бело, и не можемо увек да видимо све проблеме, али ово је разлог зашто је важно да се процес припреме усвојитеља озбиљно схвати. Ми их не процењујемо, већ их описујемо, указујемо на њихове снаге и слабости и на оно што може бити проблематично. Понекад маске које људи носе током обуке могу бити видљиве, али има случајева где људи заиста не знају да препознају своје проблеме, или можда не желе да их виде.

Како ми радимо са тим, постоји случај када неки људи долазе на обуку са идејом да ће на неки начин „уценити“ или манипулисати процесом. У неким случајевима, можда чак и добију благослов од лекара да усвоје, али то може бити опасно ако се не разуме прави разлог за усвајање и што је заправо потребно за овакав поступак.

Када психолог процењује да ли је неко претрпео трауму, важан је тачан налаз. Врло често људи нису ни свесни да су прошли кроз трауму, па не могу то да препознају или да то открију у себи. Тиме се додаје слој сложености целог процеса, који је потребан да би се добила потпуна слика о кандидату за усвајање.

Александар: Колико је то чест случај?

Биљана: Па, не баш. А ово колико сам ја видела, ја дуго не радим процену, само припрему. Кад сам радила, читала сам те ствари, те налазе психијатра, они се тићу некако углавном тих неких општих ствари.

Не знам ни колико ти разговори трају објективно. Дакле, предлог за унапређење јесте да тај извештај психијатра не буде пуки у формулар или као кад идемо за полагање возачког испита. Ми смо недавно имали на групи госпођу која је онколошки пацијент, која је имала операцију недавно, која је кроз читав овај процес прошла заправо као кроз терапију. Она има сигурно добар налаз психијатра.

Александар: Јасно, да. Али да ли сте ви добили тај налаз кад је она дошла? Да ли је постојао?

Биљана: Да би ушла у овај процес мора да има комплетну документацију.

Када причамо о овој другој групи који су добили позитивну оцену и улазе у регистар, сад ту мало да склонимо, односно демистификујемо шта се онда дешава. Односно, мислим да је тај други део кад се уђе у регистар, па период до потенцијално усвојења, да је то можда највећа мистерија и да то може да траје.

А има их 40-ти некогодно, који су заинтересовани за бебе. То, има жена који рађају у том, а можемо прићати колико је то добро. Тако да, не знам, не имам ништа против ове разлике.

Ако како је дошло од тог случаја, не знам. Мислим, заиста, не имам намеру да коментаришем појединоћен случај.

Александар: Наравно, наравно, али суштина ми је у добробити детета.

И колико се гледа та суштина, макар и јако је нарушено тај законски јасан дел који каже да та граница може бити максимално 45 година?

Биљана: Па знате, како ми заступамо дете по природи ствари, центар гледа на ствари из позиције детета. И ја хоћу да верујем да већина мојих колега на тај начин и доноси одлуке.

Александар: Да, јасно. Што се тиче регистра, само бих ту желео да још мало попричамо о томе да ли су сви који се налазе у регистру једнако третирани, односно једнако заступљени у том позивању или одлучивању, односно позивању на разговоре са потенцијалним дететом.

Биљана: Не знам, раније је много чешти случај био... Ви имате дете које може бити усвојено. Када дете добије статус, дете које може бити усвојено, тај се статус потврђује од министарства. Дакле, предмети шаљу тамо. И када они кажу уредује, добија статус, пролази процедуре, ево вам извод из регистра.

Александар: Добро, али ту се поставља питање. Тај регистар, мислим, из тога што сте рекли, схватам да није јаван, јавно доступан?

Биљана: Не, он је за интерну употребу, да кажем, доступан на центрима за социјални рад.

Александар: Јасно, али чак и у овоме што сте навели да је било раније, да ви добијете само извод од 50 или 100, чак немате ни ви у увиду целу регистар. Колико је то добра пракса? Можемо о вези много ствари, везаних за усвојење, па да шире причамо о томе колико је добра пракса, односно, зашто није.

Биљана: Да, ми желимо овде да помогнемо у напредовању целог процеса и целе ситуације. То је једна од ствари, претпостављам, која може унапредити у најмању руку транспарентност процеса.

Зашто то говорим? Говорим о поверењу тих људи, потенцијалних усвојитеља у целу ту процедуру, у цео тај систем, јер верујем да они који неколико година, након што су ушли у регистар, не буду позвани уопште ни на разговор, да почињу да сумљају и зашто се то не дешава. И зашто се не дешава, нарочито ако знамо да постоји и такође велики број деце које чекају усвојење.

