Препис епизоде: Породична психотерапија: Дозвола на избор

Александар: Здраво свима. Добродошли у још једну епизоду Тараба прича. Моје име је Александар Јевтић.

У претходним епизодама нашироко смо говорили о родитељству, бројним фазама кроз које се пролази у том процесу, као и о многим тајнама које свака од тих фаза подразумева. Овог пута желимо да разговарамо о проблемима и изазовима који се могу јавити у свакој од фаза, такозваним кризама, али из угла решавања – како их превазићи уз помоћ системске породичне психотерапије.

Из тог разлога, вечерас нам је у гостима докторка Невена Чаловски-Херцог, и велика нам је част што можемо да разговарамо о овој теми. Желимо да прођемо кроз све фазе родитељства и видимо да ли, и на које начине, системска породична психотерапија може помоћи у решавању тих криза.

Професорка, хвала вам што сте издвојили време за наш подкаст. За почетак, волео бих да нам се укратко представите и поделите неке битне црте из ваше богате биографије.

Невена: Хвала вам на прилици да говорим о породичној психотерапији. Од свих мојих професионалних идентитета – лекар, психијатар, психотерапеут – највише се идентификујем као породични системски терапеут.

Надам се да ћу вечерас успети да говорим из тог референтног оквира. Породичном терапијом се бавим већ око двадесет година, а кроз тај рад сам препозната и као предавач. Данас имам велико задовољство да разговарам, истражујем и ширим ову идеју, посебно са младим колегама.

Александар: Хвала још једном. Хајде да почнемо од основног питања – шта је системска породична психотерапија, шта подразумева? Ако можете, да нам то мало детаљније објасните, јер мислим да се о томе недовољно зна. Наравно, исправите ме ако грешим.

Невена: Неколико концепата се ту повезује. Један је прича о породици, други о терапији, а трећи о систему. То су три веома различите парадигматске димензије које се интегришу.

Када кажемо терапија, мислимо на нешто што треба да се поправи, излечи или промени. Када кажемо породица, мислимо на породичне односе, а када кажемо систем, разумемо породицу као мрежу међусобно повезаних односа. Системска породична терапија не мења људе, већ односе. Њен циљ је да побољша међуљудске односе у породичној групи.

Односи су динамични, променљиви и могу се кретати од токсичних до лековитих. Системска породична терапија фокусира се на потенцијал лековитости у међуљудским односима, настојећи да токсичне односе преведе у оне који имају исцељујући ефекат.

Добро, покушаћемо да кроз различите фазе родитељства проверимо успешност овог приступа. Колико је овај метод заступљен код нас у поређењу са светом?

Невена: Прилично је заступљен и код нас и у Европи. Данас постоји више од 400 различитих психотерапијских школа и модалитета, а системска терапија се добро држи. Једна од њених великих предности је широка применљивост – може се користити у здравственом и школском систему, систему социјалне заштите, па чак и у корпоративним организацијама.

Александар: Хоћете да кажете да се концепт системске породичне терапије може користити и у оквиру корпорација?

Невена: Апсолутно. Ова терапија се бави међуљудским односима, а истраживања показују да су компаније успешније када су односи међу запосленима добри. Зато консултанти у многим корпорацијама долазе управо из школа системске терапије.

Александар: Ово је заиста значајна информација! Многи, када чују за системску терапију, аутоматски је повезују искључиво са породичним проблемима. Управо зато сам желео да детаљније објаснимо ову тему.

Као што сам најавио, желео бих да прођемо кроз различите фазе родитељства. На самом почетку је зачеће детета, било планирано или не. Почнимо од планиране трудноће и проширења породице. У тој фази могу се јавити различити изазови, јер се мењају и биолошки и партнерски односи.

Колико се парови у тој фази, уколико се појаве проблеми, обраћају системским терапеутима?

Невена: Све више и више. Партнерски инфертилитет, односно неплодност, данас се лечи различитим методама асистиране репродукције. Савремена медицина у области хумане репродукције значајно је напредовала. Понекад ми се чини да децу не могу да имају само они који то не желе.

Невена: Наравно, то није тачно. Овакве ситуације стављају људе у специфичан положај, и тада је веома важна психолошка и терапијска подршка. У том смислу се јављају и када пролазе кроз процесе покушаја да добију дете ако имају неке тешкоће.

Ми кажемо да родитељство не почиње оног тренутка када се дете роди, већ оног тренутка када људи одлуче да постану родитељи. Јер тада од саме улоге партнера постају и родитељи. То је једна сложена транзиција, увек повезана са тим шта свако од нас очекује у тој улози.

