Препис епизоде: Епизода 1 - Неологизми

Горан: Здраво, Марина.
Марина: Здраво.
Горан: И могли бисмо да кажемо "здраво", али то "здраво" баш и не би било у духу нашег језика.
Марина: Добра ствар и толико прихваћена да је…
Горан: Добра.
Марина: Како? Па то се већ дуго користи. Та нова реч је дошла одавно, краћа је и навикли смо се на њу.
Горан: И готово да је постала карактеристична за Београд и нашу средину.
Марина: И у речнику је.
Горан: И у речнику? Стандартизована?
А ти, Марина, осим што се дуго знамо и што смо сарађивали на разним пројектима које ћемо можда поменути чисто да попунимо мало простора за хвалисање, па и више од тога — ти си мастер филолог, јел тако? Причало се да си и докторанt, на докторским студијама. Радиш у Библиотеци града Београда и преузимаш нека одељења, иако не можемо то сада званично да кажемо.
Марина: Не преузимам, не.
Горан: Не, добро, али биће. И такође си уредница у креативној радионици Балкан. Знам да имате дивна издања лепе књижевности, укључујући Неколиким сладостраснима, и тако даље, али о томе ћемо касније.
Горан: Шта су тачно неологизми, које врсте постоје?
Марина: Па, неологизми су пре свега речи страног порекла које преузимамо из других језика и које временом улазе у употребу у одређеном језику.
Марина: С друге стране, неологизми су и новотворенице које правимо из сопственог језика, и то се може радити на различитим нивоима и у различитим системима.
Марина: Можда у колоквијалном говору.
Марина: И тада су веома често неправилни на свим језичким нивоима — морфолошки, у начину на који градимо речи; синтаксички, у начину на који градимо реченице; и семантички, у смислу погрешног значења и погрешне употребе. Посебна прича су уметничка дела.
Горан: Ух, ух, стани, стани, све су то велике речи, можда за наше слушаоце који нису баш у томе и гледаоце који нису у теми.
Горан: И хвала ти на овим кратким дефиницијама уз сваку од тих структура и шта су.
Горан: Али да се вратимо на почетак — који је најчешћи улазак неологизама, у наш језик? Да ли је то, рецимо, из Турске? Јесу ли турцизми некада били неологизми?
Марина: Јесу. Оно што знамо из Вуковог речника јесте да су то и прилагођени арабизми, који су углавном дошли из персијског, па онда можда у исто време или нешто раније, ако причамо о томе, неки старословенски период, вероватно и неки грцизми које и данас користимо, зар не? Као што је случај са… хиљадама.
Горан: Иако је био и један други. То није грцизам.
Марина: Није. Вратићемо се на то, али ово ми је занимљиво.
Марина: Све теме везане за литургију и цркву су грчког порекла. Ако говоримо о периоду старословенског језика, када су писана јеванђеља, то је заправо био писани језик. Дакле, јеванђеље, литургија, све то.
Марина: Хтела сам мало да се вратимо уназад да бисмо што више обухватили хронолошки.
Горан: Ти не мислиш да је буквални превод увек најбоље решење. Ту су и калкови, као, рецимо, какав је самопослуга.
Марина: Оно што нисмо имали у вези са одређеним грчким речима из службе, попунило се црквеним протоколом и поступком.
Марина: Поједностављено, то је пре свега био писани језик. Они нису ни имали писмо. Сада говоримо о IX веку, а Ћирило и Методије су донели писмо засновано на солунском дијалекту, и црквене књиге су писане тим дијалектом.
Марина: Једноставно нисмо писали речима које су они знали из тог дијалекта. Ми смо наследили грчке речи, али то је нешто што је званична црквена употреба и тако се обраћамо црквеном клeру.
Горан: То би била посебна тема.
Марина: Јесте.
Горан: Хајде да направимо кратак преглед, а вероватно ћемо се неких ових сегмената дотицати у будућим дружењима, и са тобом и са другим гостима, па зашто их не бисмо унапред поменули као увод. То је неологизам, је л’ да?Марина: То је већ реторска, стилска функција.