Да, постоји велики број деце, али колико су та деца атрактивна у усвојитељима, постоји мали број деце која су атрактивна. Било је оних и када... На тај начин није било централизовано. Било је оних који нису били позивани.

Ја просто нисам, морам признати, размишљала о томе како да се та ствар учини, не знам, ефикаснијом ако није ефикасна, транспарентнијом, не знам. Раније су парови писали писма које су слали центрима и представљали се.

Ја мислим, односно сигурна сам, да је почетна идеја са јединственим регистром била та да се анулира или барем сведе на минимум могућност да ви ту нешто правите, некакве дилове са рејкама.

Комбинације, да. Ако добијете списак од 50 парова и обавите разговор са свих 50, и ни један вам се не допада, ви се морате обратити министарству за још. Морају бити на списку, ако сте добили списак.

Александар: Како објашњавамо ово што сте поменули да неко никада није био позван? А предпостављамо да је сада пракса да се добије увиду целу базу. Дакле, немамо то сада, неко излачи, па шаље. Имамо увиду целу базу.

Како објашњавамо то? Да ли постоји неко логичко објашњење или оправдан разлог да неко никада није био позван? Односно, шта ту може бити разлог?

Биљана: Може бити разлог, јер држава доводи усвојитеље у заблуду, да они могу да бирају дете ког узраста, ког пола и које нације желе да усвоје. И ако је, у суштини, ствар постављена мало другачије. Гледа се у односу на дете.

Не испољавамо жеље усвојитеља, па да им пронађемо баш такво. Већ у односу на дете, карактеристике детета, да трађимо усвојитеље. Хоћу то да поновим, али мислим да је то највећа заблуда.

Односно, да људи не размишљају о томе. А нарочито то неко ко може да ово, са само интересом за ову тему. Дакле, систем је постављен тако да се траже адекватан родитељски, односно, усвојитељски пар за то дете.

Александар: Дакле, усмерено је на дете, не на родитеље?

Биљана: Да, али онда погрешно, али тај податак стоји у јединственом регистру, зато их и питамо, јер морамо да попунимо цео тај формулар. Их не треба питати.

Не треба ми питати како дете желите. Јер то вероватно је преусмеравање. Ипак је овако.

Александар: Јасно. Али хоћете да кажете да онда је то, ако у регистру стоји националност, узраст и не знам шта, и један огроман временски период нема детета који испуњава све те критеријуме, онда је то разлог зашто они и нису позвани.

Биљана: Може да буде разлог.

Александар: Али и то поставља такву упреду. Значи, ако ви водите разговор... То није само питање попуњавања формулара.

Биљана: Ја, да бих попунила формулар, те разговоре морам да водим с тим људима. И онда ми, у реалности, градимо ту слику. Ако ми причамо о томе какво дете желите да усвојите, као да видимо да ли можемо да вам испунимо жељу. И то иде у прилог и овом стиду, и овој ћутњи, и овом покривању усвојења.

Дакле, то потпуно негује, храни такву врсту. Све ове негативне стране које смо навели, о којима смо причали, да. Поменули сте и статистику.

Александар: Односно, да нема те статистике. Оне бројке које сам ја навео, то су бројке које сам ја практично преузео из других медија. Ја, информишући се и истражујући. Сматрам да су релевантне. У више медија сам наишао на исте бројке, па схватам да су дошле из истог извора. Али, како то функционише код вас? Да ли је могуће да не постоје никакве статистике? Односно, води ли се макар нека евиденција?

Биљана: То су, ја сам само рекла да ја нисам за њима трагала, јер ми нису релевантне. Али, то су подаци јавни. То улази у, рецимо, извештаје градског центра, извештаје свих центара који се на годишњем нивоу раде, колико и којих категорија има. Није проблем доћи до тога. Ја верујем, ако зовете министарство, кажете, ево, ја радим подкаст, они ће вам рећи.

Александар: Шта мислите, односно, како је ситуација код нас? Мада многе ствари смо већ појаснили, али у односу на друге системе. И шта мислите, можете ли навести неки систем, неку државу, где мислите да су ствари много боље постављене, да се много боље прате, да се много боље планирају, или да је тај оквир, цео оквир, јали ви сте главни у том процесу, мислим на Центар за социјални рад, али цео оквир, подршке, саветовања, праћења и тако даље, где мислите да је добро постављен и да можемо то да применимо код нас?

Биљана: Ја се сећам пред неких 15-ак година, радили смо са паром, домаћи пар који је имао статус домаћих кандидата, али су живели у Канади, чини ми се. Они су знали, када се врате у Канаду, знали су које групе за подршку припадају, имали су годишњи план, типа: одлазимо у Мају, идемо тамо, имамо предавање, идемо на излет овде, пре 15-20 година.