Нека очекивања су освешћена, нека нису. Истовремено, важно је како ја видим свог партнера у тој улози, да ли о томе разговарамо, да ли смо сагласни. Зато је често добро о томе отворено причати. Не мора се бити у озбиљном проблему да би разговор имао смисла, али је важно размотрити ове процесе.

Александар: Да, поменули сте колико је код нас често да људи делују превентивно – да не дође до проблема, али имају неке недоумице и унапред се обрате за помоћ. Колико је то често?

Невена: Морам да кажем да је чешће него раније, али није довољно често. Ми се више бавимо последицама и компликацијама него што размишљамо унапред.

Међутим, морам рећи да су од времена пандемије ковида-19 људи постали много свеснији како њихове мисли, уверења и осећања утичу на њих и на њима блиске људе. Тако да, од ковида наовамо, моје колеге имају много више посла.

Александар: Да, да, то је свакако приметно.

Наравно, имамо и ситуације када трудноћа није планирана, већ се једноставно деси. Колико вам се у тим ситуацијама јављају парови? Или чешће жене, мушкарци? И колико успевате да им помогнете у тој дилеми – да ли задржати бебу или не?

Невена: Људи су, генерално, амбивалентна бића. Ретко смо једнодимензионално опредељени, а све велике одлуке у себи увек носе неку дозу дилеме. Понекад су људи тога свесни, а понекад нису.

Наравно, за савет у вези са емоционалним проблемима много чешће се јављају жене. То има везе и са културолошким и менталитетским наслеђем – код нас се традиционално очекује да су жене те које су одговорне за добробит породице, док мушкарци треба да обезбеде финансијску стабилност и спољашњи идентитет.

Жене су те које треба да створе осећај пријатности, сигурности, припадности, привржености. И управо тај програм често представља велики терет, због чега се многе жене осећају кривим или недораслим за ситуацију у којој су се нашле.

Тема да ли задржати дете које није планирано често се јавља у терапији.

Одлука, наравно, никада не сме бити терапеутова. Она мора припадати ономе ко одлучује – да ли ће задржати трудноћу или је прекинути.

Александар: Да, али на који начин терапеут помаже особи или пару – пошто смо говорили о односима – да донесу одлуку? Не бих рекао „исправну“ одлуку, јер ко ће то проценити?

Невена: Исправна је она одлука са којом ће особа касније бити у миру са собом.

Александар: Да, да, без кајања.

Невена: Наш посао је, пре свега, да валидирамо и уважимо чињеницу да се они налазе у осетљивој ситуацији, која је за њих емоционално изазовна. Наш задатак је да им помогнемо да осветле своје различите ставове и осећања како би пронашли одлуку која ће им донети унутрашњи мир.

Невена: Обично партнери немају потпуно идентичне ставове, иста очекивања, иста размишљања. Ми креирамо простор и дајемо време да се о томе разговара на начин који неће угрозити њихов однос, који неће довести до међусобног окривљавања, оптуживања, удаљавања.

И онда се разматрају алтернативе, опције. Шта значи опција А, шта значи опција Б? Како се ко осећа и зашто се тако осећа? Колико је партнеру стало да се и онај други осећа добро? Да ли ја инсистирам, желим да доминирам или желим да се договорим?

То је велика разлика између наметања и договарања. Ако смо ову фазу или етапу преживели… преживели, тако је.

Скренула бих пажњу, ако смем, на парове који одлучују да немају децу. Они су, посебно у нашој средини, стигматизовани. Тако је. И они су често такође клијенти који траже консултације.

Александар: Да, баш сам на ту тему разговарао са неким од претходних гостију, али сам поменуо особе које свесно одлучују да не желе да имају децу.

Невена: Да, тако је, тако је.

Александар: Али верујем да је слична ситуација и са паровима. Можда је друштво мало блаже према њима, јер су ипак пар, док је стигма још израженија када је у питању појединац.

Невена: Тако је, тако је.

Александар: Колико вам се такви парови обраћају и колико они на крају изађу умирени?

Невена: Изађу умирени зато што кроз терапију добију дозволу за свој избор. Циљ терапије је управо то – да добију дозволу за свој избор.

Наравно, они своју одлуку могу променити, али је важно да се оснаже, да донесу одлуку која је у складу са њиховим афинитетима, способностима и циљевима.

Сада ћемо прећи на овај део – ако је одлука донета да се дете роди, без обзира на то да ли је трудноћа била планирана или не. Када дође до тог тренутка, сам период трудноће и на крају рођење детета на свет…

Александар: Ви се сећате, ако сте гледали епизоду са Мишом Стојиљковићем, баш смо детаљно причали о томе.

Невена: Свакако, поготово ако је у питању прво дете, мислим да су то тектонске промене.

