Препис епизоде: „Најбољи савет: Волите своје дете"

Здраво свима. Верујем да многи од вас, било да се тек одлучујете да постанете родитељи или планирате да будете родитељи, било да сте већ у тој улози, размишљате о бројним питањима.

Почињу од тога – да ли уопште да се упуштате у то, шта све то подразумева, да ли сте спремни, како ће протећи сама трудноћа, како долазак новорођенчета на свет, ти први дани, да ли ћете се снаћи, да ли ви то умете – преповијање, грчеви, зубићи и тако даље.

Сва ова, али и многа друга питања, навела су и нас да се позабавимо темом родитељства. У овој епизоди смо желели да прикажемо искуство једног родитеља. Он је однедавно отац и то је особа коју су нам представили као „супертату“.

Ми управо у овој епизоди желимо да чујемо шта је то што он ради, како као сарадник у оквиру једне школе родитељства, тако и у свом дому и са својим дететом.

Зато у овој епизоди причамо са Урошем Пешићем.

Александар: Уроше, добро дошао.

Урош: Хвала много на издвојеном времену за наш подкаст.

Александар: Ја бих на почетку желео да нам се укратко представиш и да нам кажеш шта је то што ти радиш, како у оквиру школе, тако и код куће. Зову те „Супертата“.

Урош: Здраво свима. Ја сам Урош Пешић. Додељена ми је титула „Супертата“.

Трудим се да будем добар. Жена ме мало критикује, али у суштини сам добар. И мислим да тако треба и да сам на добром путу у родитељству.

Александар: Како си то заслужио?

Урош: Када смо супруга и ја одлучили да уђемо у родитељство, када смо почели да радимо на детету, били смо јако неспремни.

Сви људи мисле – супер је све то, знаш ти све, биће лако – али ништа није лако.

Тако да смо ми одлучили да се припремимо што боље можемо.

На Инстаграму ми је искочила школа родитељства „Чаролија“. Похађали смо је неколико недеља.

Могу да кажем да је то било заиста фантастично искуство.

А зашто сам „Супертата“?

Зато што сам ја у групи са 70 мама и једини тата ту.

Тако да сам био највећи штребер од свих њих. Тамо сам највише писао, највише се интересовао, што могу да претпоставим да је мало чудно из женске перспективе – да виде неког тату који је толико посвећен.

Тако сам добио тај надимак.

Александар: Кажи нам, шта за тебе представља родитељство у најширем смислу?

Урош: Родитељство има два аспекта – то је и обавеза и одговорност.

Обавеза родитеља је да буду најбоља верзија себе, да се труде дају 100% и да буду најбољи родитељи могући.

А одговорност према детету је да га васпиташ, усмериш, да га волиш, да му пренесеш све оно што мислиш да је најбоље.

Да му кроз своју призму, кроз своје очи, пренесеш неке вредности.

То је веома комплексна и велика тема, али суштина је да детету пружиш најбоље и највише љубави, подршке и сигурности.

Дакле, нисмо погрешили што смо решили да се ухватимо укоштац с овим.

Александар: Да ли мислиш да постоји нека „идеална“ година за родитељство?

Урош: Мислим да је физичка спремност важна у том смислу што је лакше носити дете, мање оптерећење за леђа и слично.

Али то не треба да буде одлучујући фактор.

Одлучујући фактор би требало да буде психичка спремност, зрелост.

Не може свако у сваком тренутку да буде спреман за родитељство.

Људи морају неко време да буду заједно, да схвате да су једно за друго, да донесу ту одлуку из правих разлога – не да би спасавали везу, брак и слично.

Постоји милион разлога, добрих и лоших, тако да је јако битно да та одлука буде из исправних, зрелих намера.

Александар: Какво је твоје искуство, односно твоје и супругино?

Које бриге, страхови, недоумице су вас мучиле пре него што сте одлучили да постанете родитељи, током трудноће и након рођења детета?

Урош: Пре трудноће, највећа брига нам је била да ли ћемо уопште моћи да имамо дете.

То није нешто што се подразумева и многи парови се суочавају са проблемима зачећа.

Током трудноће, бриге су се промениле – да ли ће све бити у реду, да ли ће порођај проћи добро, шта ће бити када се дете роди.

Онда, када се беба роди – шта сад?

Мислиш да си спреман, али схватиш да уопште ниси.

Често чујем како родитељи добију дете и онда схвате да су мислили да је то „на неко време“, а не да је родитељство доживотно.

Александар: Сад када сте прошли прве месеце, са ове дистанце – да ли мислиш да су све те бриге биле оправдане?

Урош: Апсолутно!

Брига је природна. Она те тера да пазиш више, да будеш бољи.

Али истина је и да се са другим дететом мање бринеш, јер већ знаш шта те чека.

Александар: Колико вам је школа родитељства помогла?

Урош: Много!

Не само због практичних савета – како се држи беба, како се пресвлачи – већ и због психолошке припреме.

Када видиш друге родитеље у истој ситуацији, са истим бригама, све ти буде лакше.

Александар: Колико у свему томе помажу школе родитељства уопште, а конкретно и школa коју сте ви похађали – „Чаролија“?

Урош: Сам концепт је, генерално, одличан.

Наше маме нису имале такву могућност – тада то није било толико популаризовано.

Данас је сјајно што постоје, не само из практичних разлога – научиш како се држи беба, како се пресвлачи – али није то баш толико применљиво у пракси, јер се лутка не мрда и не врпољи.

Али је јако битно да се оде тамо због психолошких разлога, да тај стрес, та брига, мало спадну.

Када видиш још родитеља који су у истој ситуацији као ти, који имају исте бриге, који такође очекују прво дете, много-много је лакше када размените искуства, када разговарате, када чујеш шта је неко други прошао.

Некако све то постане много лакше.

Значи, школе родитељства су корисне не само због знања, већ и зато што те мало опусте пре него што дете стигне.

Александар: Дакле, дефинитивно препоручујеш?

Урош: Апсолутно!

Александар: Свесни смо сви да се све око нас мења, поготово данас, па и родитељство.

Ти си поменуо да више није ни слично као некада.

Шта мислиш, шта је данас најбитније да будући родитељи науче?

Урош: Најбољи савет који могу да дам јесте – волите своје дете.

Волите га и пружите му сву могућу пажњу.

Заборавите на оно „немој да га навикаваш на руке“, „пусти га да плаче“.

Не, ако дете плаче – узми га, воли га, мази га, пази га.

То је универзални савет. Не можеш да погрешиш ако детету пружиш љубав.

Александар: А шта је са одлуком да уђеш у родитељство?