Можемо ли сада да замислимо како то изгледа?

Александар: Да, да. Ја сам пре неки дан радио у Београду, причао на тему усвојења, и тамо је једно од питања било, зато што је још једна од саговорница снимала за ту емисију и рекла како ми заправо не заостајемо за другим земљама по питању, па ваљда тих конвенција, по питању тих правника, по питању и не знам чега. Е, сад то можда и јесте тачно, не знам. Веројатно да ми потписујемо што год нам се да потписати. Али у реалности... Колико сте убеђени у ту реалност?

Дакле, како је било када је донет породични закон? То је једна од јако добрих ствари.

Биљана: Он је увео обавезу обуке за усвојење. Пре тога није постојала. То је одлична ствар.

Пре 20 година смо ми направили некакав програм. Министарство је задало теме, ми смо га напунили. 20 година касније све је зависило од нас.

Дакле, ако је тај програм од нас четворо, ако је тај програм доживео нека преображења, ако је бољи или лошији, ако ми причамо глупости, то нико није контролисао. То је остављено нама који то хоћемо да радимо. Неке ствари, попут обавезе, законске обавезе усвојитеља да дете упознају пре свечаног усвојења, постоје у Хрватској. Од када је донет овај закон 2005. године, прича се да ће бити допуњен тиме. Ја нисам прочитала тако нешто.

Александар: Да, макар и намерно, ако не коначно усвојењем парламента?

Биљана: Да, тако да немам појма шта смо све потписали, али су ствари прилично троме, старомодне и прилично изван система, у смислу да не постоји систем који ће вас просто увући, да то тако мора. Па стаји систем развија... Не, овде све зависи од нас четворо из Београда.

Александар: Да, а у остатку Србије, да ли сте упознати? По мањим местима, по мањим градовима?

Биљана: Да, колико знам, само се спорадично дешава. У неким градовима чак, то сам чула недавно, да нема никакве припреме. Питање је колико ти центри имају усвојитеља.

Александар: Добро, али ако сте рекли да је то донето на националном нивоу, да сте учествовали и да сте ви осмислили ту обуку, како је могуће да неко не зна?

Биљана: Познају, знају. У министарству знају, али наша обука ради само за Београд, ми радимо у Градском центру. То се тиче само београдског центра, других не.

Александар: Желим још неке ствари да попричамо, а то је тема коју смо свакако поменули, али и коју сте сад мало час испоменули, управо овај пример, наводећи за наше држављане, али који одлазе да живе у Канади. Каква је ту ситуација кад су питању они који имају право да постану усвојитељи?

Биљана: Имају право, ми смо земља донатор, то су деца за која се домаћи усвојитељи не могу наћи у року од годину дана. То су деца која су сви контактирани парови одбили. То су по правилу деца са неком врстом инвалидитета, деца која заостају у развоју, деца ромске националности, углавном. Или старија деца.

Александар: Да, схватио сам да су то најчешћи критеријуми и, морам рећи, дискриминација при усвојењу. Да.

А још један тип усвојитеља, поменули сте их, то су појединци. Каква је ту ситуација?

Биљана: Ми, углавном, имамо жене које су кандидати. За ових 20 година смо имале само једног мушкарца, који је био хранитељ и био је заинтересован за конкретно дете.

Александар: И као хранитељ је био појединац?

Биљана: Да, зато што његова супруга није применила. Али су се везали за то дете и желели су да оно остане код њих. Синглице, такозване, кандидаткиње... Готово да немамо групу у којој их нема. Пролазе кроз ову процену, пролазе кроз припрему и добијају или не статус усвојитеља. Међутим, успевају по пооштреним критеријумима.

Александар: Дакле, ако предности имају парови, и ако се за неко дете не може наћи пар у земљи, тек се онда разматрају они који су сами.

А да ли они имају предност у односу на оне стране држављане?

Биљана: Да, они имају предност. Страни држављани могу постати усвојитељи само ако се није пронашао нико у земљи.
И они морају добити согласност министра, која је више формална, јер одлуку да ли ће бити усвојитељи за конкретно дете, образлаже Центар за социјални рад.

Александар: А када су у питању такве особе, да ли ту приликом процене игра улогу то да ли је неко остао, да се изразим, појединац због смрти партнера, односно партнерке, или је једноставно није ни улазио у брак, или улазила у брак? То није битно, дакле, то је релевантно?