Кажу да је то најосетљивија тачка трансгенерацијски у некој породици. То је тренутак у којем сви у проширеној породици добијају нову улогу. Нису само мама и тата, већ и деда и бака, ујаци, тетке, стричеви, стрине и тако даље.

То је велика животна промена. Није чудо што све цивилизације имају тај период пуерперијума, бабиња. У неким културама се родитељи остављају на миру неко време, како би успоставили стабилност и неку рутину у свакодневници, па тек онда долазе рођаци у бабине.

Александар: Да, да. Кроз своје одрастање сам схватио да постоји тај период од неких 40 дана.

Као – не треба ићи, осим ако су у питању најближи рођаци, сестра или брат, па се то подразумева. Али тих 40 дана, као не треба ићи. Нек се све посложи, па онда.

Невена: Тако је.

Александар: У последње време чујем и другачија искуства. Многи кажу: „Ма дај, ајде, дођи одмах“ и тако даље. Али добро.

У тој фази, колико су чести изазови? Колико могу бити озбиљни?

Невена: Могу бити веома озбиљни, јер је то, као што сте рекли, једна турбулентна транзиција.

Деца коју добијамо, коју родимо, никада нису онаква каквом смо их замишљали. Нити смо ми онакви каквима смо замишљали да ћемо бити. А, наравно, дечје потребе добијају приоритетно место.

Александар: И деца немају времена да сачекају да се ми нешто договоримо, или да нешто сазри, зар не?

Невена: Тако је. Постоји тај један диктат дечијих потреба, који на првом месту везује мајку. Када кажем "младу мајку", мислим на мајку која је тек постала родитељ, а не на њене године.

Александар: Јасно, јасно. Али то се дефинитивно одражава и на друге односе, зар не?

Невена: Апсолутно. Отац може да се осети непотребним, сувишним, занемареним. Са друге стране, мајка може да се осети преплављено, преморено, неразумено, па чак и усамљено. То је период великих изазова – емоционалних, социјалних, релационих, а да не кажем и економских. Беба заиста много кошта, и тај период је једна интензивна развојна криза. Али, развојна – што значи нормална.

Александар: Да, да. А у тој фази, колико вам се родитељи јављају за помоћ?

Невена: Не баш одмах, не на самом почетку. Али негде при крају прве године, да. Постоје статистички подаци који указују да велики број бракова у том периоду улази у озбиљну кризу.

Александар: Наш закон је некада чак забрањивао развод за родитеље који имају дете млађе од годину дана. Тиме се давало време за превазилажење кризе.

Невена: Тако је. Сад можемо полемисати да ли је то било добро или не, али свакако је постојала намера да се помогне породицама у осетљивом периоду.

Александар: А шта кажу подаци – да ли је већи проценат оних који превазиђу кризу?

Невена: Апсолутно. Значајно већи. Али ми, као стручњаци, често имамо искривљену слику реалности, јер се бавимо људима који нам долазе са проблемима и последицама. Не видимо довољно оне који су добро.

Александар: Да, разумем. То ме подсећа на Толстоја и његову чувену реченицу да су све срећне породице сличне, а да је свака несрећна несрећна на свој начин.

Невена: Тачно, али ја више волим једну другу мисао – да су све несрећне породице сличне, а да је свака срећна посебна.

Александар: Слажем се. И уопштено, чини се да у нашој култури више пажње посвећујемо негативним примерима, него позитивним.

Невена: Да, али морамо учити од оних који су добро. Лоши примери нас преплављују, али добрих има више.

Александар: А када је у питању друго или треће дете, каква је тада ситуација? Како се мењају односи унутар породице?

Невена: О томе су много писали породични терапеути. Редослед рођења утиче на развој личности. Прворођена деца су обично одговорнија и носе породични терет. Најмлађа деца су најслободнија и често најкреативнија. Средња деца су у специфичној позицији – гледају старије дете, али истовремено беже од млађег, у покушају да пронађу свој простор.

Александар: И родитељи се вероватно понашају другачије према сваком детету?

Невена: Апсолутно. Са сваким дететом родитељи стичу више искуства, постају сигурнији и опуштенији. Зато најмлађа деца често добијају више слободе. Ако питате најстарије и најмлађе дете како памте детињство, добићете потпуно различите одговоре, као да су расла у различитим породицама.

Александар: Значи, родитеље треба припремити на то да ће друго дете неминовно изазвати љубомору код првог?

Невена: Да, и то је добро, јер показује да дете развија емоционалне односе. Важно је да родитељи посвете пажњу старијем детету, како се не би осетило одбачено или занемарено.