Урош: Ако улазите у родитељство, уђите у то свесно и одлучно.

Не улазите из погрешних разлога.

Ако сте већ одлучили да будете родитељи, онда дајте све од себе да будете добри родитељи.

Није само мама родитељ.

То смо ми видели и гледали – и наши родитељи су били такви.

Тата ради, није кући, мама је са децом.

Али, мада су маме најважније у раном периоду, потребна им је подршка од тате.

Тата треба да преузме неке ствари, да омогући мами да спава, да се одмори, да изађе мало.

Александар: Данас су маме под великим притиском?

Урош: Огромним!

Много се од њих очекује.

И мислим да их не ценимо довољно.

И дан-данас се узима здраво за готово све што маме раде.

Очекује се много, а не даје им се довољно подршке.

Александар: А да не говоримо о женама које су у бизнису, корпоративном свету, на високим позицијама…

Урош: Апсолутно.

Када се томе дода и дете, притисак је огроман.

Зато је битно да отац буде укључен од самог почетка.

Александар: Како сте ви поставили границе са најближом родбином – баком, деком?

Урош: Ми смо поставили границе јасно од самог почетка.

Када се супруга породила, њена мама је била ту да помогне.

Али не у смислу да се меша у бебу, него логистички – да скува ручак, среди кућу, да ми можемо да се посветимо детету.

И то је било довољно.

После тога, нису нам често долазили јер нисмо у истом граду.

Долазе једном месечно, и то нам је супер.

Александар: Значи, позитивно искуство?

Урош: Да, али мислим да је битно поставити границе.

Ја сам са својима увек имао добар однос, али смо јасно дефинисали шта може, а шта не може.

Родитељи често кажу нешто из најбоље намере, али не упакују баш најбоље, па то може звучати лоше.

Александар: Често се јавља проблем да бака и дека, чак и ако родитељи поставе нека правила, раде другачије.

Урош: Да, на пример, чувено „Нећу да га навикнем на руке“, а онда дође бака и држи га сатима.

Али искрено, ја сам то другачије гледао – беба је мала јако кратко.

Како да га не мазиш и не носиш?

Александар: Да ли мислиш да би свако требало да постане родитељ?

Урош: Не по сваку цену.

Постоји друштвени притисак, али ако неко није спреман, не би требало да улази у то.

Са друге стране, људи који су јако свесни и брину да ли су спремни – често су баш они најспремнији.

Родитељство није нешто што треба схватати олако.

Александар: А шта мислиш о усвајању и вантелесној оплодњи?

Урош: Потпуно подржавам и једно и друго.

Ми смо три године покушавали пре него што је супруга остала трудна. Већ смо размишљали о додатним опцијама.

Што се тиче вантелесне, држава покрива неколико покушаја, што је сјајно.

Наравно, није лако, али медицина је напредовала.

А што се тиче усвајања – има пуно деце којој је потребан дом и љубав.

Ако неко жели дете, а не може биолошки да га има, усвајање је сјајна ствар.

Александар: Шта мислиш о браковима који се склапају након зачећа детета?

Урош: Има много успешних таквих бракова, али има и оних који се склопе само зато што се „мора“.

Такви бракови често не трају.

Грешка је и остати у браку по сваку цену „због детета“.

Деца осећају када нешто није у реду. Боље је да одрасту у два срећна дома него у једном несрећном.

Александар: Али разводи ипак могу бити тешки за децу?

Урош: Наравно.

Али родитељи имају одговорност да објасне детету шта се дешава, да га увере да није оно криво.

Највећа грешка је када родитељи купују љубав поклонима или кад се свађају преко детета.

Деца нису кривци, нити треба да се осећају подељено.

Александар: Како гледаш на људе који свесно одлуче да неће да буду родитељи?

Урош: То је њихов избор и треба га поштовати.

Раније је постојао јачи друштвени притисак, али данас људи могу слободније да бирају.

Живимо у сложеним временима и није мала ствар донети дете на овај свет. Свако треба да одлучи за себе.

А има и оних који кажу да не желе децу, па упознају праву особу и промене мишљење.

Александар: Закључак?

Урош: Бирајте партнере мудро, радите на вези, на браку.

Ако уђете у родитељство, дајте све од себе.

Подржавајте партнера, учествујте подједнако.

Урош: Много се очекује од мама. И мислим да их не ценимо довољно.

И дан-данас се то некако узима здраво за готово – очекује се много, а не даје се довољно.

И да, ако гледамо шире, ни држава и даље не даје мамама онолико колико би требало.

Александар: Тако је, нарочито женама које су у бизнису, али и у корпоративном свету, посебно на високим позицијама, где знамо колико је велика одговорност, колико времена, енергије и посвећености то захтева.

Урош: Апсолутно. А онда, када на све то дође и дете, притисак је огроман.

Александар: Хоћу мало да попричамо и о приступу у родитељству – шта је оно што ти заговараш?

Урош: Добро, ја верујем да васпитање почиње још из стомака. Кажу да је добро причати беби док је још унутра.

Међутим, за неке ствари је, наравно, рано.

Али ако говоримо генерално, не мислим да постоји један исправан приступ – војнички строг или потпуно либералан.

Мислим да је најбитније да добро упознаш своје дете и да пронађеш баланс који најбоље функционише.

Оно што сам приметио, а мислим да је јако важно, јесте да оно што једном дозволиш – тако ће бити.

Значи, ако је нешто што не желиш да дете ради, мораш то забранити од самог почетка.

Ако прво нешто дозволиш, па онда покушаш да забраниш, то никада не испадне добро.

Зато је битно да мама и тата буду усклађени у одлукама, да постоји јединствен став.

Александар: Колико вам то успева?

Често чујем од родитеља да је најважније да пред дететом имају јединствен став, без обзира на то да ли се међусобно слажу.

Али, многи не успеју у томе.

Урош: Да, многи крену са тим принципом, али онда један од родитеља попусти, и дете увек иде код оног који му више дозвољава.

То је неизбежно.

Нама је дете тек седам месеци, тако да још увек немамо пуно таквих ситуација.

Али већ сада се консултујемо око свега – око хране, дневне рутине, како уводимо нове намирнице.

Причамо свакодневно шта радимо добро, шта можда треба другачије.

Гледамо искуства других родитеља, читамо, истражујемо.

Александар: Колико је важно што радиш од куће?

Урош: Мислим да је то огромна предност.

Знамо из искуства да када је мама преуморна, кад нема снаге, она ће попустити.

А дете не зна да је нешто дозвољено само зато што је мама уморна – оно само види да је једном могло, а други пут не може, и не разуме зашто.

