Препис епизоде: Деца без родитељског старања

Александар: Добар дан, добро дошли у нашу емисију. Волели бисмо да уопште не причамо о овој теми. Тачније, да сва деца која се рађају буду деца родитеља који су их пре свега желели, али који имају и менталне, психолошке, али и материјалне могућности за њихово адекватно рађање, подизање и одрастање и који активно учествују у њиховом подизању и одрастању.

Међутим, свесни смо да није увек тако и зато у овој епизоди желимо да причамо о овој категорији нашег друштва, о деци без родитељског старања. Желимо да подигнемо свест, али и знање о бројним питањима која се везују за ову тему, и зато смо у госте позвали Љубишу Јовановића, помоћника директора Центра за заштиту одојчади, деце и омладине „Звечанска“, иначе психолога по струци.

Љубиша, добро дошли, хвала вам много што сте издвојили време за наш подкаст и што сте пристали да причамо о овој теми.

Љубиша: Хвала на позиву, боље вас нашао.

Александар: Ја бих кренуо са разјашњавањем пре свега неких појмова када је ова тема у питању. Дакле, да прво дефинишемо категорију деце без родитељског старања.

Љубиша: Да. Код нас се једно време водила кампања да не говоримо о категоријама, иако се та реч користила у стручном речнику. Говорило се о категорији деце без родитељског старања, категорији деце са проблемима у понашању, категорији деце са сметњама у развоју, одраслих и старих, и тако даље.

Тако да је тај категоријални приступ напуштен. У стручној литератури сада се више говори о циљним групама. Али, коју год реч да употребите, самим тим што говорите о некоме ко је део неке маргинализоване групе, на неки га начин помало и стигматизујете.

Међутим, оно што је мени било интересантно је како ову тему доживљавају људи који нису из струке. Када ми дођу људи који нису укључени у овај проблем, било да су донатори, сарадници или једноставно грађани који су заинтересовани, често прво што кажу јесте: „То је дом за децу без родитеља.“

Александар: И сада, некако, не да ми мира, не само мени, него и мојим колегама, да најчешће кажемо – не, ово је дом за децу без родитељског старања. Да одмах исправљамо.

Љубиша: Некако нам се чини значајним, зато сам и пристао на овај разговор, јер мислим да треба да разбијемо многе предрасуде и стереотипе, не само о овој групи, већ и о другима.

Александар: У том смислу, оно што је такође битно јесте да људи често ову децу описују као „јадну“ и „добру“.

Љубиша: Да, често чујем како кажу – то су јадна и добра деца. А ја им кажем да нису ни јадна, ни добра. 

Односно, нису јадна, него врло борбена. Али та борбеност, наравно, доводи до тога да њихова понашања нису увек баш симпатична, у најмању руку.

Александар: Међутим, то је у основи целе наше приче коју ћемо водити.

Љубиша: Јер да се разумемо, деца без родитељског старања су последица нечега. Они нису сами створили себе. Њихово понашање је заправо покушај адаптације на ненормалне услове живота.

Александар: Тако да сва деца која се издвајају из биолошке породице, о којима биолошки родитељи не могу да брину...

Љубиша: Заправо имају проблем са породичним одгајањем, а не са сопственим понашањем. И на то морају да се прилагоде. То је с једне стране.

Александар: Међутим, то доводи до трауме, о чему ћемо, вероватно, говорити.

Љубиша: Али оно што је овде битно да се каже јесте разлика између тога бити без родитеља и бити без родитељског старања. Сва наша деца имају родитеље.

Александар: Да, фала Богу, још увек овај свет није дошао у ситуацију да нека деца немају биолошке родитеље.

Љубиша: Ако дође до клонирања, можда ћемо се суочити са тим. Али ја не бих волео да дођемо у такву ситуацију.

Александар: Али сада је ситуација таква да сва деца имају некога ко их је родио.

Љубиша: И то је нешто што је неотуђиво. То се не може пренети на друге људе.

Александар: Да, мајка је та која је родила.

Љубиша: Сад већ имамо и сурогат мајке, свакакве комбинације. Али у закону још увек пише да је мајка детета она која га је родила.

Александар: Тако је.

Љубиша: Оно што је битно, јесте да се та чињеница не може оспорити. А иза те чињенице рођења стоје већ значајне ствари.

Александар: На шта конкретно мислите?

Љубиша: Пре свега, наравно, ту је генетика, која се некад прецењује у нашем народу.

Александар: На који начин?

Љубиша: Када год неко има проблем, поготово ако није „наш“, онда је „генетика крива“. Али никад наша, него увек „противничке фамилије“.

Александар: Разумем.

Љубиша: Што показује колико то, у ствари, није увек истина. То је више начин да избегнемо своју одговорност и кривицу. Али, свакако, генетика јесте значајна.

Александар: А шта је са коренима?

Љубиша: Корени су изузетно значајни. Даћу вам само један пример, или можда два кратка.

Александар: Хајде.

Љубиша: Код нас је дошла једна жена која је усвојена и живи у Шведској.

Александар: Да?

Љубиша: Пронађена је на степеништу једне зграде на Косову. Тражила је увид у свој досије.

Александар: И?

Љубиша: Сви бивши наши корисници имају право на потпун увид у свој досије, без икакве цензуре.

Александар: Шта је пронашла?

Љубиша: У њеном досијеу је био само један папир на ком је писало да је пронашао милиционер у ходнику зграде у једном граду на Косову.

Александар: И даље није знала ништа више?

Љубиша: Да, и она је отишла доле, али тај човек, тај милиционер, је умро.

Александар: Ох…

Љубиша: И то пре 36 година.

Љубиша: И она није могла ништа да сазна о својим родитељима. Односно, дошла је, покушавајући нешто да учини од свог живота и од свог порекла и корена, да направи једну емисију, да моли неког свог пријатеља да је снима. Ми смо давали неке интервјуе на тему усвојења. Па је она и мене, између осталог, питала да ли можемо на основу изгледа детета да проценимо које је нације.

И ја, пошто понекад гостујем у емисијама, ставим се у позицију новинара, односно као да разговарам с новинаром. Међутим, у једном тренутку се окренем према њој и видим да су јој очи пуне суза и сва је црвена. То је за њу било крајње лично питање. А ја сам осетио тај неки амбис који бије из ње, из тог незнања, непознавања своје прошлости.

А она има садашњост која је прилично добра – вољена, прихваћена, материјално ситуирана, сигурна у сваком погледу и задовољна. Али прошлост је та која не да мира. И зато су корени тако важни, зато је значајно да сачувамо сваки податак о детету, чак и када се не знају родитељи, чак и када више никада неће бринути о њима, када више никада неће бити у контакту.

Међутим, јако је битно да знамо ко су нам родитељи, било који податак.

Александар: А је ли онда можемо рећи да је тај случај који сте навели најближи изједначавању онога што је предрасуда? Оно што смо рекли да је предрасуда, што смо покушали да разбијемо – да је то дете без родитељског старања свакако, али готово најближе детету без родитеља. Сигурно га је неко родио, али она никада не може да сазна ко.