Александар: А колико често вам долазе читаве породице на терапију? Мислим и са децом.

Невена: Ређе, али се дешава. Најчешће ако немају баку, деку или дадилју да причува дете. Али када дођу, то нам је веома драгоцено, јер у терапијском простору видимо како функционишу као породица.

Александар: Значи, то вам даје пуно корисних информација?

Невена: Апсолутно. Зато некада и инсистирамо да дођу заједно. Често долазе са адолесцентима, јер је то доба пуно изазова. Али причаћемо и о томе.

Александар: Како деца реагују на породичну терапију?

Невена: Зависи од узраста. Са малом децом радимо кроз игру – тзв. "плеј терапију". Користимо играчке, кутије са песком, метафоре, и истовремено посматрамо како родитељи реагују. Тиме добијамо пуно дијагностичких података и могућност да интервенишемо.

Александар: То је за млађи узраст, а шта је са старијом децом?

Невена: Са старијима користимо другачије технике, али је суштина иста – важно је умети разговарати и са децом и са одраслима.

Александар: То је различит вокабулар и различит начин.
Невена: Да, да, и ви прилагодите тај вокабулар деци, али колико мислите да вас они разумеју, односно да они усвоје оно што је вама битно да тиме постигнете?

Александар: Нисмо знали пре неколико година, док енглеске колеге нису направиле велику студију, где су разговарале са децом која су учествовала у породичној терапији са својим родитељима, браћом и сестрама. Деца су говорила како им је било важно да чују шта би рекао чика или тета, терапеут, па онда како је после тога нешто било другачије.

Невена: Углавном су биле позитивне повратне информације, јер је психотерапија, по једној од дефиниција, корективно искуство. Значи, некако је важно да људи од вас, из терапијске собе, изађу промењени.

Александар: Да, свакако. Ево нас и код пубертета, односно, можемо рећи, ране адолесценције.

Невена: Да, да.

Александар: Многи истичу да је то некако најрањивија фаза у одрастању детета, али свакако и за целокупан однос, и за породични однос. И да, некако, чуо сам искуство или мишљење да једноставно никад не можеш знати, да је то једна турбуленција кроз коју пролази цела породица, и да само можеш да се надаш и да се молиш да ће то, на крају, да испадне како треба.

Невена: То је фаталистички приступ.

Александар: Не слажете се с тим?

Невена: Не.

Александар: Добро, шта ви кажете о овој фази?

Невена: Прво, морам да кажем да ме мало иритира кад се каже да је то тако страшно. Знате, па сви смо прошли кроз адолесценцију и преживели смо је. Чињеница је да адолесценција настаје нагло и да су промене бурне. И за адолесцента су промене које му се дешавају често бурне и несхватљиве.

Пре подне имате пред собом младу особу с којом разговарате као да вам је вршњак. Задивљени сте његовим асоцијацијама, рефлексијама, могућностима. Увече имате регресију као да има четири године.

Ја никад нећу заборавити мог сина, који се једном увече бацио на кауч, већ је имао ципеле број 46, и рекао: „Мази ме.“

Александар: Ко? Да?

Невена: За њих су такође промене врло, врло бурне. А родитељи су на великом задатку да ревидирају свој начин комуникације.

Невена: И често, збуњени тим променама, родитељи се враћају на образце родитељства које су користили раније. Као повратак на стари положај, као војска која се враћа да се регрупише.

Александар: Да.

Невена: И онда покушавају методама које су биле функционалне када је дете имало седам или осам година. То неће проћи са неким ко има 12 или 14 година.

Тако да, оно што ми као терапеути често радимо, ако их видимо заједно, јесте да позовемо родитеље. Јер они су ти који су на задатку да промене начин комуникације, да науче да разговарају, а не да наређују.

Да умеју да разговарају о правилима у складу са којима породица живи – која ће се правила мењати, како ће се мењати. Како да подрже потребу за аутономијом, а истовремено да очувају заједништво.

Александар: Хоћете да кажете да није кључно за овакве врсте изазова да сами адолесценти или браћа и сестре буду присутни, да дођу?

Невена: Мислим да је добро да дођу, зато што онда видите како функционише читава породица.

Александар: Колико често долазе?

Невена: Долазе, знате, али оно што најчешће видимо јесте да родитељи доведу свог адолесцента и онда га поставе као да је покварен миксер.

И, када питате шта је то у вашој породици што хоћете да мењате? - Он или она је проблем!

А шта би био други проблем? - Они кажу – све би било фантастично. Али је то, у ствари, платформа да се прича и даље развија.

Александар: Да, често јесте. А каква су ваша искуства са том групом?