Ако не добије ваљано објашњење, ствара се конфузија.

Трудимо се да од почетка будемо што јаснији и доследнији.

Мој отац је био строг. Вероватно су и твоји родитељи били строги.

Али, уз сву ту строгост, било је и пуно љубави.

Тако да, ми ћемо се трудити да дамо што више љубави, али и да будемо јасни у правилима.

Мислим да је највећи проблем у генерацијама наших родитеља то што је комуникација била мањкава.

Очеви су били емотивно затворени.

Александар: Да, слажем се. Али ту долазимо до дилеме – сви ми, док растемо, говоримо: „Нећу никада бити као мој отац или моја мајка.“

А онда нам неко каже: „Бићеш исти.“

Како је то код тебе?

Урош: Па, јесам и нисам.

Примећујем да сам јако сличан свом оцу.

Чак понекад изговорим исте реченице које је он говорио.

Али то је нормално – растао си уз њих, васпитали су те, покупио си одређене особине.

Мислим да није поента рећи: „Нећу бити као мој тата.“

Важније је свесно препознати где су родитељи грешили, шта је оставило последице, шта је утицало на нас на негативан начин – и потрудити се да то не поновимо.

Сви родитељи праве грешке.

Али ако постанеш свестан тога, можеш да радиш на себи и да будеш бољи.

Јако је битно да, ако у нечему погрешиш, не будеш тврдоглав.

Ако схватиш да си нешто урадио погрешно, да кажеш себи – добро, десило се, али идемо даље.

Докле год радиш на себи, није крај света.

Александар: Како функционишете са најближом родбином – баком, деком?

Колики утицај имају на васпитање?

Урош: Ми смо одлучили да првих неколико дана, након што се супруга породила, њена мама буде ту.

Али не у смислу да се меша у бебу, већ логистички – да помогне око куће, да скува ручак, среди стан.

После тих првих дана, више нам није била потребна директна помоћ.

Оба наша родитеља живе у другом граду, тако да нас не посећују често – дођу једном месечно, што је по мени сасвим у реду.

Александар: Дакле, позитивно искуство?

Урош: Да, али мислим да је јако битно поставити јасне границе.

Имам одличан однос са својима, али сам од почетка дефинисао шта је у реду, а шта није.

Родитељи често говоре нешто из најбоље намере, али то уме да звучи лоше или погрешно.

Зато је важно поставити границе и јасно рећи шта може, а шта не може.

Александар: Често се јавља проблем да бака и дека, чак и ако родитељи поставе нека правила, раде другачије.

Урош: Да, на пример, чувено „Нећу да га навикнем на руке“, а онда дође бака и држи га сатима.

Али искрено, ја сам то другачије гледао – беба је мала јако кратко.

Како да га не мазиш и не носиш?

Александар: Да ли мислиш да би свако требало да постане родитељ?

Урош: Не по сваку цену.

Постоји друштвени притисак, али ако неко није спреман, не би требало да улази у то.

Са друге стране, људи који су јако свесни и брину да ли су спремни – често су баш они најспремнији.

Родитељство није нешто што треба схватати олако.

Александар: А шта мислиш о усвајању и вантелесној оплодњи?

Урош: Потпуно подржавам и једно и друго.

Ми смо три године покушавали пре него што је супруга остала трудна. Већ смо размишљали о додатним опцијама.

Што се тиче вантелесне, држава покрива неколико покушаја, што је сјајно.

Наравно, није лако, али медицина је напредовала.

А што се тиче усвајања – има пуно деце којој је потребан дом и љубав.

Ако неко жели дете, а не може биолошки да га има, усвајање је сјајна ствар.

Александар: Али ако је то једина могућност?

Урош: Ако је то једина могућност, онда је усвајање или вантелесна оплодња нешто што свакако треба размотрити.

Данас је медицина заиста много напредовала, и вантелесна оплодња је једна од могућности.

Наша држава, колико знам, покрива прва три покушаја бесплатно, мада то зависи од година старости.

С тим што вантелесна оплодња често резултира вишеструким трудноћама – близанцима, тројкама, чак и четворкама. То може да се деси.

Александар: Шта може, шта не може, шта се прича, шта се не прича.

Родитељи, генерално, имају обичај да кажу ствари из најбоље намере, али их врло често лоше упакују, па то не звучи уопште лепо.

Урош: Тако је.

Али у најранијем периоду детета јавља се проблем као што је оно чувено „Нећу да га навикнем на руке“.

То се постави као правило, а онда дође бака на два дана и држи га три сата у наручју.

Зато сам и поставио ово питање.

Добро смо ми поставили те границе, али такве ситуације се дешавају.

„Нећу да га навикнем на руке“ – а дете се родило са пет килограма.

Ако је некој беби требало да је не носимо, онда је то наша.

Али, на крају крајева – зашто?

Бебе су јако кратко тако мале.

Јако брзо расту.

Како да га не носиш, да га не мазиш?

Прође трен ока и одједном је већ порастао.

И сад бих га гњавио још више, али већ није оно што је био пре два месеца.

Много брзо пролазе ти лепи периоди.

Александар: Јесте, нарочито када крене у вртић, па у школу, па се полако уклапа у систем – све је мање времена.

Урош: Тако је.

Александар: Желим да отворимо једну тему коју смо већ мало поменули.

Да ли мислиш да родитељ треба да постане по сваку цену?

Мој утисак је да постоји један друштвени притисак.

Чак и ако неко сматра да из било ког разлога није спреман за то, или да не може адекватно да одговори на изазове родитељства, који заиста јесу велики, да ли треба да остане доследан свом ставу?

Урош: Мислим да је ситуација таква да људи који су довољно освешћени да мисле да нису спремни за родитељство – обично испадну баш спремни.

Ако толико размишљаш о томе, ако те толико брине, то већ значи да си зрео да се носиш са тим.

Али, наравно, не треба свако да постане родитељ.

Данас има пуно људи који заправо нису спремни за то.

Родитељство није нешто што треба схватати олако.

Не треба свако да уђе у то, нити у сваком периоду живота.

Ако желите дете, саветовао бих да прво размислите – да ли имате могућности за то, да ли сте спремни, да ли сте зрели?

Људи често кажу: „Немам сада пара за дете.“

Али није ствар само у новцу.

Деца су одрастала и у много тежим условима – у ратовима, санкцијама, деведесетима, бомбардовању.

Новац није пресудан, много је важнији менталитет самих родитеља.

Не мислим да по сваку цену треба постати родитељ.

Али, ако постоје могућности – зашто да не?