Љубиша: У нашој терминологији још увек се употребљава један полународски израз – „нахоче“, за децу непознатих родитеља. Њих нема много, годишње можда четири или пет, али то потресе јавност прилично. Обично ти случајеви доспеју у медије, да је дете негде нађено и слично.

Та деца се обично брзо усвоје јер нема неких законских препрека, осим ако немају неке здравствене или друге потешкоће. То ћемо можда касније поменути – коју децу наш народ усваја, а коју најчешће не.

Али свакако можемо слободно рећи да то дете има родитеље, чак и када не знамо податке, ми имамо контакт са тим нечим што не знамо. И то уме да буде јако болно. Деца често сањају своје родитеље које никада нису срела. Што је јако мучно.

Александар: Разумем. А да ли постоји могућност да се уз помоћ ДНК анализе дође до родитеља? Мислим, до податка ко су родитељи, а касније да ли ће се до њих доћи?

Љубиша: Па, ако имате сумњу, да. Ако је тај неко ко је постојао, ако сте дошли у контакт са њим и постоји сумња да је родитељ, онда можете. Али ако...

Александар: Да, мислио сам на то – пошто постоје неке базе података у том домену, да се као један параметар узме ДНК особе која тражи родитеље, па да се тај резултат упореди. Да ли постоји таква база података?

Љубиша: Не постоји на тај начин, али то не би смело да се ради.

Александар: То је било моје питање.

Љубиша: На тај начин – не. Нека деца успеју да пронађу родитеље, али тада обично није толико непознато. Обично постоје неки трагови – или су се родитељи јавили некој служби, па нестали и више се нису јавили, или су можда дали дете на усвојење, а онда се окренули другој породици.

Мајка је, рецимо, засновала другу породицу са човеком који није прихватио прво дете и слично. И онда они сакупљају те податке – мало из досијеа, мало претрагом по интернету, пронађу се људи и тако. Али ово су обично ситуације где апсолутно немате никакав податак на који можете да се ослоните.

Александар: Да. И када је то у питању, колико мислите да су данас честе такве ситуације? Претпостављам да је тај случај био у периоду ратних дешавања...

Љубиша: Не, не. То се дешава и данас. Сваке године у Србији имамо можда три до пет таквих случајева.

Александар: Да, али како је то могуће? Чак и ако родитељи имају намеру да након рођења оставе дете које ће касније бити „нахоче“, како је могуће да жена мора да се породи, а да то нико не примети?

Љубиша: Верујте, и дан-данас се деца рађају у кућним условима, па чак и не у кућним, већ на местима која нису предвиђена за порођај – на улици или ко зна где. Ми, заправо, у овим ситуацијама ни не знамо где се дете родило. Нема никаквог контакта, нема од кога добити информацију, тако да можемо само да претпостављамо.

Али вероватно се није родило у болници, јер би онда ситуација била другачија.

Александар: Верујем да када се породи у болници, онда се зна ко су родитељи?

Љубиша: Тако је. У тим случајевима реагују социјалне службе. Родитељи су заведени именом и презименом, најчешће се не зна отац, али мајка се зна. Понекад чак и отац.

Социјалне службе су тада у обавези да истраже да ли постоји икаква шанса да дође до преузимања детета или одржавања контакта. Ако не, онда се покреће поступак за одузимање родитељског права.

Или... Могу да буду усвојена. И то су облици ставалности, зато што су то људи који су стално присутни у животу детета и то су целоживотни односи.

А ови остали, које сам мало раније поменуо, кривитељско... су привремени. И не заснива се никакав трајни однос међу њима. Ја сам, у ствари, био руководилац у дому, али сви ми, без обзира на позицију, чак и директор, налазимо се у некој васпитној улози. Значи, некад себе доживљавам као васпитача. Остајемо дуго у контакту са некима, чак и целоживотно, али тај однос није исти као са најрођенијима. Са родитељима, широм породицом или усвојитељима, који фактички постају родитељи, тај однос је дубље укорењен.

Александар: Сада бих нешто више рекао о факторима, или разлозима, који доводе до тога да имамо децу без родитељског старања. Ви сте поменули случај када је милиционер пронашао бебу. То је један од примера, али сви смо свесни да постоје и многи други разлози. Да ли можемо неке од њих, или бар најзначајније и најчешће, да наведемо?

Љубиша: Да, постоје истраживања на ту тему. Ми смо, као практичари, често склони да ствари тумачимо из сопственог искуства, али оно може бити варљиво. Моје искуство, на пример, долази из ограниченог броја случајева са којима сам радио, а оно је обојено мојим ставовима, размишљањем и емоцијама. Управо зато су потребна истраживања, јер она пружају објективнији увид. У последњих 20 година имамо два велика истраживања, али генерално, у овој области нема много истраживања. Област је веома деликатна и није лако организовати овакве студије.

Та истраживања су показала да су у питању мултипроблемске породице, односно породице које имају велики број различитих проблема. Једно истраживање наводи да 90% ових породица има најмање три животна проблема, а неке чак и до седамнаест. Дакле, ове породице су саме захваћене проблемима, а ми се, с разлогом, фокусирамо на децу, јер су она најосетљивија и најрањивија. Али, не смемо изгубити из вида да су и родитељи често погођени, да пролазе кроз трауме, живе под великим стресом и суочавају се са материјалним тешкоћама.

Истраживање је показало да 80% породица из ове групе има материјалне проблеме, али занимљиво је да 20% нема значајних материјалних потешкоћа. У тим породицама постоје други разлози због којих долази до проблема у родитељству, чак и ако је породица финансијски стабилна.

Најчешћи разлози зашто деца остају без родитељског старања су болести родитеља (пре свега психичке, али и неке органске), затим незрелост за родитељство. Неки родитељи су функционални у другим аспектима живота, али се не сналазе у родитељској улози. Понекад родитељство није било жељено или планирано, што може довести до породичних конфликата. У неким случајевима, дете постаје епицентар сукоба, било између партнера или шире породице. Некада породица прихвати мајку, али не и дете, што доводи до ситуација у којима мајка тражи смештај у материнском дому.

Такође, злостављање је присутно у 21% случајева у овој популацији, а ту се пре свега мисли на физичко и сексуално насиље, мада је психичко злостављање увек присутно уз све друге облике злостављања, као и занемаривање. Неки би очекивали да је проценат већи, али 21% никако није мали број.

Међутим, можемо закључити да су доминантни разлози незрелост за родитељство, неспособност да се носе са васпитном улогом, као и поремећени породични односи и конфликти. Често се дешава да се породица потпуно дистанцира, без икакве подршке, што додатно погоршава ситуацију

Кад видите целу причу, породичну причу, постане вам јасно зашто се то десило, мање или више. Океј, неко треба да одговара због тога што није бринуо о детету или га је, можда, чак изостављао. Али, заправо, много је значајније да то разумемо, јер онда можемо да предузмемо одређене кораке у пружању подршке тој породици.

Када сам малопре говорио о издвајању детета, то ипак треба да буде крајња мера, а да пре тога првенствено иде подршка породици.