Невена: Ту терапеут мора да буде веома вешт, да направи нешто што ми у терапији зовемо двострука афилијација – двоструко придруживање. Мора да се придружи и адолесценту и родитељима. И морају да осете и родитељи и адолесцент да је терапеут на страни њиховог односа, њихове комуникације.

Александар: Различити приступи... Колико успевате у томе?

Невена: Прилично. Ипак, као што сам рекла, адолесценција је развојна фаза, и адолесценти са собом носе јако пуно енергије – животне енергије, заинтересованости, радозналости и нових садржаја. То је, у ствари, нешто што целој породици даје ветар у леђа.

А са родитељима морамо да радимо на расплашивању.

Александар: На расплашивању?

Невена: Да, на расплашивању.

Александар: Мислите, страха од пубертета?

Невена: Страха од пубертета, од адолесценције, од забринутости.

Александар: У ствари, чега се родитељи плаше?

Невена: Па кажу – бојим се лошег друштва, бојим се дроге, бојим се зависности.

У последње време, мислим да све више и више, када говоримо о садашњој генерацији пубертетлија, јавља се нови изазов – интернет. Такозвани онлајн свет, све те мреже, комуникације, и све оно што сада више није само спољашњи, физички свет...

Александар: Него и виртуелни?

Невена: Да, и виртуелни.

Александар: Чак можда и више, јер многи родитељи не знају много о томе и самим тим не могу ни да претпоставе, па ни да предупреде.

Невена: Управо то. Али зато имају фантазије и страхове, јер немају довољно информација.

Александар: Каква су ваша искуства са новим генерацијама?

Невена: Тај генерацијски јаз, који је природан – јаз између родитеља и адолесцената, који има своју функцију у одрастању и сазревању – сада више није само јаз. То је амбис.

Александар: Баш због овога што сте рекли – што родитељи не могу да испрате технолошки напредак, не знају шта деца гледају, шта их занима и како то утиче на њих?

Невена: Да. Некада је највећа казна била – не можеш да идеш напоље.

Александар: А данас је највећа казна – мораш да идеш напоље. Не можеш да останеш код куће.

Невена: Тачно. Десио се један велики обрт.

Невена: И, с друге стране, знамо да забране не доносе ништа добро. Дакле, важно је разговарати, а ако већ треба некако ограничити, онда је битно знати који су то садржаји, ограничити време и понудити алтернативу. Ако некоме нешто ускратите, морате му дати нешто друго.

Александар: Да, да. Али ја се питам... Често размишљам о томе, иако сам и сам активан у онлајн свету, познајем друштвене мреже и неке механизме, ипак ми се чини да већ сада не могу да парирам адолесцентима и нисам сигуран да бих успео да испратим све. Односно, сигуран сам да би успели много тога да сакрију или прикрију оно што желе.

Невена: Да, могу да прикрију, и зато мислим да ово питање постаје све значајније.

Александар: Тако је. Ако постоји добар однос и квалитетна комуникација, онда нема потребе за прикривањем.

Невена: Људи крију када су несигурни, када се плаше.

Александар: Да, да. Желим да поменемо још два веома битна аспекта, која су повезана са породицом и родитељством.

Невена: Наравно.

Александар: Почећу са првим, а то је усвојење. Дакле, породични односи. Ми смо се у посебној епизоди о усвојењу већ дотакли системске терапије, и зато сам желео да јој посветимо читаву епизоду. Који су најчешћи изазови у случају усвојења? Дакле, када дете дође у нову породицу, која није његова биолошка, са каквим се проблемима најчешће сусреће и у којој мери успевате да помогнете таквим породицама?

Невена: Постоје центри у Србији који се баве породичним смештајем и усвојењем деце. Они раде и са хранитељима и са усвојитељима и имају добро развијене програме који помажу родитељима да се упознају са развојним фазама, са свим оним о чему смо данас разговарали. Уче их о развојној психологији, комуникационим вештинама, како да препознају када им је потребна стручна помоћ и где могу да је потраже.

Александар: Али родитељство је и иначе сложено, зар не?

Невена: Апсолутно. Чак и када је реч о биолошкој деци, родитељство је компликовано и непредвидиво. Можете замислити колико је тек изазовно када је у питању усвојено дете.

Александар: Који су најчешћи проблеми са којима се сусрећете?

Невена: Један од честих изазова је то што родитељи тешко саопштавају својој деци да су усвојена. То често проистиче из страха да деца то неће разумети или да ће их окружење посматрати другачије. Родитељи се питају да ли ће усвојење постати доминантан део идентитета детета и како ће га то обликовати.

Александар: То су велики изазови. Да ли је то најчешћи проблем?

