Препис епизоде: Како функционише један приватни вртић?

Александар: Здраво свима. Која је ваша прва асоцијација на помен вртића? Приватни, наспрам државних, свакако је последњих година тема и дилема бројних родитеља када одлучују у коју установу ће поверити своје дете или децу. Постоје код многих родитеља предрасуде, е па дали су оне оправдане или не, и шта је све оно што приватне установе нуде како родитељима тако и деци, у смислу и боравка те деце, и исхране, и боравка напољу када временски услови то дозвољавају, и спортске активности, и остало, све су ствари које желимо да сазнамо у овој епизоди, и у томе ће нам помоћи Милан Николић, директор приватне предшколске установе Мали истраживачи.

Милане, добро дошли, хвала вам што сте извојили време за наш подкаст. Хвала вам на позиву задовољство ми је. Ево, на почетку ја бих волео да нам се кратко представите и ви, и да нам представите малу, укратко, установу на чијем сте чекали.

Милан: Као што сте већ рекли, ја сам Милан Николић, директор предшколске установе Мали истраживачи, у овом сектору приватних вртића. Ја сам од 2015. године, тренутно сум на челу вртића Мали истраживачи, који се налази у Земуну, и који ради од 2018. године. Значи верификована предшколска установа.

Александар: Да, и хоћу на почетку сада да направимо баш поређење између приватних и државних вртића, код нас, тренутно.Јел можете да нам дате најважније разлике?

Милан: Државних вртића је доста више. Они раде већ дуго година. Значи, они су прављени 60-их и 70-их и 80-их година.Тако да је јако велики капацитет, прво, државних вртића. Што се тиче приватних, они су негде кренули да се развијају 90-их година.

А, негде, највећа експанзија је од 2015. када град субвенционише боравак деце у приватним вртићима. Што је негде подстакло и родитеље да више уписују децу.

Али и предузетнике да просто отварају приватне вртиће. И да негде заједно, једни и други, реше тај проблем недоволњих места. И да просто сваком детету пруже могућност да одраста у друшту својих вршњака.

Што је негде, мислим, најважније.

Александар: Да, а капацитет, тако, је свакако једна од разлика. Али, када је у питању, например, кадар? У смислу, васпитача и педагога и тако даље. И друге ствари, у смислу, можда материјални услови и оно где та деца бораве. Верујем да и ту постоје разлике. Можете то мало да нам појасните?

Милан: Кадар је, да кажемо, идентичан.

То јест, сви морају да имају дипломе. Васпитача, медицински сестара, васпитача, педагога. Постоји правилник по коме се верификују предшкоске установе.

Тако да би неко отворио приватну предшколску установу, мора да испуни одређене услове. Ти услови су и по питању простора, и по питању кадра, и свих других ствари. Ја негде најважнију разлику видим у тој могућности избора.

Да, сада родитељи имају много већу могућност избора. Да за своје дете приуште нешто што сматрају да је за њега може да боље, логистички лакше или специфично на неки начин. Разлика између државних и приватних вртића се огледа и у том неком можда простору, где је у већини случајева код приватних вртића то мањи простор.

То су просто мањи објекти, тако да су на неки начин адаптивнији, значи прилагодљиви, да се брже могу доносити одлуке, брже се могу доносити промене, уводити неке ствари нове, него што је то код државних вртића који функционишу на нивоу предшколских установа, на нивоу општине, тако да постоји предшколска установа Земун, предшколска установа Нови Београд и тако по општинама, а онда сами објекти су делови тих прешкодских установа, тако да код приватних вртића много се брже и лакше могу уводити неке новитети, промене и неке nove stvari. Да, а шта мислите, шта је родитељима најбитније приликом одабира вртића, било да је то одабирање између приватног и државног, било да је одабир између самих приватних вртића којих има много у последње време? Родители сада на првом месту имају много већи избор, значи они могу да се одлучају да ли желе да упишу дете у државни вртић, којим је можда локацијски најближи или у који имају поверење, зато што су и они као родитељи можда ишли ту, тако да има доста... Много је дао. Да, а родитељима је негде најважније да виде тај простор у коме ће боравити њихово дете, дакле дали су те простори светле, велике, дали су климатизоване, дали имају пречищиваће за ваздух, дали је то простор у коме ће њихово дете бити срећено, задовољно, цео дан, јер они код нас у вртићу бораве од ујутру до поподне или до увече, док родитељи не заврше са послом, тако да је то дуг део дана и родитељима јако битно да виде на првом месту тај простор, дакле, онда да виде дали постоји двориште, та излазак, напољи боравак у некој слободној игри у дворишту, исто је доста важан, државни вртићи у главном имају велика дворишта, док приватни нешто мања, јер су то често и неке кући или пословни простори који су прилагодљени, тако да је то неки, да кажемо, други услов, онда тај кадар, они често желе да виде ко су воспитачице, да упознају васпитачице, које проводе са њима тај велики део дана, онда, што се тиче хране, је л тако, јако је битан јеловник, дали се храна спрема у самом вртићу, допрема, тако да храна је такође један битан сегмент.