Александар: Да, и о томе ћемо причати. Овде смо говорили о разлозима, односно факторима, и поменули сте да је најдоминантнији незрелост за родитељску улогу. Али, без обзира на разлог, који је следећи корак? Како долази до тога да ви кажете да је потребна интервенција социјалне службе?

Како неко долази до вас, осим у случајевима које смо већ навели, као што је ситуација када породилиште контактира социјалну службу? Говорим сада о случајевима у којима је дете било у примарној породици, али из неког од ових разлога настаје потреба за укључивањем социјалне службе. Како тај процес функционише?

Љубиша: Па, прва асоцијација ми је на нешто што сам недавно прочитао у једној књизи норвешке ауторке. Говорили смо мало раније о незрелости, и баш у тој књизи се доста бави тим феноменом. Видимо да исти проблеми постоје и у Норвешкој, као и у целом свету.

У већини земаља, па и код нас, постоји институција која се назива општи надзор над вршењем родитељског права.

Држава задржава право да се умеша у породичне односе када је дете угрожено, јер је, према нашем закону, најбољи интерес детета примаран – испред свих других интереса, било да су у питању одрасли, институције или било ко други. Неко би рекао да је то само номинално, али ако радимо на томе, можемо постићи да то заиста буде присутно и у пракси. Ми се, наравно, трудимо.

Шта се дешава када држава, односно Центар за социјални рад, не зна за неки случај? Често се проблеми открију тек када већ дођу у медије, након више година. Међутим, сваки грађанин има обавезу да пријави неадекватну бригу о детету, било да је у питању занемаривање, напуштање или остављање детета млађег од 12 година без надзора.

У неким земљама, у таквим ситуацијама, родитељи су одмах ухапшени. Лично нисам присталица репресивних мера, јер је важније разумети шта се тачно догодило и како то превенирати. Ако одмах одвојимо дете од родитеља, стављамо га у друге ризике – било да је то дом или друга породица, што захтева додатну адаптацију.

Зато је кључна улога социјалне службе, односно Центра за социјални рад, који делује као орган старатељства. Њихов задатак је да детаљно испитају породичне односе и идентификују факторе који утичу на проблеме у породици, а који се одражавају и на бригу о детету. Обично постоји више проблема у таквим породицама, па је важно проценити како и да ли се може пружити подршка – било кроз укључивање других организација, саветовалишта, дневних боравака, здравствених центара, школа или ПП служби.

Информације најчешће стижу од школских ПП служби, вртића, грађана, рођака, али се неретко јављају и сами родитељи, а код старије деце – и она сама.

Александар: 

Желим да вам поставим један конкретан пример – рецимо да комшија примети неко понашање које сматра неадекватним, можда чак и насиље. Како се у таквој ситуацији реагује?

Да, то је један од честих проблема – када се насиље или занемаривање пријави, а породица, односно виновници, представе ситуацију као да је све у реду. Социјална служба или чак полиција долазе на терен, али ако не постоје очигледни докази или ако дете из страха не проговори, може изгледати као да проблема нема.

Ово је велики изазов у пракси јер не желимо да поступимо исхитрено и донесемо одлуке које могу још више нашкодити детету, али такође не смемо игнорисати могуће ризике.

Постоје ситуације у којима интервенција додатно погоршава проблем – на пример, ако након одласка надлежних особа дође до освете или још већег насиља над дететом или другим члановима породице. Зато је важно да службе процене ситуацију кроз више извора: разговор са дететом, комшијама, школом, лекарима, па чак и дискретно праћење одређеног периода.

Александар: Како мислите да би се у таквим случајевима могао унапредити систем, како би стварно угрожена деца добила правовремену помоћ, а да се истовремено избегну неосноване интервенције?

Љубиша: Сад породица, односно, обично, виновници тог насиља, потпуно представе као да је све у реду, да ту нема проблема, не знам шта. Оде служба или чак оде полиција, оде милиција, и онда ту настане још већи проблем, како за човека који је пријавио, тако и у тој породици, зато што се ништа не реши, већ се можда виновници још више разбесне, и онда настане још гора ситуација. Је ли то тако у пракси или не? Па, има, наравно, таквих ситуација. Врло је важно, да вам кажем, ми само причамо о одговорности породице. Породица живи у друштву и јако је захваћена друштвеним процесима. Према томе, ту је цело друштво. Сви актери – комшије, рођаци, школа, институције, доносиоци одлука, власти, медији и тако даље – сви сносе један део одговорности. Пре свега за креирање климе.

Ви треба да креирате климу у којој ће, пре свега, постојати поверење у институције, да ће оне реаговати. А ту су, наравно, институције пре свега одговорне – да негују климу у којој је заштићен онај који пријави, без обзира на све. Да не буде да вас одмах питају ко сте, шта сте, зашто пријављујете, па да испадне као да сте ви нешто згрешили, а не онај о коме говорите.

Некада смо имали једну такву климу. Није била идеална у неком давном периоду, али и тада је, наравно, било проблема и непријављивања. Али много више се реаговало. Ја сам то звао „народна стража“ – људи су, чим виде да се нешто дешава у комшилуку, да неко вришти, пријављивали. И излазило се на терен, реаговало се, институције су брже реаговале.

Сад сам мало критичан према овом добу, али заиста је тако и то већ дуже траје. Фактички, од негде деведесетих година губи се поверење у институције, с једне стране, а с друге стране... Да, то јесте реалност и на томе треба радити. Али то није разлог да сада одустанемо од институција или да их у потпуности дискредитујемо, као ни људе који врло одговорно раде свој посао.

Има доста ситуација у којима је извршена правовремена интервенција или је дете на време склоњено. По новом закону, сада може да се помери и онај ко угрожава дете. То раније није било могуће, што је велики помак.

Јер имали смо једну нелогичну ситуацију – дете је угрожено у породици, и уместо да се помери онај ко га угрожава, померало се дете. А при том, у тој породици често има и других који брину о детету, али некада чак ни себе не могу да заштите. Немају могућности, тако је.

А камо ли дете, тако да је то веома битно.

Друго, морам да кажем да људи који на неки начин угрожавају сопствено дете нису једини проблем. Много чешће је ситуација да неко други из околине угрожава дете – било да је то неко из родбине, комшилука, породични пријатељи и слично – а да родитељи не предузимају мере за заштиту.

И они су ти који не пријаве. Да се не би замерали, јер немају доказе, зависе од тих људи и тако даље.

Александар: Да, то је потпуно другачија димензија.

Љубиша: Ја сам овде, пре свега, мислио на злостављање у оквиру породице, од стране њених чланова. Када говоримо о физичком злостављању, морамо имати у виду да оно најчешће произилази из културолошких ставова о кажњавању деце.

Исти они који би се сутрадан бунили зашто је дете одузето, рећи ће да је „бачено у Израел“, или ће рећи нешто још горе.

С друге стране, знате, када целог живота живите у таквом окружењу, то просто уђе у вас и тешко је те обрасце мењати.

Друго, јако је опасна клима у којој се ствара осећај да се нешто форсира на лицемеран начин – по мом суду, то се посебно односи на права деце.

Долазимо до тога да, малтене, не смете да ухватите дете за руку, јер, Боже мој, неко би вас могао оптужити за злостављање или шта ја знам.