Марина: У смислу да је нешто споро, да не ради баш најбоље — то је заправо архаизам. То је нека архаична реч која није примерена савременом добу и одређеној техници или теми, и управо зато желимо да кажемо да је нешто застарело, да не испуњава своју функцију и слично.
Марина: Ми томе додајемо вишак значења у односу на стварну нефункционалност. То је архаизам.
Марина: Мало је сувишно рећи нешто „бајато“, као нешто „праисторијско“.
Горан: Кад већ говоримо о архаизмима, молим те поново ме исправи ако погрешим, али на почетку смо причали о турцизмима и чини ми се да ту постоји и феномен где су неке речи остале код нас.
Горан: Рецимо, у модерном турском.
Марина: Оне су потпуно архаизми. Архаизми постоје и код нас, али су нешто непознато њима, што само говори о развоју језика. Чула сам то у разговору с пријатељима из Турске — на пример, реч „ћоше“. Њима то звучи потпуно страно, то је нешто што је, рецимо, говорио само деда или прадеда, а код нас је још увек присутно преко народне музике и слично, где се помиње, дакле помен није сасвим ишчезао, иако је архаично.
Марина: Али нисам сигурна зашто је то тако. Можда због наше сујете, јер смо били потлачен народ, па желимо да будемо иронични према томе. Поново кажемо „турцизам“.
Марина: Вероватно и они имају утицај медија. У праву си за неку траш музику, ову или ону, одређене жанрове.
Горан: Одређене жанрове, да будемо фер и објективни, објаснићемо касније.
Марина: И то је неологизам, па није лепо.
Марина: Не знам шта је допринело томе, али када желимо да будемо иронични према нечему, да кажемо да је архаично или застарело, ми обично користимо неки турски израз, и то баш турцизам. То је ствар наше психолингвистике.
Горан: Сјајна тема, јер један од циљева ових наших окупљања, не само овог с тобом, јесте да мало кроз речи и језик сагледамо или боље речено, деконструишемо шта је то у карактеру српског народа.
Горан: Најважније у нашем односу према свету је како тај свет доживљавамо, и дотакли смо то неколико пута у овим ужим групама, наравно, кад сам помињао неке речи које важе само у породици, само у одређеном друштву, али и на националном нивоу, да видимо какав је наш однос према реалности ствари. Јер речи ту реалност описују и преносе неком другом ко ту реалност у том тренутку не може да види.
Марина: Па сјајно, сјајно питање, јер сам баш недавно прочитала сјајну књигу шведске ауторке Елене Анштон, зове се Грех. То је, у ствари, роман о љубави, а она је истраживачка новинарка, па пише из тог угла. Она каже — речи важе само унутар сопственог система. Њен животни неуспех био је то што је веровала да речи важе и у другим системима. Само у твом систему.
Марина: То је отприлике једна строга истина, а с друге стране, језик је нематеријално културно добро. И као што се односимо према било којој другој врсти културног наслеђа, тако би требало да се односимо и према језику.
Марина: Лично мислим, можда грешим, да се више говори о том односу и очувању, него што се заиста нешто чини. Имамо те формалне институције које заиста покушавају да брину о језику, као што је Комисија за стандардизацију и други делови Академије наука који се тиме баве.
Марина: Институт за српски језик САНУ.
Марина: У мом чланку о СИДИ, рецимо, појављује се реч „бинџ“, бинџује се, и тако даље.
Марина: Имамо и формалне и неформалне групе које су, по мом мишљењу, прилично искључиве. То су ствари које сада делимо у два табора, па онда и себи наносимо штету.
Марина: Није лепо да сами себи укидамо ћирилицу. Српски није латиница.
Горан: Наравно да није.
Марина: Ми наслеђујемо културно наслеђе на оба писма.
Марина: А сад долазимо до тачке где се, извини на изразу ако је прејак, јавља и одређени ниво аутошовинизма, па чак и на друштвеним мрежама. Рекла сам мало час да је реч табака или тараба предмет шале — била сам шокирана, људи су рекли: „Румунска реч“, можда „хрватска“, а није тако. Има корене у старословенском, и чак оне „хиљаде“ што ми чешће кажемо — и то је посебна прича.