Сматрам да је већи проблем данас то што људи по сваку цену улазе у везе и бракове са било ким.

Данашње везе и бракови често настају из погрешних разлога.

Александар: Да.

Урош: Нема доброг партнерства, а ако нема доброг партнерства, тешко да ће бити добрих родитеља.

Александар: Мислим да смо последњих десетак година сведоци великог броја бракова који се склапају након зачећа детета.

Ја не спорим да је у већини случајева то зачеће настало из љубави и да је брак природни наставак.

Али, вероватно постоји и један проценат случајева где се то десило, па је следећи корак био – „Шта ћемо? Па хајде да уђемо у брак.“

И онда настају многи проблеми.

Урош: Да, с друге стране, имамо и случајеве где људи по сваку цену остају у браку због деце.

А ни то није решење.

Деца су јако осетљива и лако препознају када мама и тата нису срећни.

Александар: Баш то.

Шта мислиш о томе – многи кажу да деца разведених родитеља често носе последице и да им је то тешко.

Али, да ли мислиш да се треба жртвовати и остати у браку само да дете не би прошло кроз развод?

Да ли ће дете више испаштати због развода или због одрастања у несрећном браку својих родитеља?

Урош: Мислим да је то сложено питање.

Али једно је сигурно – деца која пролазе кроз развод често мисле да су они криви што се родитељи разводе.

И то је највећи проблем.

Зато је на родитељима да детету објасне ситуацију, да му приближе ствари, да му кажу:

„Мама и тата више не могу заједно, али обоје те волимо и желимо да будемо срећни. А ти такође желиш да ми будемо срећни, зар не?“

Ако се томе приступи на прави начин, последице могу бити много мање.

Александар: Да, али често се дешава да родитељи купују љубав детета после развода.

Урош: Баш тако.

Посебно у ситуацијама где један родитељ покушава да буде „бољи“ него други.

Купују поклоне, праве се „забавнији“, критикују другог родитеља.

То је најгора ствар коју можеш да урадиш детету.

Александар: Чак и у најидеалнијим случајевима, када родитељи не свађају преко детета, дете и даље може да се осећа подељено.

Урош: Апсолутно.

Када дете живи у једном периоду код мајке, у другом код оца, несвесно осећа да треба да добије што више пажње од сваког родитеља.

И онда долази до тога да је дете растрзано, јер сви желе да му пруже максимум у свом периоду.

Александар: Тинјџери често беже од куће, делује као да их родитељи „смарају“, али у суштини, свако дете жели љубав и присуство родитеља.

Урош: Апсолутно.

Деци треба љубав, без обзира на то да ли су родитељи заједно или не.

Треба се потрудити да је добију.

Александар: Махом се људи данас разводе из јако баналних разлога.

Урош: Банални су зато што су из баналних разлога и ушли у везу.

Али највећи проблем је комуникација.

Александар: Да, комуникација је кључна ствар.

Урош: Данас, поготово, мушкарци су као и наши очеви – емотивно затворени.

Јако је тешко наћи некога с ким можеш да комуницираш.

А комуникација је пре свега круцијална.

Ја, кад се посвађам са женом, не остављам да идемо на спавање љути.

Док не решимо ствар, док не попричамо, нећу да остане тако.

Александар: То је јако битно.

Урош: Нарочито када дође дете – онда мораш да промениш приоритете.

Раније си могао да се посвађаш и да ћутите једно другом сатима.

Сад више нема тог простора.

Дете је ту, оно примећује све.

Александар: Тако је. Деца све стављају кроз своју призму.

И често мисле да су они криви за проблеме у кући.

Урош: Тако је, јер тако функционишу деца.

Зато мора да постоји комуникација.

Мора да им се објасни шта се дешава, јер ако не знају разлог, они ће га сами смислити – и често ће закључити да су они криви.

А то оставља последице.

Александар: Дакле, комуникација је основа свега?

Урош: Апсолутно. Без комуникације ништа не функционише – ни везе, ни бракови, ни родитељство.

Урош: Не сме телефон, не сме да се купује, не сме да се користи за дистракцију.

Александар: Да, да, то је посебна тема.

Урош: Зависи и када се родитељи разведу.

Али исто тако зависи и колико дуго нису разведени, а требало је да буду.

Александар: Да, да.

Урош: И то може подједнако лоше да утиче на дете.

Свака је ситуација за себе и веома је шкакљива тема.

Александар: Дакле, гледаоци, бирајте своје партнере и чувајте своје бракове.

Чувајте своје партнере, хвалите женин ручак.

Урош: Али водите рачуна од почетка, да не бисте касније морали да размишљате о томе.

Александар: Добро. А какав је твој став, са друге стране, према онима који свесно – потенцирам, свесно – одлуче да неће да буду родитељи?

Дакле, не зато што немају могућности, јер постоје људи који једноставно не могу, већ они који једноставно не желе да буду родитељи.

Урош: Мислим да је то постојало и раније, само што се данас, због масовних медија, више о томе прича.

Као и о многим другим темама.

Данас, можда, чак постоји и већа слобода – раније је притисак породице био јачи, па је било: „Мораш, иако не желиш.“

Мислим да је родитељство јако испуњавајуће, али такође сматрам да не мора свако да буде родитељ.

Живимо у веома тешким временима.

Није мала ствар донети дете на овај свет.

Није мала ствар желети да неко одраста у хаосу који све више долази – из године у годину све је више непредвидивих ситуација, и у свету, и код нас.

То је велика одговорност.

Сматрам да свако има право на свој избор.

Не треба никоме наметати зашто би требало да има дете.

Ако не желиш – немој.

Мислим да постоје људи који кажу да не желе децу, али заправо нису упознали праву особу са којом би их пожелели.

Често се дешава да неко годинама говори „Не желим децу“, па упозна партнера који пробуди у њему тај осећај, и све се промени.

Тако да, сматрам да треба поштовати туђе одлуке.

А с друге стране, не би било лоше да они који масовно праве децу, можда мало више размисле о томе.

Одговорност према детету је огромна.

Ако ниси спреман да му даш 100% себе, можда је боље да га и немаш.

Александар: Да, да, то је управо прави одговор на оно о чему смо малопре причали – да ли ићи по сваку цену или не.

А сада да занемаримо ту групу људи и да се дотакнемо оних који заиста желе децу, који то силно желе, али из различитих разлога не могу да се остваре као родитељи.

Какво је твоје мишљење о усвајању као начину да се постане родитељ, а какво о вантелесној оплодњи?

Можемо прво о усвајању.

Урош: Ми смо три године покушавали.