И, наравно, поред свега тога, и за старију децу, и те неке додатне активности, дакле, неко жели да своје дете упише на балет, на карате, на теквондо, шах или неке друге активности, и они врло често желе да то буде у вртићу, како дете не би, увеће, каде је већ уморно, или викендом водили на те додатне активности. Да, него да буде интегрално у склопу њиховог боравка у вртићу. Да.

Александар: И сада то, кад се родитељи одлуче за неку установу, како се гради тај однос између родитеља и саме установе, али, пре свега, и да је непосредно васпитаћа, односно, педагога, пошто су они у најдиректнијој вези.

Милан: Упис за родитеље је увек јако емотиван, тако да те емоције се често огледају и у неком страху, и у неповерењу, и у бризи, и разним другим стварима, док не стекну мало поверење. Знaчи, однос између било које установе, и родитеље се гради кроз време и кроз то неко поверење, они временом виде на свом детету да ли је оно задовољно, да ли је оно срећно, да ли са радошћу одлази у вртић, шта је навучило, просто, наравно, увек постоји и ти неки извештај, шта се са дететом ради, али родитељ сам најбоље види ту промену на свом детету, а та промена долази врло брзо.

Зnaчи, кроз месец-два, дете постаје део групе, део колектива, и онда се то одражава, просто, на његово понашање и кући, и на одназ са другом децом, с којим се може да играје у паркићу после вртића, или са родбином. Да, са окружењем. Кажите ми, поменуали сте сада те извештаје, ја би сам вољао кратко да чујемо шта је основна садржина тих извештаја који родители добију, у смислу напредка њиховог детета.

Па, они јих добијају на неком дневном нивоу, дакле, када дођу по своје дете, они добију те неки усмени извештај, шта је тога дана била нека примерна активност, колико је њихово дете учествовало у тим активностима, јело, спавало, да ли су излазили напаље, да ли су то временски услови дозвољавали. Значи, на првом месту на том неком дневном нивоу, па онда на крају на неком недељном, месечном и годишњим нивоу, зато што ми своје планове правимо на годишњем нивоу и реализујемо их такође на годишњем нивоу. И некада их и представљамо кроз и разне активности, како са родитељима, тако и кроз приредбе и неке друге активности у вртићу.

Александар: Да, добро, а када причамо о неким разлузима уписивања деце у вртић, сви смо свесни да бројни родители, једноставно због својих посланих обавеза и осталог, су принуђени да упишу децу у вртиће, али поред тог, да кажем, временског разлога, постоји, наравно, ту и социјализација и њихов психолошки развој и бројни друге ствари. Јел можемо то мало да прокоментаришемо, управо ту потребу да и уколико можда родители не морају због времена да описују децу, да их ипак упишу. Каква је ту ситуација?

Милан: Ја мислим да деца најбоље одрастају у друштву својих вршњака и то просто пракса показује.

Тако да они једни од других уче, они једни друге уче, они стичу навике кроз то функционисање у групи. Просто, чак и у том неком најмлађем периоду, значи и у јаслицама, када се родители одлучу да упишу дете, иако не морају, они јако брзо виде тај неки напредак кроз те неке елементарне потребе, као што, не знам, скидање пелена, зато што они, њима је занимљиво да виде кад друга деца седе на ношама, па онда и они седе на ношама и тако, и просто деца уче једни од других. Брже усвајају.

Брже усвајају, брже се развија говор, фина моторика, осамостављивање што се тиће хране и других хигијенских навика и потреба. Тако да ми мислимо да је добро за децу да крену у вртић у неком периоду, када просто родите и процене да је то за њих океј. Да.

Александар: И, ево, у оквиру свакако и тог питања, а и мало пре сте поменули да је највећа експанзија кренула када је кренула и субвенционисање самог боравка. Да ли можемо детаљније мало да родитељима представимо тај субвенционисањи боравак, у смислу шта он подразумева, који су услови да би се добила субвенција и како изгледа та процедура?

Милан: Просто, те 2015. скупстина града, т.е. надлежни секретаријат је препознао потребу и могућност да субвенционише родитеље.

То је кренуло тако што је градски секретаријат за образовање субвенционисао родитељима боравак деце. Шта су били услови? То је да су родитељи држављаљани Србије, да су пријављени на територији града Београда, зато што је Београд давао ту субвенцију. Дакле, извините што прекидам, субвенционисање је везано за град Београд, територију града Београда? О том тренутку је почело, а касније се развијало и у неким другим градовима, као што је Нови сад.