Марина: Или, само зато што неки суседни језик користи неку реч, не значи да та реч није и део нашег културног наслеђа. Треба да знамо да ли је, или да питамо стручњаке.
Марина: Не кажем да треба насилно да кажемо „хиљаде“, јер то би било неприродно, али исправан однос би био да те речи не одбацујемо олако, јер смо народ врло богат и у писаном и у усменом изразу.
Марина: А и што се тиче интернационализама, реч „вампир“ је српског порекла, Вук ју је увео у Европу преко свог речника.
Марина: Та реч је временом променила облик, па данас имамо и скраћену форму „вамп“, као неко ко је фантастичан или заводљив. То је придев у енглеском, у руском је такође интернационализам. Не знам за језик у којем се реч „вампир“ другачије каже. Чак су и Индијци ту реч преузели. Румуни су од ње направили туристичку атракцију, али и о томе бисмо могли да размислимо.
Марина: Језик је потенцијал, ствар је личног и колективног односа према њему, а не само уског очувања кроз искључиво коришћење домаћих речи.
Марина: Ја се с тим слажем, и с друге стране — језик је развојни систем и није потребно баш сваку реч по сваку цену превести, али такође не треба олако одбацивати ни неке традиционалне речи које из неког разлога више не користимо.
Горан: Потпуно се слажем. Не желим да звучим као аутошовиниста, али нисмо баш познати као народ који прво среди своје двориште. Није нам у природи да будемо уредни и структуирани, па не знам зашто бисмо онда ту строгост примењивали на језик. И мени је то чудно.
Горан: И прелазили смо „ограду“, ово није наше, а нисмо били ни пуристи.
Горан: Први закључак, да не дужим — нисмо узимали у обзир полисемију речи, а лако одбацујемо постојеће, и мислим да за то заиста нема разлога. Ова отвореност може само да нам допринесе.
Горан: А и у књижевности, избацивање одређених писаца из језичког круга није донело ништа добро.
Марина: То се никада није формално десило, али јесу неке групе.
Марина: Неки екстремисти, организације… занимљиво је да су то баш они који себе декларишу као патриоте, а у ствари спроводе ту врсту „чишћења“, што нам само штети.
Марина: Уместо да, као што једна од наших народних групација заслужено носи, не кажем химну, али опис — да смо ми домаћини који прихватају све.
Марина: Ми прикупљамо.
Горан: Прикупљамо и прихватамо све, и онда то што је наша карактеристика — одбацујемо. Али, добро, да не звучи као манифест.
Марина: Па није ни потребно. Не знам одакле та предрасуда, и мене изненађује. Нема потребе да нешто „чистимо“. Та реч постоји. Може се појавити у књижевности, у медијима, у језику, са неком стилском функцијом — као и „Роми“, и било која друга реч. Нећемо бити већи патриоти ако је уклонимо. Једноставно — не смета нам.
Марина: Ово није питање „чишћења“, већ етимологије и познавања сопственог културног наслеђа, да бисмо га могли сагледати у целини — дијахронијски.
Горан: Јасно. Да се вратимо на садашњи тренутак. Енглески, као доминантан светски језик, ушао је кроз разне поре и на разне начине. Не бих рекао да је то спорно, али сада је заиста тако.
Горан: И ти си сама набројала разне области кроз које је ушао, а опет смо рекли — много тога смо најпре преузели на латинизованом француском, па онда и на енглеском.
Горан: Али постоје и неки твоји изрази који су тек сада заиста актуелни, настали из медија XXI века. ТВ на захтев и све остало.
Горан: Помињали смо то већ два пута, али мислиш ли да ту треба тражити један-на-један превод?
Горан: Или је довољно направити калк или опис?
Горан: Или сачекати и видети шта су урадили други словенски народи поводом тога?
Марина: Не може се све тако решити. Језички систем може се посматрати и споља и унутар сопственог круга.
 