Нисмо били опседнути тиме, већ смо пустили да иде својим током.

Али, након три године, видели смо да је требало да се већ деси.

Тада смо почели да идемо код лекара и схватили смо да…

Ја, као неко ко ради у ИТ-ју и седи цео дан за компјутером, нисам имао баш најбоље налазе.

Александар: Да, да. А јеси ли урадио нешто по том питању – у смислу, ако се показало да је потребно више физичке активности или нешто слично?

Урош: Да, свакако.

То се сада не види, али да – пио сам одређене суплементе, променио неке навике.

Супруга је ишла на један медицински захват.

Тек након свега тога, успели смо да зачнемо.

Александар: А што се тиче усвајања?

Урош: Има пуно деце којој је потребан дом и љубав.

Ако неко жели дете, а не може да га има, усвајање је сјајна ствар.

Боље је имати дете и волети га него немати га уопште – ако то заиста желиш.

Наравно, осим ако је неко свесно одлучио да не жели децу, што такође поштујем.

Али ако је усвајање једина могућност, зашто не?

Данас је медицина стварно много напредовала, и вантелесна оплодња је такође једна од могућности.

Наша држава, колико знам, покрива прва три покушаја бесплатно, мада то зависи од година старости.

Александар: Тако је, тако је, зависи од година.

Урош: Јесте.

С тим што вантелесна оплодња често резултира вишеструким трудноћама – близанцима, тројкама, чак и четворкама.

То се јако често дешава.

Александар: Имамо и случајеве у јавности, где бројне јавне личности на тај начин постају родитељи.

Какво је твоје мишљење о томе?

Односно, да ли сматраш да је то етички и морално исправно?

Урош: Мислим да је то питање које се најчешће поставља.

Александар: Па сигурно да јесте.

Урош: Сигурно да јесте, јер ту нико никоме не намеће своју вољу.

Жена која носи дете сасвим свесно улази у тај процес и вероватно је финансијски компензована за то.

Александар: То не сумњамо, да.

Али онда се поставља питање – да ли је она у то ушла искључиво због те велике финансијске компензације?

Урош: Мислим да то не треба да буде питање.

Она у том процесу служи да омогући срећу пару који жели дете.

Зашто је она ушла у то – није толико битно.

Битно је да је ушла у то свесно и да ће том пару омогућити да добију дете.

Ту нема етичких дилема, посебно зато што она не даје ни своје генетске материјале – она је само носилац трудноће.

Александар: Да, као носилац, разумем.

И ја не знам много о томе, али...

Урош: Мислим да је то у реду, само што претпостављам да је јако скупо.

Људи који не могу да имају децу, а желе их, вероватно ће тим дететом пружити најлепше детињство и највише љубави.

Али ту је она тема која се најчешће повезује са сурогат материнством – а то је чињеница да, статистички гледано, у овај процес често улазе и геј парови, било мушки или женски.

И онда се јавља друга страна јавности – прво напади на жену која је сурогат мајка, а затим и на саме парове, уз ставове попут: „Они не могу да буду родитељи, шта ће њима дете, они ће га упропастити.“

Шта ти мислиш о томе?

Урош: Мислим да...

Александар: Да ли ће они упропастити дете?

Урош: Не можеш тако да посматраш ствари – није то „лако смо одлучили и сада смо родитељи“.

Постоји читав процес евалуације.

Александар: Наравно, у нашој земљи то свакако није ни дозвољено, па се увек ради у иностранству.

Урош: Да, али питање је да ли су ти људи зрели, да ли желе дете и да ли имају љубав коју могу да пруже.

Генерално, живимо у хомофобном друштву.

Александар: Да, да, да.

Урош: Али, ако ће дете бити вољено, ако ће имати све што му треба, онда не видим проблем.

Са друге стране, данас се неке вредности повезане са ЛГБТ заједницом често наметну.

Александар: Да, да, то се често помиње.

Урош: Докле год родитељи не намећу ништа свом детету, већ га усмеравају у складу са његовим потенцијалима, онда је све у реду.

Али постоји и много ружних случајева.

Александар: Наравно, све зависи од конкретне ситуације.

Урош: Јавност често има негативан став јер се у медијима углавном виде само ружне ствари.

Александар: Да.

Урош: Добре ствари се више не пишу по вестима.

Тако да до људи долазе само негативне приче, и на основу тога се формира мишљење, које је тешко променити.

Александар: Наравно. Али да се вратимо на усвајање – какво је твоје мишљење о систему усвајања код нас?

Мислим на традиционалне родитеље, дакле мушкарца и жену, који силно желе да усвоје дете, имају могућности, љубав и све што је потребно.

Али, једноставно, због бирократије и сложених процедура не успевају да прођу кроз цео процес и на крају не добију прилику да усвоје дете.

Урош: Мислиш због самог процеса?

Александар: Да, да.

Урош: Није ми јасно како неко, због бирократских процедура, не може да усвоји дете.

Ипак је ово Србија.

Али могу да разумем нека размишљања код људи – на пример, ставове попут: „Није то моје дете, није моја крв“, „Хоћу ја свог сина“ и слично.

Александар: Да, али ја не говорим о тим случајевима.

Говорим о људима који знају да не могу да имају биолошко дете и који улазе у процес усвајања са свешћу да ће дати том детету љубав и дом.

А онда, због бирократских процедура и правила која можда немају смисла, не добију прилику – иако истовремено има пуно деце која чекају да буду усвојена.

Урош: Не знам за такве случајеве, али генерално сматрам да процедура треба да буде детаљна – али не и неприступачна.

Самом систему је у интересу да та деца добију дом.

Ако немаш довољно инфраструктуре ни за друге ствари, како можеш да себи приуштиш да компликујеш усвајање?

Александар: Да, то је важно питање.

Урош: Ако немамо инфраструктуру за нормалан живот деце у установама, зашто бисмо закомпликовали процес усвајања?

Александар: Тако је, тако је.

Урош: Не знам тачно каква је процедура, али мислим да не би требало да буде претерано компликована.

Треба да буде детаљна у смислу евалуације родитеља – да ли су психолошки спремни, да ли испуњавају услове да буду добри родитељи.

Али нека непотребна бирократија и бирократски лавиринти не би смели да буду препрека.

Александар: Да, јасно.

Ако погледамо ширу слику – шта мислиш, ко највише утиче на будуће родитеље и њихове ставове?

Урош: То је генерацијска ствар.

Како је технологија напредовала, тако су информације постале доступније.

Наше родитеље су формирали њихови јако строги родитељи.

А они су, опет, покушавали да нас васпитају мало другачије – да нам дају више слободе и демократије.