Александар: У том смислу, сада одлазимо у другу крајност, где се родитељи осећају потпуно немоћно.

Љубиша: Да, у најмању руку, немоћно да спрече дете да стави прсте у штекер.

Нешто што је крајње оправдано.

Када та немоћ толико нарасте, родитељи или одустану – што је заиста страшно – и онда дете заправо постане слободно да ради шта год хоће, чак и ако је то опасно.

Александар: Тако је. Или поклекну, преплави их бес, па из те немоћи нанесу још већу повреду.

Љубиша: Најређе су ситуације, хвала Богу, у којима неко има изопачене потребе па злоставља дете из таквих побуда. То је заиста најређа ситуација.

Можда се дешава због психолошких обољења, која се наводе као разлог.

Према истраживањима, 21% случајева злостављања повезано је са психолошким обољењима.

Мислим да има још више ситуација у којима је бар један родитељ са неким психичким обољењем, нарочито у породицама из којих долазе деца без родитељског старања.

Александар: Да, то је доста чест разлог.

Љубиша: С тим што ту имамо различите нивое поремећаја менталног здравља. Данас се као поремећај третира и поремећај личности, за који се често каже да не може да се лечи.

У неким случајевима, он може да пређе и у психопатске склоности – када особа злоставља друге, па чак и сопствено дете. Да, тога исто има.

И још нешто морам да кажем – негде сам већ писао о томе – али знате, постоји једна велика предрасуда. Постоје људи који не воле своју децу. Дакле, то постоји и то је могуће.

И то су можда оне ситуације када говоримо о детету без родитељског старања које остаје у породици. Што, мислим, законски није право дете без родитељског старања, али по трауматизованости и по неким карактеристикама које развијају деца која су изведена из породице, има доста сличности.

Социјалне службе су некад у великој дилеми да ли да прекину то и да дете одузму добром родитељу, јер они воде борбу међусобно и уопште је дете само средство за борбу против једног.

Александар: Да, и то је вероватно најчешћи случај код разведених родитеља, односно родитеља у разводу.

Љубиша: Тако је. Ово је, нажалост, можда све чешћи случај. Јесте, јако пуно се дешава. Мислим да то није подразумевано, али дете највише трпи, или деца. Не, то је чињеница.

Родитељи не могу да се ослободе фиксације да морају да победе један другог, једини људи у животу, то им је. Тотално губећи из вида дете и његове потребе.

Александар: Добро, када се активира социјална служба и дође до издвајања, односно сада дете постаје дете без родитељског старања, улази у систем социјалне заштите?

Сад, да ли је то новорођенче, беба, да ли је то мало старије дете или адолесцент, небитно је шта се дешава на почетку, на уласку у систем. Или можда је боље да видимо, пре свега, које су то установе у систему?

Ви долазите из установе, практично можемо рећи, на челу сте, односно помоћник сте директора. Можда једне од оних која је најзвучнија, за коју верујем да многи знају из Вечанске. Али које све установе учествују у систему и шта се прво дешава када дете уђе у систем?

Љубиша: Па, прво би требало да се направи добра процена.

Затим се истражује да ли има елемената за то да се покрене поступак против родитеља. Односно, пре тога, пардон, да се види на који начин може да се помогне тој породици. Ми се залажемо да се ту направи једна нова услуга, да кажемо, која не би пружали људи у центру социјалног рада.

Јер су они некако у двојној позицији и има доста неповерења грађана, односно самих родитеља и оних којима треба да помогну, зато што они доносе тешке одлуке о њима. И они могу да процене да одузму дете, могу да покрену поступак за лишење родитељског права, разне друге поступке које, наравно, избегавају.

Али мислим да то неповерење произилази управо из бројних примера којима смо сви, као јавност, сведочили.

А добро, са једне стране, да, али...

Александар: Са друге стране, да.

Љубиша: Да, али, како да вам кажем, бројни позитивни примери се не чују. Тако је.

И то бисмо могли да кажемо за просвету, за здравство, за полицију, за власт, чак и за опозицију, за било кога можемо да кажемо. Истичу се они који, наравно, имају медије, па могу стално да причају о томе.

Александар: Када је реч о социјалној заштити, заиста, ми се појављујемо у јавности најчешће и највише онда када дође до неког инцидента, за који се, по самој својој природи, не зна унапред да ли је грешка социјалне службе или није, али да, дешава се.

И ми у области социјалне заштите, као и у било којој другој, треба да будемо јако оштри према својим колегама и према ситуацијама у којима се то дешава, зато што је то заштита свих нас, детета и тако даље.

Да ли сте у пракси заиста оштри?

Љубиша: Ја, ево, од ове године ћу бити у етичком одбору, заједно са мојом колегиницом, и у претходној години је било неколико таквих ситуација, где су изречене мере према колегама.

Александар: А када кажете етички одбор, то је етички одбор на ком нивоу? На нивоу система социјалне заштите?

Љубиша: Етички одбор на нивоу коморе социјалне заштите.

Наравно, некада може да се деси да постоји нека кривична одговорност и слично. Међутим, оно што недостаје... Ми се стално бавимо тим неким кажњавањем, репресијом и слично. Океј, треба то утврдити, и ја сам врло често љут на своје колеге када направе неке пропусте.

Не само у смислу да су нешто урадили лоше, него да нису урадили оно што је требало.

Александар: Да, да, да.

Љубиша: Али, има доста осећаја немоћи међу нама. Јер, још једна карактеристика ових породица је што су оне дугогодишњи носиоци проблема. И пре него што се уопште појаве у социјалним службама. То се трансгенерацијски преноси. Из генерације у генерацију.

И онда имате толико велики проблем који можете дуго да решавате. А оно што сам мало пре заборавио да кажем, јесте да су социјалне службе у тој некој двојакој позицији.

И потребне су нам неке службе које ће подржавати породицу, а да немају мандат да процењују да ли се тамо дешава нешто лоше или не. И да доносе неке тешке одлуке по родитељу. Већ само да буду подржавајуће.

То смо имали и имамо у пракси. Држава је чак себи дала задатак и у стратегију унела да оформи једну такву услугу.

Чека се доношење закона и тако даље. Све пролази време. Мислим да је то један од бољих начина да се суочимо са овим проблемом.

И да, заправо, сада ћу се вратити на ово – развијене су бројне службе које реагују када се дете издвоји из породице.

Али немамо довољно развијене капацитете за подршку породици док још има шансе да то дете остане у породици. Или, ако се већ и издвоји, да те неке службе помогну да се то дете врати у породицу и да се одржи та промена.

Односно, да остане у породици, да не би поново дошло до проблема, јер се они врло лако могу поново јавити.

Александар: Што се тиче ових служби које реагују када ипак мора да се издвоји дете, ту су пре свега домови за децу без родитељског старања.

Љубиша: Пре њих, деца иду у такозвана прихватилишта. Међутим, прихватилишта у Србији нису довољно развијена. Тако да, рецимо, у Београду, иако су она локална услуга, на нивоу града имамо три прихватилишта, али за три узрасна распона, тако да је то, у ствари, једно прихватилиште...