Марина: Не можеш ти да наметнеш готов производ, знаш… Морамо да му дамо времена.

Марина: Кад кажеш „знаш“, обраћаш се публици. Гледаоцима.

Горан: Немој, молим те, да ме зезајеш. Биће смешно.

Марина: Наравно да те не вређам. Обраћам се свима који слушају. Није паметно на силу преводити нешто само зато што је то лепо звучало.

Марина: Хајде, то долази из англосаксонског или неког другог подручја, ко зна како је то ишло, како је етимологија текла — не знамо.

Марина: Вероватно има корене у келтском, можда је и нова сложеница, чак и у енглеском релативно нова, последњих 20–30 година, израз binge watching, дуготрајно гледање. И с обзиром да је тако настала, шта сад — да преведемо као „дуготрајно гледање“?

Марина: Па не покрива цело семантичко поље, јер неко, условно речено, да не кажем „скида“, преузме те серије унапред и онда их гледа у континуитету — без паузе. То је наш систем. Ни енглески то није имао.

Марина: Не кажем да је један бољи или лошији, напротив — наш јесте.

Марина: Овде се ради о преносу значења, јер binge је прво значио...

Горан: Претерано конзумирање алкохола.

Марина: Алкохола, дакле — није ништа друго него претерано конзумирање.

Горан: Је л' тако?

Марина: Јесте, али то што ми под тим подразумевамо није нужно само претерано конзумирање, него је нешто што се више везује, по мом мишљењу, за „уживање у укусу“.

Горан: Добро, добро. Не знам хоће ли већина људи... Зато и постоје људи који то преиспитују. Алкохол? Па хајде да кажемо.

Марина: Није јасно ако то преведемо — и даље није јасно. Зато ти и кажем: тек за 10 до 15 година појавиће се тимови који мере фреквенцију.

Марина: Зашто се не би користило и рекло бинџовати или бинџује?

Марина: Само мала напомена: тимови за фреквенцију — то су људи који раде на фреквенцијским речницима. И они раде углавном на Филозофском факултету, Катедра за психологију и педагогију, јер је фреквенцијски речник веома важан за децу.

Марина: И ми смо радили на пројекту који је идеалан за ову презентацију — у лабораторији за експерименталну филологију и психологију Филозофског факултета.

Марина: Проф. др Александар Костић, који је у једном тренутку био и декан, урадио је и Дометијанов речник, који је све објављено у Службеном гласнику, и онда је то некако постало основа за истраживање једног језика.

Марина: Ако имаш фреквенцијски речник — то је већ део тога. Није то потпуна слика по мом мишљењу, али је на путу ка стандардизацији и нормализацији — да не кажем „нормалитету“.

Марина: Имамо норму, имамо стандардизацију, сад нешто ново улази у стандард и не смемо се затварати према томе, али не треба ни заборављати наше речи, без неке лажне панике — као „јој, рекла је скечи“, „ја сам скечовала“ — није проблем, само јој рецимо: „Закажи то“, и тако даље.

Марина: Али, рецимо, добра је идеја „заказати нешто“. Иначе овде има мало семантике — више причамо кад се нешто поквари. Типа: „Машина је заказала“.

Горан: То се зове хомографија. То су две различите речи које се исто пишу и зато долази до забуне.

Марина: Хтела сам да дотакнем и то, само сам ти направила платформу за то.

Горан: Мој друг Гокси, он је мој алтер его.