Александар: Да, али у оквиру својих оквира.

Урош: Тако је.

Али проблем је што је технологија нагло напредовала.

Моја генерација, 90-те, доживела је експлозију технологије – интернет, друштвене мреже, глобалну повезаност.

Одједном смо добили приступ свему.

Зато је данас тешко – деца имају приступ свим информацијама, и добрим и лошим.

И то јако утиче на формирање будућих родитеља.

Урош: Мислим да су родитељи данас у другачијој позицији него пре.

Све је више корпоративних послова, мање је физичких.

Некада је било много више физичких послова, док је данас већина послова везана за рад за компјутером.

То утиче и на психу људи, као и на све остало.

Александар: Шта мислиш, која је највећа промена у родитељству у односу на време када су наши родитељи одгајали нас, па до данас, када ти и супруга одгајате ваше дете?

Урош: Медицина је невероватно напредовала.

Када смо ми одрастали, ништа од тога није постојало.

Данас имаш књигу о томе шта дете треба да једе, књигу о играчкама, савете за све.

Не знам како смо ми одрасли нормални, а сада видиш колико „правила“ постоји.

Према тим књигама и саветима, дете до три месеца треба да постигне ово, до шестог нешто друго, до деветог нешто треће...

То је постојало и раније, али није било толико детаљно и оптерећујуће.

Александар: Да ли вам је то оптерећење?

Урош: Јесте и није.

Оптерећење је јер има толико ствари које „треба“ да пратимо.

Али с друге стране, и олакшање је, јер не мораш сам да размишљаш о свему – већ имаш написано шта и како.

Највећи проблем је што мораш да се снађеш у мору информација, различитих метода и мишљења стручњака.

Шта је заиста исправно, а шта није?

То је питање.

Оно што смо супруга и ја закључили, и што смо научили у школици родитељства, као и од других мама – свако дете је индивидуално.

Александар: Управо то.

Често се родитељи оптерећују, на пример, ако дете до девет месеци није прозборило неке кључне речи.

А можда је дете само мало лењије у том аспекту, и ништа му не фали.

Да ли вам је то оптерећење?

Урош: Искрено, не могу да кажем – куцам у дрво – код нас је све прошло добро.

Али мислим да данас постоји један велики проблем.

А то је да родитељи стално пореде децу.

Као што су нас наше маме поредиле са другима – „Како он има петицу, а ти четворку?“

Александар: Да, да, да.

Урош: Тако и данас родитељи пореде децу.

А не треба.

Свако дете има свој темпо развоја.

Треба само да се ради с њим, да се прати, али не да се форсира у поређењу са другима.

Највећи закључак из свих тих разговора са мамама јесте – свако дете је јединствено.

Треба да слушаш све савете, али на крају сам закључиш шта је најбоље за твоје дете.

Тога се и држимо.

Александар: Кад си поменуо поређење – цео мој школски период, од основне до средње школе, сви наставници су ме поредили са сестром.

Сестра ми је старија, увек је била одличан ђак, и увек сам слушао: „Мораш и ти овако.“

Урош: Да, класика.

Александар: Ја сам оправдавао та очекивања, али људи не разумеју колико то може да буде лоше за нечију психу.

Уместо да те гледају као индивидуалну личност, стално си у нечијој сенци.

Урош: Мени лично је то пријало.

Када су ми говорили: „Твоја сестра је била оваква“, ја сам био поносан на њу.

Оставила је добар утисак, па су и мене због тога упоређивали с њом.

Александар: А замисли да ниси био добар ђак?

Урош: Е, то је већ други проблем.

Да сам био лош ђак, онда би ме сви гледали потцењивачки.

Мислим да сам ја добро прихватио тај притисак, јер сам био одличан ђак.

Али сигурно има много деце којима то представља велики проблем – више као блокаду, него као подстицај.

Александар: Моја мајка је била разредна у средњој школи.

Урош: Ау!

Александар: Да.

И сад замисли, морао сам да будем најбољи, јер ми је мајка професор.

Урош: Чекај, а да ли је то уопште дозвољено?

Александар: У Љубовији – да.

Урош: Хаха, добро, добро.

Александар: Формално није било дозвољено, али како су била само два одељења у гимназији, морало је тако.

Мајка ми је предавала француски, а друга група је имала руски.

Урош: Како је то функционисало?

Александар: Па… Нисам могао да бежим са часова, то је сигурно.

Урош: Хаха, нема оправдања!

Александар: Мојој мајци је било супер, била је добар професор.

Али са друге стране, ја сам морао да будем пример, па је било мало другачије него код осталих ученика.

Урош: То свакако утиче на тебе.

Док друга деца иду у школу без притиска, ти знаш да мораш да слушаш све.

Александар: Да, код мене је било: „Тебе мора да занима.“

Урош: „Урош мора да зна све.“

Александар: Управо тако.

Урош: Јер ако не зна – доћи ће код маме, па ће она да сазна!

Александар: Да, да.

Урош: Када су родитељи у просвети, то је посебна ствар.

Александар: Јако важно раздобље.

Урош: Да, у том периоду се постављају важни темељи.

Ако се ту нешто погреши, може много да утиче на дете.

Александар: Апсолутно.

Александар: Али дефинитивно мислим да је поређење деце, посебно са другима, веома проблематично.

Мој случај са рођеном сестром је можда блажи облик тога.

Али када родитељи пореде своје дете са другом децом, која су можда наклоњена потпуно другачијим стварима – на пример, математичари, природњаци, који природно постижу боље резултате у школи…

И онда чујеш реченицу: „Види, твоја најбоља другарица има петицу, зашто ти имаш четворку?“

То заиста мислим да је деградирајуће.

И надам се да ће будући, као и садашњи родитељи, то превладати.

Урош: Не знам, видећемо.

Али, исто важи и за децу.

Треба им дати простора да се развијају у свом ритму.

Све је у реду, док год дете није занемарено.

Ако се са њим активно ради, чита му се, показују му се ствари – а оно и даље напредује спорије, па нека.

Дошао ће у своје време.

Александар: Тако је.

Урош: Имам много пријатеља који су већ родитељи, и често причамо о томе.

Ја увек кажем – када будем имао дете или децу, трудићу се да имам потпуно либералан приступ.

Александар: Да, сви ми причамо пре него што постанемо родитељи, али кажу да те тада све промени.

Урош: Верујем да има истине у томе.

Али у сваком случају, трудићу се да детету дам избор.

Шта год да жели у животу, треба да буде његов избор – али уз пуну свест о предностима и манама сваке одлуке.

Исто важи и за школовање.