И онда они морају најпре да се обрате градском секретаријату и тако даље.

Прихватилишта су јако важна. Она обезбеђују такозвану неодложну интервенцију.

Иако је то случај када дете већ излази из породице, ипак је то краткорочно. И ту остаје највећа шанса да се привремено реинтегрише у породицу.

Ми то називамо реунификација. Има много стручних израза, али суштина је да се дете поново врати у породицу и да она настави да брине о њему. То не мора увек да значи да ће то бити родитељи – можда ће неко од рођака преузети ту улогу, што је такође добро за дете.

На крају, има доста ситуација у којима случај и не дође до социјалних служби. Мада, по новом закону, искључена је могућност да родитељ без социјалне службе повери дете неком другом, не зато што одлази у иностранство, већ у случајевима када родитељи напусте дете или не брину адекватно о њему.

Међутим, у неким случајевима родитељи морају да повере дете другоме – баби, деди… Многи од нас су одрасли уз баке и деке више него уз родитеље. Али сведочимо бројним примерима где то не можемо чак ни да окарактеришемо као лоше. Постоји међусобна сагласност свих учесника, можда најмање детета, али оно свакако није несрећно.

Често родитељи одлазе у иностранство, а деца остају са бабом, дедом, тетком и тако даље. И то функционише, јер родитељи настоје да детету надоместе своје одсуство.

Има и ситуација у којима родитељи живе у истом домаћинству, али због пословних обавеза нису присутни током дана, па је баба или деда више са дететом. Малтене их зову „мама“ јер су фактички преузели ту улогу.

Али у таквим случајевима говоримо о функционалним породицама које су се снашле и нашле најбоље решење за дете.

Овде, међутим, говоримо о другачијим случајевима.

И ту желим да ставим нагласак – поред подршке родитељима да остану са дететом, јако је важно да социјалне службе буду више укључене него што је то уобичајена пракса. Ми смо то радили када сам радио у Центру за социјални рад у Старом граду. Неко би рекао да је то мала општина и да нема много деце…

Мислим, то је општина која у то време има 72.000 становника, што је један од првих 10 градова у Србији. Добро, има мање младих. Главном су то стари људи и тако даље, као што и каже Стари град.

Али ми смо имали доста случајева где смо се баш потрудили да дете остане у породици, односно међу рођацима, и да они преузму бригу. Понекад морате добро да испреговарате са њима, јер ни они неће лако да прихвате одговорност. Морам да кажем да они из одговорности неће да прихвате одговорност, а не из неодговорности.

Имамо један пример. Имали смо једну породицу у Горанску, где има пуно тетака и стриц́ева и тако даље. У овом случају су биле четири тетке. Њихова сестра је преминула, Izet, и остало је дете од неких десетак година.

Најстарија тетка, посебно јер су преминули родитељи детета били корисници психоактивних супстанци и тако даље, морала је стално да се бави дететом – када су их одводили у болницу, када нису били доступни, када се предозирају и тако даље. Она је морала стално да долази и брине о детету.

Она је то већ радила. И онда нас зове и каже у том неком првом разговору како не може више сама и ако све падне на њу, онда је боље да дете оде у дом. Ја тај случај често прикажем својим студентима или неким људима, и онда чујем од неких студената: „Каква је то жена, Боже, ја никада више у животу не бих са њом разговарала.“

Али ми не разговарамо са њом ради ње, него ради детета. Ако одустанеш од ње, одустаћеш од целе породице и дете ће завршити у дому. За мене је то одговоран став.

Она има своју децу, већ је на ивици снага, има и доста година, има и посао, има и мужа који је већ на граници, јер је она више са дететом из породице него са својом децом. Сви имамо ситуације када замерамо својим партнерима како су више фокусирани на своје родитеље него на нас, и тако даље.

Александар: Али колики је онда проценат успешности да се таквој особи помогне да она помогне детету

Љубиша:  У овој ситуацији смо добили податак да она има још три сестре. Чак није ни тачно да је све падало само на њу. Јесте већински, јер је она била најактивнија у томе, али су је сестре пружале неку подршку у мањој мери.

Замолили смо је да окупи целу породицу. Четири сестре су се састале са мужевима који су могли да дођу, у зависности од посла. Поделили смо задатке.

Њој је проблем био што је требало да се прода тај стан, јер нико није могао ту да живи. Морали су да приме дете код себе. Стан је остао празан, нису хтели да га издају, већ да га продају, а то је процедура која захтева време.

Старaтељство смо пренели на мужа једне од тетака, који се иначе бави некретнинама. То му је породични посао. Друга тетка је преузела да дете доводи викендом код себе. Најмлађа тетка, која још није била удата, изводила је дете, а иначе су се и раније доста дружили.

Када се све поделило, породица је преузела бригу. Та девојчица је одрасла у сигурном окружењу. Није морала да буде издвојена.

Чак је данас успешна. Тако да је... А то није један случај. Има и других, бројних.

Ми морамо мало више да се позабавимо. Али морате да пронађете мотивацију и да помогнете тој породици, а не само да утрапите дете. Морате да радите са њима.

Морате да истражите мотивацију, да видите који су њихови интереси. Јер ако занемарите интересе те породице, онда ће свакако интереси детета бити занемарени.

Александар:  Разумем, али... Оно што је једино сигурно јесте да је сваки вид, па макар и тај подељени вид, где је, на пример, дете два дана код једне тетке, два код друге и тако даље, свакако бољи од дома.

Односно, да ли важи она предрасуда да је све боље од дома?

Љубиша:  Па, није све боље од дома, али... Кад кажем све, мислим на све оно што је иоле функционално и нормално, као што је овај случај са теткама. Не мислим на то да дете буде на улици, па да кажемо да је то боље од дома – наравно да није. Али ове функционалне могућности... То је једно велико питање.

Заиста није лако проценити. И социјалне службе често су у позицији велике дилеме. И некада би различити људи донели различиту одлуку, јер је заиста тешко. Не можете им замерити.

Имамо неку аутономију у доношењу одлука – бар би требало да је имамо. Они који имају интегритет умеју да је сачувају, док неки други попуштају под притисцима и поступају по туђим налозима, што није добро. Споља се такође врши притисак, али некада, чак и кад се труде, можда не донесу најбољу одлуку, јер је заиста тешко. Једно и друго решење има и предности и мане.

Битно је да се предности афирмишу и појачају, а да се слабости, недостаци и ризици контролишу и сведу на минимум. То је једино реално.

Оно што је важно јесте да породична брига треба да буде испред сваке институционалне бриге. Али за то је потребна мрежа подршке – с једне стране професионална, али и приватна, лична, комшијска, сродничка и тако даље.

Када смо пружали услугу породичне сарадње као интензивну подршку породици, како не би дошло до издвајања, имали смо ситуације у којима смо схватали да је у друштву понестало солидарности. То је зато што смо као народ трауматизовани, морам да кажем.

Сви догађаји које смо прошли – без обзира да ли су оправдање или не – чињеница је да су оставили траг. Не волим да тражим оправдања, али не можемо ни занемарити последице.