Просто, тај модел је препознат као добар. Гради у томе видео могућност да се више деце упише и да просто реши тај проблем тих листа које су биле предуге, дакле, доста деце остајало испод црте када се заврши конкурс. Дакле, 2015. град доноси одлуку да се субвенционише боравак у приватним верификованим установама, дакле, то је такође био услов. Министарство просвете даје решење о верификацији установе, што значи да установа испуњава све оне услове које испуњавају и државни вртићи, и то је јако битно за квалитет. Тако да су родитељи 2015. године могли да уписују децу са субвенцијом, што је додатно њима олакшало и ту одлуку да упишу децу, јер је ипак то значајан корак.

Александар: Да, а један од услова колико сам ја успео да испратим јеста и да морају имати одбијеницу државног вртића. Јел то тачно? И, пошто сам се сусретао у пракси, па само желим да и са вама да прођем.

Милан: Да, шта је тачно одбијеница? Одбијеница је папир, то јест документ који издаје државни вртић на територији општине, да нема довљног капацитета за уписи тог детета. Дакле, ако је на конкурсу дете остало испод црте или је конкурисано касније када су се стекали за то у услови, а није било места, државни вртић издаје одбијеницу, то јест потврду да нема довољног капацитета. И на основу тог документа и ових других држављанства родитеља, пријаве на територији Београда и уговора са верификованом предшколском установом, родитељи су остваривали право на субвенцију.

Александар: Да, и само онда да некако закључимо, да би уопште добили субвенцију, родитељи свакако морају прво конкурисати у државни вртић, да сачекати да прође конкурс, и уколико нихово дете није примљено и добију одбијеницу, онда тек крећу у ову процедуру подношења захтева за субвенционисани боравак у приватним установу.

Милан: Тако је. Дакле, када се попуне сва места у државном вртићу, сви они који су остали испод црте или накрадно конкуришу, су могли да добију одбијеницу.

Александар: Добро, а када причамо управо о овом развоју приватних вртића, ви сте поменули да је то кренуло негде од 90-их. Мој неки дојам, да је тада било заиста врло-врло мало приватних установа, приватних вртића, па управо желим овде да мало прођемо кроз тај период развоја. Како је то кренуло и поменули сте када је кренула нагла експанзија?

Шта мислите да је основни разлог за то, а да изузмемо субвенције када је кренуо нагли развој?

Милан: Ти први вртићи који су кренули да раде, они су углавном имали нешто специфично, због чега су се родитељи одлучивали да упишу децу баш ту. То су били вртићи који су, рецимо, били у Кошутњаку, где су имали велико двориште, или су били специфични због неког страног језика, дали је то рад двојезични или тако нешто. Тако да родитељи који су имали финансиске могућности да за своје дете одаберу нешто више што су желели, су имали могућност да упишу децу тако.

Александар: Зашто је просто дошло до већег броја отварања приватних вртића?

Милан: Зато што су се стекли услови да родитељи се лакше одлучују када су имали ту неку финансијску подршку. Та финансиска подршка је јако битна и не можемо је изључити, али је то био негде ветар у леђа и оним људима из труке који су желели да се упусте у ту воду, а плашили су се да неће бити довољно деце да би то могло да функционише, да би било исплативо. То им је био ветар у леђа да покрену своје вртиће и те прве вртићи су покретили људи из труке који су већ радили у неким државним вртићима или су то биле васпитачице, педагози, психолози и сличан кадар.

Тако да, просто, оно што је јако битно родитељима када се одлучују за вртић, то је и та нека локација, да логистички могу да дете лако доведу у вртић. Они се најчешће одлучују за упис у вртић којим је близу места становања или близу посла. Тако да, оставе дете у вртићу, onda оду на посао и лако га преузму кад заврше с послом или је то, јел тако, близу стана, да...

Александар: Да, ја сам пример детета, тако је, по том принципу ишао. У смислу, локација била је близу посла родитељима, тако да.

Милан: То никад није лака одлука, тако да, родитељи доста вагају пре него што упишу дете у вртић и, наравно, да ми то разумемо, зато што је, то је јако битно и за дете, да се не би возило кроз цео граду и провело толико времена у саобрађају и да просто некада могу да дете узму бака, дека, тетка или неко други, тако да доста фактора има пре него што се родитељи одлуче за упису. Да.

Александар: Ево, причали смо да и, углавном, они који су већ радили у државним установама, су се одлучивали да се упусте у ове приватне воде. Шта су конкретно услови, мислим, најбитније, наравно, услови, верујем да их има много, да би неко основао приватну предшколску установу, односно, вртић? Шта су најбитније услови које мора да испуни да би добила дозвола?