Невена: Један од најчешћих, да. Други велики изазов је када усвојено дете у различитим фазама развоја показује одређене тешкоће, па се родитељи питају шта је узрок – да ли је у питању генетика, да ли су негде погрешили, шта даље да раде. То су питања са којима се често сусрећемо и на која настојимо да им помогнемо да пронађу одговоре.

Александар: Да. Друга ствар, исто везана за ово, ајде, можемо је назвати негативном, не мора да буде, али свакако, по неком правилу јесте – развод. Планирамо и о томе шире да причамо, али желео бих тај сегмент да поменем и са вама, и да поменем то. Моје мишљење је некако да се најчешће то прелама преко деце. Да ли је то тако, и каква су ваша искуства у том домену?

Невена: Развод је породична криза. Пошто је толико чест, он се више не посматра као патолошка фаза, него се посматра као нежељена, али и развојна фаза. Што значи да, психолошки гледано, развод емоционално траје између две и четири године. И он дефинитивно погађа не само партнере, него и блиске људе око њих, али, наравно, и њихову децу. И сасвим је другачије када говоримо о предшколском узрасту или када говоримо о деци која су у пубертету или у адолесценцији. Шта мислите, где је осетљивије?

Александар: У адолесценцији. Прво, зато што вероватно разводу претходи период дисфункционалног партнерског односа. Неке, можда, хостилне симбиозе, или отворени конфликти, различите форме дисфункција. Токсична атмосфера.

Невена: Токсична атмосфера у којој страдају сви док не дође до развода. И у том смислу је то за децу веома компликовано.

Александар: Да. Колико често се деси преокрет? Односно, свесни су да су у кризи, поменут је развод или је покренут, одлуче да покушају, па се обрате за помоћ, и ви им помогнете, и они наставе…

Невена: Да живе заједно?

Александар: Тако је.

Невена: Па, ја бих рекла да је то оно што бисмо рекли пола-пола. Мислим да је онда, ако ништа друго, оно што они добију кроз консултације са партнерским терапеутом – да се разиђу на некомпликован начин и да сачувају своју децу. Кроз терапију постоји оно што ми зовемо „терапија развода“ – када проценимо да људи немају капацитета да направе добар заједнички однос, када немају мотива, када немају енергије, када су одлучили да не могу да живе заједно. Онда је развод за њих добра опција, али је важно да развод не буде токсичан, да не буде компликован и да сачувају своје родитељство од партнерског конфликта.

Александар: Да, онда је ту питање колико у томе успевате, односно колико је тих парова који у томе успеју?

Невена: У нашим саветовалиштима за брак и породицу, којих има у низу центара за социјални рад, врло често се на овоме ради и освешћује се та разлика у улогама. Једно је бити родитељ, а друго је бити партнер. Сад то некако постаје јасније. И мислим да то апсолутно има смисла и да је веома важно помоћи партнерима који су у конфликту да сачувају родитељски савез.

Знате, истраживања деце која су одрастала са једним родитељем, без контакта са другим родитељем, па тако низ година, показала су да чак и кад су одрасли, они на листу важних, емотивно важних људи, стављају и родитеља са којим нису живели. И кога, можда, нису ни видели годинама. Значи, да је то веома важна психолошка инстанца.

Александар: Да, ја знам пример из свог живота. Баш то, где сам приметио да особа која је живела годинама са једним родитељем, ниједног тренутка није пропустила да помене другог родитеља. И онда, након доста година, када се та ситуација променила, једноставно, сад је и други родитељ почео да буде присутан у животу. Ништа се није променило, само се, можда, још и интензивирало. Тако да потврђујем то што сте рекли из примера.

Интересује ме и тај део, пошто често присуствујемо томе да, када дође до развода, онда се укључују породица једна, породица друга, а опет они, као инструмент, користе ту децу. То ми је, можда, најужасније.

Невена: Много је тужно. Много је тужно када деца или дете дођу код једне бабе и деде, а онда они искористе прилику да причају лоше – било о мајци или оцу, и обрнуто. Дете се тада нађе у...

Александар: У конфликту?

Невена: У конфликтној ситуацији. И то није добро. То код млађе деце може да доведе до проблема који се зове „сплитинг“. Можемо да створимо трајне последице. Оно што често користимо као метафору јесте – дете није поштар. Дете није пројективно поље за наше конфликте.

Тако да позивамо на одговорност. Разумемо повређеност, разочараност, љутњу, изневереност и све остале емоције, али оне заиста не припадају детету.

Александар: Да, да. Хоћу да поменемо и период након адолесценције. Да ли би тај моменат требало да дође након адолесценције?

Невена: Мислим, код нас често и не долази. Говоримо о одвајању, односно о осамостаљивању.