Друштво је под стресом, буквално трауматизовано, а породица је генерално угрожена. Пуно причамо о породици, али не развијамо конкретне ресурсе за подршку, посебно за оне породице које су најпогођеније.

Међутим, имали смо позитивне примере. На пример, породица која није имала ни WC – буквално је имала рупу иза куће, чесму код комшије, без ограде, деца мала, излазе на улицу...

Породични сарадник, који по налогу Центра за социјални рад пружа подршку породици, ту је да помогне.

Не ради се ни дуже од осам сати, али... Наравно, али не класично. И онда су ушли у ту породицу и видело се да би комшилук хтео нешто да помогне, али не зна како.

Та услуга је једно време рађена пројектно, уз подршку УНИЦЕФ-а, фондације Новака Ђоковића и Европске уније, у различитим периодима. Имали смо средства за материјалну подршку, али смо желели да их усмеримо не на куповину хране и ствари које се свакодневно троше, већ на оне које могу дугорочније да помогну породици. Тако смо им дали средства за изградњу ВЦ-а.

Међутим, није било довољно новца за плаћање мајстора и целокупан трошак радова. Тада се укључио комшилук. Један је био молер, други је знао нешто друго... То је стварно било заједништво. Ја сам се најежио када сам чуо целу ту причу.

А то није тако ретко. Само је потребно створити атмосферу у друштву у којој, када један помогне, онда и други следе тај пример. Када неко направи корак назад, повлачи и друге, али када се неко приближи, онда и многи други следе.

Александар: Да. Разумем. Негде може да смо остали, односно почели од прихватилишта. Шта рекли сте, то је прва станица.

Када прође та привремена фаза и не дође до реунификације или до повратка, до поновне интеграције у породицу, него једноставно постане јасно да мора да... Шта је следећи корак?

Љубиша: Не мора обавезно. Код нас статистика каже, додуше, и она се мења, нажалост, у негативном смеру, али доста дуго првих неких... Код нас ово прихватилиште, што је за децу школског узраста, постоји негде од 2003. године, и доста дуго је постојала статистика: 30% се врати у биолошку породицу, 30% оде у хранитељску, а отприлике трећина оде на домски смештај.

Сада је то мало поремећено, нема толико хранитељских породица, ређе се збрњавају. Ту је, такође, једно време хранитељски смештај био добро развијен, али сада поново недостају породице.

Александар: Добро, али можемо на овом месту да мало више појаснимо управо те модалитете?

Добро, за враћање у биолошку породицу сложили смо се да је најбоље, али када говоримо о хранитељским породицама, шта то подразумева? Шта је хранитељска породица? Који су то услови?

Љубиша: Хранитељска породица може бити било која породица која испуњава одређене услове и која добија подршку државе, односно, пардон, дете добија подршку државе. Значи, они добијају одређена средства за издржавање детета.

Та средства морају да се употребе за издржавање детета – за куповину, храну, одећу, школовање и тако даље. Само један део је намењен као нека врста надокнаде породици, односно једном члану породице. Пошто су то обично муж и жена, који имају и своју децу, један од њих не сме да ради.

И онда је то нека надокнада за то, а по новом закону – што раније није било до деведесетих година – почетком 2000-их је то мало уређено и подржане су породице, стабилизовано финансирање и тако даље. Тада су добили и могућност да им се уплаћује одређени износ за пензију, у пензијски фонд и тако даље.

Подржани су на много начина. Ми ту разликујемо такозване професионалне хранитељске породице, односно хранитељске породице које нису у роду са дететом и које прихватају децу других људи. Оне пружају одређену подршку у одређеном периоду, након чега се дете или врати у биолошку породицу или оде на усвојење, а потом преузму друго дете.

Имамо породице које су извеле на пут и до тридесеторо деце.

Александар: Да, управо тако. Који је то максимални период у којем дете може остати у хранитељској породици?

Љубиша: Па, није тачно дефинисано. Заправо, као и у дому, могу да остану најдуже до 26. године. То је свакако било питање и за домове, али о томе ћемо посебно говорити.

Значи, до окончања школовања. Без обзира на то да ли су редовни студенти на буџету или плаћају, пошто сада више нема поделе на редовне и ванредне, имају право да остану у систему хранитељства све док су на школовању, уз један мали период након тога, док се не стабилизују, не нађу стално место боравка или се осамостале, запосле и постану самостални људи.

Александар: Да ли то значи да ако дете са шест година дође у хранитељску породицу, може остати у тој породици до 26. године?

Љубиша:  Може да остане и има таквих ситуација. Ај да кажем, нажалост. Мислим, боље него у Дому, али ипак су, и онда се они јако вежу.

Раније је био закон који се мени допадао и који је, мислим, био више у складу са теоријом о афективној везаности, која каже да се деца везују за одраслу особу и да та веза постане нешто што одређује све друге релације у животу, касније, по моделу те везе. И то је обично са родитељима или са неким ко најближе брине о детету од малена.

И закон је тада био да они који брину дуже од, ја мислим, пет или шест година имају приоритет ако пожеле да усвоје дете. И то се најпре односило на хранитеље који су једно време бринули и неки хранитељи су се у међувремену толико повезали са дететом да пожеле да га усвоје.

Александар: Добро, је ли то законски могуће?

Љубиша: Могуће је и сада, али немају више тај приоритет, та клаузула у закону је избрисана. И онда имате неке ситуације да се хранитељи буне зато што су дуго бринули о детету, па сада одједном дете буде дато неком другом на усвојење.

Тако је, то су најчешћи случајеви који дођу у медије.

Па јесте, зато што се неко побуни, буне се и хранитељи и дете.

Александар: Тако је, али је сада питање – ја увек питам да ли је можда ту било недовољно адекватне бриге о детету, па онда због тога.

Љубиша: Не знам, то су све појединачни случајеви и морају да се некако истраже. Доста је то компликовано. Не можемо поједноставити тако сложену област.

На крају крајева, ми смо и уписали ове школе, бар ја, зато што је сложена и зато што је креативна и испуњавајућа на неки начин. Иако је јако тешка, тешко је радити у овој области. Али, ситуације су веома сложене и врло индивидуалне.

Оно што је битно, то је да хранитељи имају пре свега задатак да брину о детету док се не нађе друго породично решење.

Оно што је проблем у последње време, јесте што имамо доста ситуација у којима хранитељи из различитих разлога не могу више да брину о детету, и онда дете, пошто не успе да се врати биолошкој породици, буде пребачено у другу хранитељску породицу, а на крају опет дође у дом.

Нека су деца отишла директно у хранитељску породицу, а нека су из дома отишла у хранитељску породицу, тако да се врате нама, и моје колеге често имају доживљај да је то сувише често. Опет, статистика каже да није тако често и да је то испод неких 5%, али кад год се врате, некако је то једна тужна прича.

Ипак, дође нам то као нека врста неуспеха заштите. Али дешава се да се нешто догоди у хранитељској породици – да неко премине, остари, па више не може да брине о детету, или да имају неке своје животне проблеме.

У Србији има неколико хиљада хранитељских породица, и тај одијум који сада постоји према њима, једно мишљење да то раде само из материјалних разлога, морам да кажем да сам се уверио да углавном није тачно.