Дете мора да зна да је одлука његова.

Александар: Да, да.

Урош: Ако желиш нешто, дођи и реци ми.

Ја сам био пушач.

Нико ме није натерао да почнем да пушим, нисам почео због друштва.

Али ако дете жели нешто, треба да дође до те одлуке само, а не зато што то раде другари.

Александар: Тако је, тако је.

Урош: Највећи изазов ће бити то како објаснити детету последице одлука.

Рецимо, ако ми дође и каже да жели да пуши – ја ћу му рећи:

„Ево, то су недостаци, пре свега здравствени, али и финансијски.

Ако желиш да пушиш, то значи да ћеш морати да уштедиш толико и толико новца месечно.

Када почнеш да радиш, мораћеш да одвојиш део плате за цигаре.

Ако ти је то прихватљиво – онда је то твој избор.“

Александар: Данас се, генерално, пуши све мање.

Урош: Да, али мислим да је и даље присутно, можда чак и раније него пре.

Можда је то само мој утисак, али чини ми се да све млађа деца крећу.

Ја сам прву цигарету запалио тек на факултету.

Први пут заиста.

Александар: Озбиљно?

Урош: Да, први пут стварно.

Моја бака ме никад није видела са цигаретом.

А мама је сазнала тек много касније.

Али данас чујем да неки почињу већ у петом или шестом разреду.

Сигурно чак и раније.

Александар: Данас постоје и модификоване цигарете, електронске, све више варијанти.

Урош: Да, али све је то део социјалног притиска.

Деца желе да буду „ин“, да буду у тренду.

ТВ, друштвене мреже, ТикТок – све то им намеће вредности које нису увек исправне.

Али су им доступне 24 сата дневно.

Александар: Да, нормално је да ће деца гледати такве ствари.

Урош: Апсолутно.

Све је осмишљено тако да им држи пажњу.

И онда ти, као родитељ, треба да седнеш и кажеш:

„Али види, то није добро.“

А са свих страна им долазе супротне поруке.

Мислим да је најтежи задатак родитеља данас да дете научи да не буде наивно, да не буде поводљиво.

Александар: Да, најбоље је да само уме да донесе одлуку.

Урош: Тако је.

Али, да ли ће та одлука бити исправна – то је друга прича.

Ја сам први који је учио на сопственим грешкама.

Главом о зид.

Александар: Да, да, да.

Урош: Данас је генерално тешко прихватити савет.

А деца ће га тек тешко прихватати.

Али ако комуникација буде добра од почетка, остаће им бар нека мисао у глави.

Можда ће се сетити те две реченице које си им некад рекао и размислити:

„Чекај, можда ипак не треба ово да радим.“

Александар: Да, да, то је веома важно.

Урош: Ја сам тако пролазио.

Када сам се најзад суочио са неким стварима, сетио бих се савета и стао да размислим.

И то ми је помогло.

Александар: Какве примере видиш у свом окружењу?

Код својих пријатеља, пријатеља твоје супруге, људи који вас окружују – да ли имају сличне ставове као ви, или су неки дијаметрално супротни?

Урош: Већином су нам ставови слични.

Не дружимо се превише са људима који имају потпуно другачије погледе.

Природно, током година се круг људи филтрира.

Александар: Да, да.

Урош: Али, ту су и деца.

Битно је да у друштву нема подела.

Имамо дивне комшије, и сва та деца су прелепо васпитана.

Тачно видиш да дете може да буде супер васпитано и ако родитељи имају пуно новца, и ако немају – није ствар у новцу, него у приступу.

Када се деца не деле на „моје“ и „твоје“, онда је све боље.

То је и наше окружење сада.

Александар: Значи, нема тог класичног поређења међу децом?

Урош: Не, више је саветодавно.

На пример, једна мама каже: „Шта си ти радила када су теби расли зубићи?“

Александар: Да, да.

А ако би се суочио са потпуно другачијим ставовима, како бисте реаговали?

Урош: Само ако би нас неко питао за савет.

Ја нисам тип који намеће своје мишљење.

Ако ме питаш за помоћ – помоћи ћу.

Ако питаш за савет – даћу савет.

Али нећу ићи около и говорити људима како треба да васпитавају своју децу.

Свако има свој пут.

Ако неко жели помоћ – ту сам.

Урош: Значи, стварно смо се интересовали, свеже смо у томе, ишли смо у школицу, читали књиге, слушали савете, све смо покупили.

Шта год вам треба – питајте.

Ту смо, помоћи ћемо, рећи ћемо, даћемо вам све исте информације које и ми имамо, а ви донесите своје закључке.

Александар: Да, да, да, да.

Урош: Мислим да је то једна од великих предности школа родитељства – излажу те свим могућим приступима који се данас заговарају.

Није то само „хајде да ти покажемо како се купа беба“, него је ту и прича о дојењу, о бебиној кожи, о психичком развоју детета.

Научиш много ствари.

Ја сам стварно био прави штребер тамо, само сам запиткивао.

То су неке ствари које, кад ниси родитељ, не знаш.

Желео сам да се информишем што више.

Само сам питао:

„Како доји мајка?“

„Како то функционише?“

„Како се купа беба?“

„Шта радити ако је дечак, шта ако је девојчица?“

Такве ствари, које многи мушкарци препуштају мамама.

Александар: Да, често чујеш: „Ма, то је мамина ствар.“

Урош: Да, тако се мисли, али није баш тако.

Можда ја нисам био толико изгубљен, јер сам се информисао, али реално, све то је битно и за тате.

Александар: Наравно.

Урош: Плус, све то о порођају и осталим стварима…

Александар: А како ви усклађујете све обавезе?

Рекао си да радиш од куће, па претпостављам да је мало лакше са те стране, али ипак, радно време је радно време.

Како успевате све то?

И не мислим само на посао – него и на све остало.

И даље сте ви оно што сте били пре него што сте постали родитељи.

Како све то функционише?

Урош: Па, живот се доста промени, али се трудимо да задржимо баланс – и љубав, и све остало.

Рад од куће је специфичан.

Ту сам, али нисам ту.

Радим по цео дан, али нема тог класичног одласка ујутру на посао и повратка у четири, па да затворим лаптоп и више не радим.

Нема момента када кажеш: „Готов сам са послом за данас.“

Александар: Да, да, разумем.

Урош: Имам ја неке границе, осим ако није баш неки важан састанак.

Али генерално, кад год имам мало времена, изађем из собе, будем са њима.

С друге стране, има и тренутака када сам ту, а у ствари нисам – кад морам да радим.

И не знам шта је горе.