Александар: Каква су ваша искуства? Да ли је заиста тако да деца веома дуго остају уз родитеље, у породичном дому, и не долази до осамостаљивања – невезано за друге околности у животу?

Невена: Апсолутно је тако. Чак смо имали и Министарство за омладину и спорт, које сматра да је младост негде до краја 30. године. Можете ли да замислите?

У скандинавским земљама веома велики проценат младих људи већ са 17-18 година не живи са својим родитељима. У Португалији, Италији и на Балкану ситуација је потпуно другачија. Велика економска криза у западној Европи довела је до тога да оно што смо некада звали „јапијевци“ – млади професионалци – нису могли економски да издрже самосталан живот, па су се вратили у породичне домове.

Тако да у Италији постоји чак и термин „бамбочони“, који описује младе људе који живе у родитељским домовима, имају одличне послове, добро су плаћени, купују скупоцене аутомобиле, иду на луксузна путовања, али се у кући понашају као у хотелу – имају маму која кува, пере, пегла.

Појавио се један нови профил младих људи који се емоционално не везују за стабилне партнерске односе, већ су више у ономе што данашња омладина назива „комбинацијама“. И тај тренд траје.

Александар: Да ли онда можемо да кажемо да ви, који се бавите породичном психотерапијом, у суштини радите са две породице које проистекну из једне? Имамо примарну породицу, која је већ у одређеним проблемима – било да је дете остало у дому или се одвојило – а ако оде у брак директно из дечје собе, онда се формира и нова породица са сопственим изазовима.

Невена: Да, управо тако. Често се дешава да, када пар одлучи да живи заједно, имамо ситуацију „спратне подељености“ – родитељи су на једном спрату, а они на другом.

Александар: Да, да, то су чести примери.

Невена: Али веома је важно да, ако пар одлучи да живи заједно – што сматрамо почетком породичног живота – онда морају да створе сопствени идентитет као партнери. То значи да је неопходно поставити границе у односу на родитеље, пријатеље и друге утицаје. То не значи прекид односа, већ здраво дефинисање простора за њихов заједнички живот.

Невена: Културолошки се традиционално сматра да, ако се физички раздвојимо, губимо однос. Да ли сте икада били на свадби на коју није било позвано једно од родитеља?

Александар: Нисте били?

Невена: Ја нисам. Зато је наша интервенција у породичној терапији често усмерена на одржавање добрих и блиских односа чак и када се више не живи под истим кровом.

То је прича о сепарацији, раздвајању и давању дозволе људима да се аутономно остваре. Моје мишљење је да је то апсолутни приоритет. Наравно, говорим из сопствене перспективе, али сматрам да је то предуслов за истинску слободу и стварање.

Врло је важан животни период када неко изађе из родитељског дома, а још увек није формирао своју породицу. То је време препознавања сопствених афинитета, оснаживања, учења како управљати новцем, како користити слободно време, истраживања сопствених сексуалних преференција, избора пријатеља, партнера, па и професионалног пута. То је кључан период за стабилизацију идентитета – оно што зовемо сазревањем.

Александар: Сви су некако у зони комфора, виде да то није најбоље, али не желе да...

Невена: Али је познато и стабилно.

Александар: Тако је.

Невена: Ми то зовемо хомеостазом – равнотежом, мада често тешко одрживом.

Александар: Колико су људи свесни да је то проблем који временом постаје све већи? Колико су спремни да га, у најмању руку, покушају решити?

Невена: Углавном нам се обраћају млади људи, најчешће са партнерским проблемима или тешкоћама на послу. Али испод тога често стоји јака везаност за родитељски дом и недовољна емоционална диференцијација. У суштини, проблем је у томе што способност да се раздвоје емоције од мишљења није довољно развијена, па је самим тим и доношење зрелих, добрих одлука отежано.

Александар: Другим речима, људи који су дуже у фази тражења идентитета.

Невена: Управо тако. Они долазе по подршку у процесу осамостаљивања.

Оно што је проблем у нашем друштву јесте што се та постродитељска фаза често доживљава као „празно гнездо“ – што звучи заиста тужно. Ја више волим израз „породица која је лансирала своју децу“.

Александар: Дакле, породица која је успешно оспособила своју децу за самосталан живот?

Невена: Управо тако. То је као кад кажу: „Ви не рађате децу за себе, већ за њих саме.“

Александар: Значи, родитељи треба да их оспособе за живот, баш као што су и они сами некада били оспособљени?

Невена: Да, циљ је да деца постану самосталне, зреле личности које су емоционално стабилне и поседују широк спектар добрих социјалних вештина. Јер такви људи су отпорнији на животне изазове.