Чак и сами хранитељи, који у прво време кажу да их је привукла та накнада за рад, временом се веже за дете и једноставно се боре за њега.

Имамо сада једну ситуацију у којој социјална служба сматра да дете треба да се измести из породице, а хранитељи не дају, иако је дете врло изазовно. Нико други неће, а она хоће.

Александар:  А зашто? Који је разлог због којег Центар за социјални рад то разматра? - Па, сада... не желим улазити у детаље, наравно, свестан сам деликатности.

Љубиша: Једна од прича јесте да се дете својим проблематичним понашањем замерило другом детету у вртићу и да родитељ, који је утицајан у општини, инсистира на томе да се дете измести из тог краја.

Да ли је сада то тачно? С обзиром на то да имам врло поуздане изворе информација, веома је вероватно да јесте тако.

Александар: Добро, али онда можемо рећи да то није мишљење Центра за социјални рад као стручно мишљење стручњака, него мишљење на папиру, проузроковано овим стварима које сте поменули.

Тако да је веома значајно да некако обновимо тај значај хранитељских породица. Причали смо на почетку како би било лепо да не говорим овој теми. Ја бих могао да кажем – најбоље би било да нема хранитељских породица. Или да нема домова, што је много боље.

Љубиша: Да, али са аспекта да не постоји потреба за њима. Такође, и те како постоји потреба.

Имамо чак један извештај, односно два – један канадски и један британски – за Уједињене нације. Они имају и доста година, можда двадесет. Пре двадесет година сам их читао, али сигурно важе и данас.

У тим извештајима су истраживане последице бриге о деци у институцијама и поређене са бригом у хранитељским породицама. Тамо постоји једна реченица која звучи грубо, заиста. Али ја, као човек који је радио у дому, некако бих се сложио с тим. Намерно су је употребили – она каже да су институције „канибалистичке“ у погледу трошења свих ресурса за бригу о деци.

Пре свега људских. Треба вам много људи. Треба вам стална обнова. Деца, својом агресијом или на друге начине, доводе до тога да се врата стално морају поправљати, браве мењати, морају се куповати нове ствари. Ми трошимо, рецимо, 800 килограма прашка месечно. Незамисливо је колика је то количина. То је један аспект приче – ресурси.

Други аспект су последице на дете. Био сам на неком скупу где је један британски научник истраживао ефекте институционалног смештаја на децу. Ми у дому то најбоље знамо. Суочавамо се с тим сваког дана. Чак и да нема других проблема – вршњачког насиља, неадекватног поступања особља или нечег сличног – институционално окружење је једнострано и нестимулативно. Поготово за малу децу.

Зато је јако битно… Међутим, да завршим. У овом извештају су набројане ситуације у којима је институционални смештај неопходан. Шта то значи? То су ситуације када имате децу која не желе хранитељске породице, а не постоји други вид заштите.

Имате децу која можда имају и негативна искуства, било у својој породици, било у хранитељској породици. Друго, имате родитеље који се не слажу са тим да им дете буде у хранитељској породици и лакше прихватају да буде у установи, јер хранитељску породицу доживљавају као већег ривала него што смо ми.

Александар: Али још чешћа ситуација… Да ли они уопште учествују у одлучивању о томе? Ако су деца већ издвојена?

Љубиша: Да, али то су родитељи који тренутно не могу да брину о детету, али за које постоји основана сумња да је добро да остану у контакту с њим, јер им је очувано родитељско право.

Када им је очувано родитељско право, чак и ако више нису старатељи, старатељство је пренето на друге. Старатељство подразумева одлучивање о интересима детета, али није непосредна брига о њему. То значи да неко може бити старатељ, а да друга особа непосредно брине о детету.

Родитељи су аутоматски и старатељи, али може им се одузети једно право, док друго остаје. Нажалост, код нас у око 59% случајева старатељ по службеној дужности је професионално лице. Мислим да је то лоше, јер се тиме родитељ потпуно искључује, своди се само на некога ко повремено контактира са дететом, али му се не даје никаква одговорност.

Зато је важно да препознамо одређене ситуације у којима, на пример, у хранитељској породици или у породици може доћи до проблема. Један баналан пример наведен је у извештају – ситуација када дете, из беса или неког другог разлога, реагује бурно. Наша деца носе пуно љутње у себи, што је део њиховог трауматског искуства, процеса жаловања и других емотивних стања. Они су често љути – на себе, на околину…

И када су љути и сломе некоме шољу или чашу, у породици је то увек нечија чаша. У дому то није. У дому се то лако надокнади.

Тамо се такође лако ствара конфликтна зона – прво једна чаша, па друга чаша, па трећа… Тако да, то је једна ствар.

Друга је ствар што, када имате више браће и сестара, у хранитељским породицама је одређено да не може бити више од четворо малолетне деце.

– Укупно или не може четворо сродника?
– Укупно.

То значи укупно са својом децом, јер неки хранитељи имају и своју децу. Говоримо о деци, не о случајевима када њихова деца постану пунолетна, па ови други остају, већ баш о малолетницима.

Са друге стране, неке наше породице имају петоро, шесторо браће и сестара, а било је случајева и са осморо или деветоро деце, која су сва издвојена из примарне породице. У тим ситуацијама је много лакше да буду заједно у дому него у хранитељској породици.

Зато постоје ситуације у којима је дом можда бољи избор. У неким земљама окружења, попут Словеније, одређено је да дете у дому може да остане највише три године. У неким случајевима тај период буде продужен, али онда морају да се предузму посебне мере, да министарство истражи зашто је дете остало дуже од три године.

Код нас, теоретски, дете може остати у дому најдуже до 26. године. У последње време примећујемо да је просечан број година проведених у дому нешто смањен, али и даље имамо велики број деце која остају преко пет година, па чак и преко десет.

Раније смо имали такозване „целоживотне домске вукове“ и „вучице“ – децу која су одрастала у домовима, знала све „марифетлуке“ и одлично се сналазила у том окружењу. Али када би изашли из дома, били би институционализовани и суочавали би се са великом кризом.

Александар: Управо о томе хоћу да причамо сада. Управо сам из тог разлога кренуо то, са тим периодом. Дакле, теоретски до 26. године. И сада, они који су заиста до 26. године, шта се дешава са њима после тога, тачније, каква су ваша искуства, верујем да имате повратне информације, да на неки начин остајете у контакту са њима, како се они укључују у, под наводницима, стварни живот.

Љубиша: На разне начине се бавим тим младима који напуштају заштиту. У енглеској литератури се то зове leaving care. Код нас, ја најчешће говорим о томе, то су млади који самостално излазе из установа или из хранитељске породице.

Једини међу њима, има неких који се враћају у биолошку породицу, мада су опет самостални људи, јер су завршили школу, већ могу да се запосле и тако даље, али највећи број њих заправо нема никакву подршку, нити се враћају било где, него морају да буду подстанари и потпуно су сами своји.

Добро, али то је самосталан живот. Многа деца из породица одлазе да буду подстанари.