Милан: Решење даје Министарство просвете. Постоји правилник у коме је садржано све оно што се мора испунити по питању простора.

Просто, ти простори у којима бораве деца морају бити светле, морају имати могућност да се проветравају. Онда, везано за санитарне чворове. Дакле, постоји у том правилнику да они морају да буду близу соба, да просто се те санитарије буду прилагођене деци.

Тако да, постоји тие услови који су везани за простор. Онда, простор мора да испуњава и протипожарне стандарде. Значи, санитарне, противпожарне.

А у све то је потребно обезбедити и одговарајући кадар што проверава просветна инспекција, материале, дидактичка средства. Тако да, да кажемо, неколико инспекција је задужено и за контролу рада, али и за само отварање вртића. Дакле, онај ко адаптира неки објекат и обезбеди све оно што је потребно.

Он подноси захтеве за протипожарну инспекцију, санитарној, републичкој и градској просветној инспекцији. Дакле, када они сви изађу на терен и утврде да су се сви услови испунили, да је обезбеђено све оно што је предвиђено и правилником, да је направљен програм по коме ће радити установа и други законски акти, Министарство просвете издаје решење. Тако да, мој савет је родитељима да увек и провере.

Постоји доступан списак верификованих предшколских установа, тако да ако некад имају дилему, увек могу проверити да ли је та установа верификована од страни Министарства просвете, што, наравно, улива неку сигурност да је прошла све те провере и да постоје услови који су, наравно, почетни, али минимални, да. Али ми, као установе, смо и стално у том редовном инспекцијском надзору. Дакле, кад једном отворите вртић, не значи да можете да радите тако без икакве контроле све време, бесконачно, него и поштујете редован инспекцијски надзор, где, у одређеном временском периоду, просветна инспекција, а и остале, долазе и проверавају да ли су и даље све ти почетни услови на том задатом нивоу и даље.

Александар: Да. А када родитељи, уколико желе да провере испуњеност услова неке установе, за које се можда одлучују, да ли је тај списак који сте поменули, да кажем, једини извори, или се могу обратити још неком, например, министарству за неке додатне информације у том поводу?

Милан: Што се тиче града Београда, постоји сајт секретаријата за дећи образовање и заштиту, и тамо постоје све необходни информације. Дакле, постоје и ови образи који су врезани за субвенционисање, постоје контакти, постоји тај списак верификованих предшколских установа, тако да је можда најбоље да се родитељи информишу у градском секретаријату.

Опет, Републичка просветна инспекција је задужена за целу републику, па они увек имају више посла, тако да на првом месту је ту градски секретаријат за образовање и дедију у заштиту. Да, хвала вам на тим информацијама, мислим да је сигурно родитељима, то веома битно. Желео бих мало по причамо о томе да нам упоредите како је било раније, како је сада у погледу и самих приватних вртића, али и у погледу саме деце која се уписују те вртиће.

Александар: Ви сте већ дуже на челу једне установе и колико се мењају и захтеви родитеља и колико се сама деца мењају, односно колико су се променила. Да ли имате такав утисак уопште? Деца су увек деца, ако можемо то тако да назовемо.

Милан: Оно што је њима увек најважније то је то неко дружење, игра, слободне активности.

Наравно да они у вртићу имају и усмерене активности, у складу са својим узрастом. У том најмледћем је ту на првом месту него, а онда касније када прелазе у вртићке групе, ту долази и до других активности, али деца највише воле ту слободну игру, боравак на отвореном простору, воле двориште, тако да ми се трудимо да их склонимо и од екрана, од игрица, od svih тих неких технологија с којима се просто сви родитељи суочавају и које су неминовност у даношње време. Што се тиче активности родитеља, наравно да су њима нихова деца најважнија и да свако жели за своје дете најбоље могуће, али они врло брзо после уписа у вртић, виде да ли је њихово дете задовољно, срећно, да ли просто помиње и другаре, и веспитачице, и да ли они са неком радошћу долазе у вртић, тако да када прође тај неки период адаптације, та сарадња је с родитељима доста лакша и доста једноставнија.

Ми се увек трудимо да саслушамо и родитеље, и њихове неке предлоге и сугестије. Сви смо негде суочени са тим да су информације сада много доступније него што је то било раније. Дакле, сви имамо тај интернет, па укуцате оно што желите да сазнате, и често сте суочени са неким дезинформацијама и са неким дилемама, тако да ми се трудимо и да кроз те разговоре с родитељима, кроз отворена врата, кроз друге активности које са њима организујемо, а то су предавања, гостовања, психолога, педагога, просто људи који су из струке, да отклонимо све те неке дилеме и да заједно доносимо неке одлуке.