Можда је то и горе него да одем на посао.

Али мени је драго што радим од куће јер сам близу, могу да помогнем.

Увежбали смо неке рутине, што је веома битно за све будуће родитеље.

Александар: Да, да, рутине су кључне.

Урош: То што сам ту, велика је ствар.

Током короне је рад од куће постао масован, па су се дешавале смешне ситуације – укључе се људи уживо у неку емисију, а онда дете улети у кадар.

Александар: Да, да, било је таквих сцена, па се људи шалили.

Како планирате да научите дете да разуме да, иако си ти код куће, понекад мораш да радиш и не можеш да се играш?

Урош: Видећемо како ће то ићи.

Није ми такав посао да морам стално да будем уживо на видео позивима, па ми то олакшава.

Али сигурно ће бити ситуација типа: „Тата је ту, значи могу да му приђем.“

Александар: Да, да.

Урош: Кад сам на састанку, понекад га ставим у крило, укључим камеру – и он учествује.

Посебно ако је неко од клијената љут, па му мало разбијем лед.

Александар: Хаха, одлично!

Урош: Видећемо како ће то да се развија.

Александар: Да, да, да.

Урош: Осам сати радног времена никад није стварно осам.

Александар: Наравно, никад није.

Урош: Кад је супруга уморна, каже: „Идем да одспавам.“

Ја увек могу да одвојим два-три сата за то, макар и посао горео.

Александар: Да, да, да ускочиш кад је потребно.

Урош: Јер, кад су маме уморне – онда настају проблеми.

Александар: Да, да, то је тачно.

Урош: Причају о мени као „супер тати“, али маме су те које су стварно супер.

Ја сам „супер“ само зато што се стварно интересујем и укључен сам.

Али то не би требало да буде нешто необично.

Александар: Да, али ти си тај епитет добио у школи родитељства…

Прво, зато што статистички гледано, нема много очева тамо.

Друго, зато што си био штребер који све запиткује.

И вероватно су зато људи били пријатно изненађени и зато су ти дали ту титулу.

Урош: Гледам нове групе које долазе – видим да има више тата.

Александар: Значи, дајеш добар пример!

Урош: Не знам да ли је то због мене или због генералног тренда.

Мислим да и нове маме и нове жене доста утичу на то.

Александар: Данас има све више људи у ИТ сектору и оних који раде флексибилније.

Урош: Да, да, тако је.

Александар: Али видиш, не верујем да си само ти у томе.

Сваки пример је важан.

Када неко види: „Аха, па да, он то може – зашто не бих могао и ја?“

То може да допринесе промени.

Урош: Апсолутно!

Свако може да да својих 100%, у границама својих могућности.

Ако идеш на посао, пробај да кад се вратиш кући, не будеш исцрпљен, да оставиш посао по страни и будеш присутан.

Дефинитивно је битно да даш све од себе у времену које имаш.

Александар: А шта мислиш – колико су наши послодавци, или генерално цело пословно окружење, подстицајни у том смислу?

Колико подржавају да кад дођеш кући, будеш ментално способан да проведеш квалитетно време са дететом?

Урош: Ја сам мало радикалан по том питању.

Сматрам да данас, у 21. веку, где је сво знање доступно, свако може да научи нешто ново и да се прилагоди флексибилнијем начину рада.

Последње три године учио сам више него у претходних двадесет.

Имам један примарни посао и још два додатна са стране.

Посла има.

Нема оправдања типа „ја радим ово, не могу ништа друго“ – може!

Само је потребан труд, рад и воља за учењем.

Јако је тешко учити када имаш 30+ година – катастрофа је.

Али ако имаш циљ, радићеш на себи.

Александар: Колико су послодавци уопште флексибилни по том питању?

Урош: За мајке, по закону, имаш годину дана породиљског и чини ми се да се то поштује, али може бити много боље.

Држава би требало да више подржава мајке – без обзира да ли су радиле пре трудноће или не.

Жена је родила дете и треба да има подршку државе.

То је, по мени, света дужност државе.

Наравно, не треба дозволити злоупотребе, али генерално, подршка мора да постоји.

Александар: Да, да, наравно.

Урош: Чињеница је да понегде постоје злоупотребе, али мислим да не треба све гледати кроз тај негативан угао.

Закони треба да буду јасни – ако неко постане родитељ, припада му то и то, и ту нема шта даље да се разматра.

Ја сам благословен јер радим у сјајној компанији.

Наш послодавац у Београду је фантастичан, а моја шефица је прелепа особа која нас подржава у свему.

Она је створила радно окружење у којем стварно желиш да будеш.

Желим да будем део тога, јер улаже у нас, гради нас, исправља када нешто није добро, али нас и награђује када урадимо добро.

Путујемо, имамо различите погодности – и то је супер.

У таквом окружењу желиш да даш најбоље од себе.

Када сам добио дете, дао ми је месец дана родитељског одсуства, и то ми је било довољно да се адаптирамо и оптимизујемо све у кући.

Али све то зависи од послодавца.

Александар: Да, да, у приватном сектору је другачије.

Урош: Да, и то је велика разлика – српски приватни сектор и страни приватни сектор су два различита света.

Много зависи од тога где си и како је послодавац постављен.

Александар: Да, да.

Из мог искуства, већина компанија чак ни тих месец дана које си ти добио не даје – само законских пет дана и то је то.

Урош: Тужно је то.

Ако ти посао није физички захтеван, пусти човека да ради од куће кад му треба.

Нека ради два сата мање тог дана – шта ће му се десити?

Дозволи му ту флексибилност.

Александар: Да, да.

Урош: Али не, неки послодавци мисле: „Не, мора да буде ту, мора да ради осам сати у канцеларији!“

На крају губе доброг радника, јер он постаје нелојалан.

Дај му мало простора – и вратиће ти се то кроз његов бољи рад.

Александар: Апсолутно!

То је суштина коју наши послодавци не схватају.

Урош: Да, да.

Александар: Али оно што мене многи убеђују када им ово причам, јесте да послодавци све то знају.

Само што свесно бирају да не промене ствари.

Њих занима краткорочна добит.

Урош: То је чисти его трип.

„Ја сам газда, ја одлучујем шта ћеш ти са својим животом!“

Данас је много катастрофалних послодаваца.

Има људи којима не бих дао ни да воде ловачко друштво, а камоли фирму.

Александар: Да, да, на жалост.

Урош: Али иде све на боље.

Млађи људи уче више, раде на себи, цене себе више и знају колико вреде.

Неће више да пристану на било шта.

Мој савет свима – искористите ресурсе који су данас доступни онлајн!