Ја сам негде прочитао да, приликом процене, веома је важно да та особа, иако није у браку, односно у заједници, да није друштвено изолована, односно да има добре друштвене интеракције и да је окружена. Нисам баш схватио све детаље, али рекли су да није да је окружена људима, да има подршку.

То је важно и за парове, јел тако?

Биљана: Да, то је важно и за парове. То није небитна ствар.

Недавно смо имали случај пара који су прошли кроз обуку и процену. На обуци су рекли да пасивно разматрају и да немају подршку своје породице. Шта с тим?

Они су сами за себе.

Александар: Шта се десило?

Биљана: Десило се да су вратили дете које су усвојили зато што његов отац, односно деда, није могао да држи дете у крилу, јер има потпуно свест о томе да то није његово. И дете су вратили. То може бити преломно.

Александар: Шта је битно у овим ситуацијама?

Биљана: И ту причу увек волим да испричам усвојитељима, јер је то до тада била веома јака ствар. Чим неко каже да је јак, ако се фамилија буни, то је озбиљан сигнал да се то добро испита, и код парова и код појединаца.

Александар: Како изгледа процес прилагођавања после усвојења?

Желео бих да заокружим овај разговор са сегментом који нам је важан, а то је процес прилагођавања. Одабере се, односно изврши повезивање детета и усвојитеља, и ако све прође како треба, долази до реализације, а затим и до прилагођавања.

Колико тај процес траје и каква је улога Центра за социјални рад у том процесу?

Биљана: Центар за социјални рад прати породицу током тог процеса. Прва ствар коју усвојитељи питају је: "Да ли ћемо бити слични?" Наравно, не можемо бити слични, али идеја је да ако се осећате као да припадате некоме, онда сте у неком процесу прихватања.

Александар: Како се то завршава?

Биљана: На крају, Центар за социјални рад пише извештај и предлаже да се закључи усвојење. То се завршава свечаним чином, где правник прочита усвојитељима да, уколико се оглуше о права детета, биће лишени родитељског права и против њих ће бити покренути поступци. После тога, престају обавезе Центра према породици и детету, и не тако ретко се јављају други проблеми, као што су малолетничка деликвенција, насиље у породици или разводи брака.

Александар: Да ли се такви процеси дешавају и у другим земљама?

Биљана: Да, често се дешавају и у другим земљама. На пример, у Канади или Шведској, процеси прилагођавања могу трајати различито, али генерално постоји неки период у којем се проверава како дете реагује на нову породицу.

Александар: Колико би био оправдан период прилагођавања?

Биљана: По мом мишљењу, година дана је била сасвим у реду. Првих неколико месеци, које називамо медени месец, нису објективни јер ту нема много разлога за анализу, осим ако се не појаве драстичне ствари као у претходном примеру.

Александар: Шта све треба да се има на уму у овим ситуацијама?

Биљана: Многи усвојитељи су били изненађени када су рекли да су првих неколико месеци мрзели своје усвојено дете. То није нешто што се обично спомиње, али је важно разумети да се осећања могу променити.

Александар: Како се то завршава у пракси?

Биљана: На крају, ако све иде како треба, Центар за социјални рад прати процену и предложи да се закључи усвојење, што завршава свечаним чином.

Александар: Шта ако се усвојитељи поново врате у систем?

Биљана: То се дешава, као и у биолошким породицама. Понекад, усвојено дете се врати у Центар из разних разлога.

Александар: Како се процењује крај прилагођавања?

Биљана: Крај прилагођавања се види када дете добро реагује на нову породицу и када је успостављена нека рутина. Тај период је врло индивидуалан и не може се увек предвидети.

Александар: Колико траје тај процес прилагођавања?

Биљана: Према закону, максимално до шест месеци, али неки процеси могу трајати и дуже. У том периоду, усвојитељи и дете се морају прилагодити.

Александар: Како се разликује приступ у другим земљама, као што је Шведска?

Биљана: У Шведској, припрема за усвојење је детаљан процес, али највише пажње се посвећује стварним ситуацијама, што није увек случај у другим земљама.

Александар: Колико је важно да парови учествовање у стварним ситуацијама?

Биљана: Важно је да парови прођу кроз стварне ситуације како би могли да разумеју све аспекте процеса усвојења. То је веома корисно, јер им даје реалну слику о томе што ће им се десити.

Често се парови осећају као експерти после што су прочитали све материјале. Међутим, важно је да схвате да не могу све научити само из књига, већ да морају искуствено да се прилагоде и прихвате процес.

Александар: Биљана, хвала вам много на овом обимном разговору. Надам се да смо нашим гледаоцима и слушаоцима дали нове информације и помогли им да боље разумеју овај процес.