Марина: Јесте, али сад си ушао у озбиљан феномен.

Горан: Знам, али покушавам да разумем ментални склоп Срба и свих који се тако осећају. Да ли покушавамо да се оправдамо кад кажемо: „Ја сам скечовао“?

Марина: Покушавам да оправдам и позицију да имамо објективну идеју и разлог зашто имамо негативну претпоставку. То је као једна лепа платформа на друштвеним мрежама и Инстаграму — имала је неке речи које звуче слично, а у ствари не значе исто. Рецимо dependent и addicted — често се користе погрешно и унакрсно.

Марина: Нећу именовати платформу док не остваримо сарадњу са њима, таква су времена.

Горан: Одличан пример си дала, јер то заиста јесу хомографи.

Марина: И ово је злоупотреба речи. Dependent и addicted — то је једноставно непознавање сопственог језика, и ту мора да се ради.

Горан: Е, о томе причамо.

Марина: То су две различите ствари. Мислим да идемо мало расуто у овом разговору да бисмо покрили што више, и између осталог јер је ово прва емисија и разговор на ову тему уопште. Као да тек видимо о чему све треба и може да се говори — што ме увек подсећа на Витгенштајнову тезу: "О чему се не може говорити, о томе се мора ћутати."

Марина: А ја бих волела да идемо у супротном смеру, знаш?

Горан: Хоћемо ли остати у овом „скечу“?

Марина: Није у реду.

Марина: Апсолутно погрешно, јер нема потребе. Идемо на роман, који сам већ резервисала.

Горан: Је л’ ти у реду да ти одузмем то?

Марина: Јесте. Оригинално, најбоље би било „заказати“. Сад, он је заказао у смислу покварио се — то је други хомограф, али ако кажем: „Заказала сам термин“, јасно је да не мислим на оно друго значење, у смислу да се нешто покварило.

Марина: Дакле, није у реду да кажем „скечовала сам“, кад постоји наша реч. Зато сам рекла — апсолутно две.

Марина: Имаћемо добар део и на самој Тараби.

Марина: Управо кроз објашњења и предлоге алтернатива за употребу у нашем језику, али и вероватно кроз предлоге и алтернативе унутар тог система из ког је реч преузета, а што може бити и проширење личног речника.

Марина: У том смислу — част ми је и задовољство што радим на овом пројекту.

Горан: Хоћеш да радиш?

Марина: Хоћу. Exclusive.

Горан: Нећемо резати ово, нека остане. ОК?

Марина: Видећемо са редакцијом. Добро.

Горан: Не знам шта бих те још питао, а да је у складу са темом и тренутком. Можеш ли да издвојиш једну реч која те заиста нервира?

Марина: Јесте, много више него, рецимо, тај бинџ за који немамо реч. То је у реду. Али морам да кажем — не знам да ли је субјективно — реч издати.

Марина: То је једноставно лош морфолошки начин извођења глагола. Издати у значењу „изневерити“ — то су две различите речи. Али издати као „преварити“ — не постоји.

Марина: То није ни у духу српског језика. Када кажемо испишем — значи: исписала сам нешто и онда га одштампала. Зна се тачно шта значи сваки префикс и како се граде глаголи у српском језику.

Горан: Правиш ли ту паралелу с фразама као што је кафа за понети?

Марина: Па то је већ други ниво — то је синтакса.

Кафу за понети — то је у реду, модел преузет из енглеског. То је синтакса. То је сврха и намена предлога.

Горан: А послати?

Марина: То је исто проблематично као и издати. Не постоји уређена верзија тога у српском.

Марина: И у том смислу везано је за друштвене мреже — јер нико не може физички да ме фолоује. Може да ме прати, али фолоује је сада уобичајена пракса због друштвених мрежа, па се људи ту фолоују, друже, и све је то лепо.

Марина: Али, кад помислиш шта би та реч заиста значила — столкање, праћење, испада неки мали човек што искочи иза тебе док га пратиш. Немамо ту реч.