И ми често правимо ту паралелу и нека се они мало и радују томе, доста им је више и установе, доста је тога да им неко други одлучује и тако даље. Али имају много већи страх. Имамо и ми, који смо расли у својој породици, тај страх да се осамосталимо и, на крају крајева, ово је једна од јужњачких земаља.

То чак нема везе... То више има везе са економијом него са географијом. Јер у Италији, Шпанији и тако даље, људи се осамостале у тридесетим годинама, као и код нас, а на Северу је то другачије. Али сигурно да није лако било коме, а њима је посебно тешко, имају изузетно пуно страхова.

Међутим, једна од емоција која ту дуго опстаје је љутња. Опет се ја враћам на љутњу. Она јесте део тог неког опоравка од трауме и јесте део тог неког процеса жаловања, као последица губитка.

Када изгубите некога, ви осећате губитак. То може бити када се иселите, када напустите своје родно место. Ми сви имамо неке губитке.

Раскид везе је велики губитак. Може да изазове баш озбиљну патњу. Или тај процес туговања или жаловања, како ми то зовемо.

Но, једна од важних емоција, која се скоро редовно јавља и која је нормална у том процесу, није само туга, него је и љутња. Наша деца су често љута на свашта нешто.

Баш данас сам нашао један део и сетио се једног примера.

Има их више, али био је баш илустративан. Једна колегиница је организовала стручни скуп и позвала неколико младих да причају о томе како су се они осамосталили.

У публици је било и студената, било је и стручњака, професионалаца, било је и деце, односно младих који су одрасли без родитељског старања.

И сада, њих неколико презентује своје искуство. Није то баш лако, али и они са поносом то презентују, јер су успели да изграде свој живот.

И онда, када је он све то испричао, онако лепим, неким разложним, смиреним тоном, видела се нека зрелост.

А колегиница каже: „Само да вам кажем. Овај овде момак који овако прича, док сам ја била у дому, био је све време љут на мене и није хтео да прича са мном.”

Тако да они у неком тренутку одустану од те љутње, и скоро сви млади са којима сам ја причао препознају тај тренутак одустајања од љутње као кључни моменат када су сазрели и били у стању да се суоче са животом и да се окрену некако животу, а не трауми.

А не то љутње која их обузима. И љути су на све. Мислим, то је оно што често млади препознају као хејтери.

Мислим, ја имам неке које подржавам и дан-данас и виђамо се. То је хејтовање на све живо. Од ове шоље па до не знам чега. И они су тога негде и свесни. Некад уђу у тај идентитет па га прихвате. Мислим, мало су поносни на своје хејтовање. А неки баш не могу то да контролишу, и вероватно делује деструктивно. Делује деструктивно и аутодеструктивно. Да, да, на њих.

Александар: Да, да, делује и деструктивно на друге и на њихове односе и тако даље.

Ми имамо ситуације када млади оду у криминал, оду у неко насиље и слично. Али истраживања показују... Статистика, то хоћу да вас питам. Који је проценат оних успешних? Да ли искуство, драматско искуство, заправо више води у продужену улогу жртве, а не починиоца?

Љубиша: Иако народ мисли, по филмовима се види да сви ти неки насилници и губитници имају драматско искуство, не кажем, дешава се, али то није тако често као позиција да неко ко је травматизован остане, на жалост, цео век подложан новим траумама, новим негативним искуствима жртве и тако даље. Много више него да постане злочинац.

Добро, али сада смо причали о онима који, након 26. године, по сили закона просто напуштају систем. Који је проценат и да ли је уопште то могуће? Оне деце која нису дошла до 26. године, али напуштају систем.

Александар: Када кажем систем, мислим на дом, али напуштају не тако што их је усвојила породица или хранитељска породица, него напуштају у смислу да се осамостаљују. Дакле, претпостављам да је онда период између 18. и 26. године. Пре 18. године, уколико нема усвојења или враћања у примарну породицу, дете не може напустити систем.

Љубиша: Ми имамо једну парадоксалну ситуацију, у којој деца која најпре прекину школовање, на пример после средње школе, нека чак одустану и од средње, или изгубе право на школовање из различитих разлога, морају најпре да се осамостале. А то се дешава у 18. или 19. години. А сада да се питамо – колико смо ми били зрели у тим годинама? Док они који дуже остану на школовању, имају више времена да сазру.

Александар: Када сте школовање поменули, то хоћу да разјаснимо. Деца која су у систему социјалне заштите, на пример, конкретно у Звечанској, када дође период за основну школу, да ли су они апсолутно у систему образовања као и сва друга деца?

Љубиша: Да, то је један од приоритета. Ми немамо наше школе, мислим да ниједан дом у Србији нема своју школу. Наша деца иду у редовне школе, градске, и инсистирамо на томе.

Чак и када су деца кратко у прихватилишту, одмах их укључујемо или их оставимо у тој школи, да не би мењали, али некада из разних разлога морамо да променимо школу. Али је битно да се брзо укључе, иако ће можда бити свега неколико месеци ту, да наставе школовање и да не прекидају тај процес. Школовање је један од наших приоритета, поред здравља и опоравка од трауме.

Наравно, деца ту имају јако пуно проблема. Ту има некада и болечивости, нарочито у школском систему, који делује тако добар.

То су деца која се доживљавају као жртве, и онда ускочи неки наставник или психолог, педагог, па их штити и пушта да прођу даље. Тако пролазе из разреда у разред.

Имали смо један пример дечака који је био злостављан у породици, издвојен у дом и уписан у школу за електричара.

Међутим, пошто није редовно ишао у школу, трудили смо се да га мотивишемо. Навија за Звезду, па сам га мало мотивисао тако што сам га водио на утакмице и слично. Нисам, ипак, хтео да му купим шал, јер сам се бојао да би га могли пресрести на улици навијачи противничког тима.

Радили смо пуно с њим, али када сам укључио домара да му помогне око школе, схватили смо да он не зна шта је струјно коло. Једноставно, пуштали су га да пролази, из неке болећивости која му заправо није користила.

Ок, заштитили су дете, пружили му сигурност, и свака част људима који су реаговали на време и издвојили га из лоше ситуације. Али ја сам инсистирао да понови годину, заслужено, јер није имао довољан број часова. Не да бисмо га кажњавали, већ зато што једног дана може да се запосли као електричар и доживи несрећу, а да не причамо о томе да емоционално још није сазрео. У 19. години би требало да се осамостали, а његов емоционални статус био је далеко незрелији у односу на вршњаке.

С друге стране, нека деца школу доживљавају као спас, као начин да забораве на проблеме. Имали смо ситуације у којима су деца опсесивно учила, толико да смо морали да их заштитимо од тог притиска, да им кажемо да не морају толико да се труде. Да то не постане бег од стварности, ескапизам.

Раније је било више деце која су настављала школовање, али нам се структура променила. Данас у дому имамо више деце са развојним тешкоћама и проблемима у понашању. Већина деце која су имала могућност смештена је у хранитељске породице, а на смештају су остала она са сложенијим изазовима.

Број деце у дому нам се смањио, али су изазови постали већи. Сада је мање деце која настављају школовање и завршавају образовне установе. Ипак, имамо и изузетке – тренутно у дому имамо једног доктора наука.