Александар: Често се помиње „синдром празног гнезда“. Колико се успешно решава тај изазов за родитеље?

Невена: Зависи од односа између партнера. Ако су родитељи имали дисфункционалан однос који нису решили на почетку своје везе, тај проблем се само преноси из једне животне фазе у другу. Онда се, када деца оду, суочавају са својим партнером и односом који никада није био онакав какав су желели.

Нажалост, наше друштво не нуди широк избор могућности за људе у старијем добу. Када оду у пензију, често немају довољно различитих активности, што представља велики проблем.

Невена: Да, и то је већи проблем за мушкарце него за жене, јер одлазак у пензију за мушкарца често представља социјалну смрт. Он губи социјални утицај, важност и осећај смисла. Жене се, с друге стране, некако снађу – око кувања, унука, дружења са комшиницама и слично. Управо зато је веома важно подржати различите програме који омогућавају људима, посебно у тим годинама, да наставе да воде квалитетан живот, јер данас је животни век знатно продужен.

Александар: Да. Мислим да бисмо о овој теми могли да направимо још неколико епизода. Али желим да пређемо на ваше ангажовање у оквиру СОС Дечијих села, што је свакако повезано са свиме о чему смо разговарали. Хоћете ли нам детаљније рећи о вашој улози у организацији, али и о самој организацији и њеним активностима?

Невена: СОС Дечија села су део међународне организације СОС Киндердорф, која постоји у око 150 земаља широм света. Организација је настала у Аустрији, у месту близу Инсбрука, када је Херман Гмајнер, после Другог светског рата, у једној сеоској кући окупио децу која су остала без родитеља. Уз помоћ жене коју су називали СОС мама, направљен је породични систем који је опстао кроз време и показао се као изванредан модел за подизање деце.

Тај модел се проширио широм света, а у Србији је 2004. године у Краљеву основано СОС Дечије село. Оно се састоји од девет кућа у којима живе деца са СОС мамама и СОС татама, који преузимају улогу родитеља. У свакој кући живи од троје до шесторо деце, која иду у школу, забављају се и живе у што природнијем породичном окружењу.

Александар: Хоћете ли нам појаснити шта значи бити СОС мама или СОС тата?

Невена: СОС мама је мама као и свака друга – она брине о деци и живи са њима. Међутим, постоји правни изазов јер се ова улога формално третира као радно место, што ствара одређене административне и правне препреке.

Александар: Да ли можемо повући паралелу са хранитељским породицама?

Невена: Можемо.

Невена: И они су сада постали хранитељи. То се променило, и мислим да је то боље. Међутим, модел је заиста изванредан, добар, и некако смо направили фондацију која се зове СОС Дечија села Србија.

У оквиру те фондације развили смо различите програме, где не радимо само у СОС селу, већ нудимо подршку породицама које су под ризиком и суочавају се са различитим проблемима. Такође радимо и са младима који су дошли у конфликт са законом. У Краљеву је отворен дневни центар за ту децу.

Тако да, различите програме нудимо кроз ову фондацију.

Александар: Да, овде бих поменуо програм јачања породице, који мислим да и те како обједињује нашу вечерашњу тему.

Невена: Да, он се заснива баш на концептима системске породичне терапије.

Александар: Претпостављам да се више информација може пронаћи и у оквиру ваших онлајн презентација?

Невена: Апсолутно.

Александар: Добро, колико смо ми као друштво свесни значаја таквих организација? Пре свега њиховог постојања, али и њихове улоге?

Невена: Знате, ми смо свесни УНИЦЕФ-а, и то је одлично за почетак.

Александар: Јесте, јесте.

Невена: УНИЦЕФ дуго постоји, врло је активан и врло моћан, али је важно знати да постоје и друге организације које такође нуде различите програме.

Спектар потреба и угрожености деце је огроман. Ако су деца будућност света, онда је заиста важно изаћи у сусрет њиховим потребама и радити на новим програмима.

Александар: Да, а како можемо да подигнемо свест о значају ових организација и да им помогнемо? Мислим и на саме организације, али и на системску терапију, која се, као што смо видели кроз бројне примере, показала као веома корисна.

Невена: Оно што можемо да радимо јесте, пре свега, едукација. У оквиру различитих едукативних програма – на студијама психологије, социјалног рада, специјализацијама из клиничке психијатрије – на тим местима се већ доста ради на овој теми.

Такође, ту су и педагошка академија, дефектолошки факултет – сва та места се баве разумевањем породице и породичних односа. То је један вид подизања свести.

Други важан аспект је медијска промоција породичног живота и организација које се баве заштитом угрожене деце.