Марина: Видећемо шта ће бити с том речју, али није ми толико одвратна као издати. Мени је издати страшна. А претеривање ми је лепа.

Горан: Јесте, јесте.

Марина: По мом мишљењу, много је већи „грех“ тај издати него бинџ, јер за бинџ и немамо реч — па хајде, нек се каже бинџовати, ако већ лепо звучи.

Марина: А то није поређење — то је једноставно вештачко.

Марина: То је већ реторска, стилска функција. У смислу да је нешто споро и да не функционише баш најбоље, то је заправо архаизам. То је неки архаизам који није прикладан за савремено доба и нека одређена техника у односу на тему, и управо зато хоћеш да кажеш да је то просто застарело, да не обавља своју функцију, и тако даље.
Ми додајемо тај вишак значења његовој стварној нефункционалности. То је архаизам.
Мало је сувишно рећи нешто као „бајато“ или „старинско“.

Горан: Када причамо о архаизмима, исправи ме ако грешим, али на почетку смо говорили о турцизмима и чини ми се да постоји феномен да су неке речи остале код нас.
Рецимо, у савременом турском.

Марина: То су потпуни архаизми. И код нас постоје архаизми, али су они непознати њима, што само говори о развоју језика. Чула сам то у разговору са пријатељима из Турске, да, рецимо, реч „двориште“, да им је то потпуно страна реч, односно да је користио само неки деда или прадеда, а код нас и даље постоји, присутна је кроз народну музику и слично, где се помиње, помињање није потпуно нестало, иако је архаично.
Да, али нисам сигурна зашто је то тако, можда због наше сујете јер смо били потлачен народ па желимо да будемо иронични у вези с тим. Кажемо поново „турцизам“. На њих су вероватно утицали и медији. У праву си за неку треш музику, ову или ону, одређене врсте музике.
Одређене врсте, да будемо фер и објективни, о томе ћу касније више.

Не знам шта је томе допринело, иначе када хоћемо да будемо иронични у вези с нечим, да кажемо да је архаично или застарело, обично користимо неки турски израз и то јесте био турцизам. Циљ је просто ствар наше психолингвистике.

Горан: Одлична тема, јер један од циљева наших окупљања, не само овог са тобом, јесте да кроз речи и језик мало сагледамо, односно како можемо да деконструишемо оно што се налази у карактеру српског народа, Срба.
Најважније у нашем односу према свету је како ми тај свет доживљавамо, и то смо управо неколико пута дотакли у овим ужим групама, наравно, као што сам спомињала неке речи које су употребљиве само у породици, само у одређеном друштву, али ово и на националном нивоу и да видимо какав је наш однос према стварности ствари, јер речи заправо описују ту стварност и преносе је неком другом ко ту стварност у том тренутку не види.

Марина: Па сјајно, сјајно питање, јер сам управо недавно читала сјајну књигу шведске ауторке Елене Анштон која се зове „Грех“. То је заправо роман о љубави, а она је иначе истраживачка новинарка, па из те истраживачке перспективе пише, каже, њене речи важе само унутар њеног система. Њен животни неуспех је био у томе што је веровала да речи важе у неком другом систему. Дакле само унутар сопственог.
То је отприлике строга истина, с једне стране, а с друге стране, језик је нематеријално културно добро. Значи, мора се чувати и као што имамо однос према било ком другом виду културног наслеђа, такав однос би требало да имамо и према језику. Лично мислим, можда грешим, да се више прича о том односу и очувању него што се делује. Имамо те формалне институције које заиста покушавају и воде рачуна о језику, попут одбора за стандардизацију и других делова Академије наука који се тиме баве.

У мом чланку о сиди, рецимо, реч „бинџ“, то бинџовање се већ изводи и тако даље.
Имамо и формалне и неформалне групе које су, по мом мишљењу, прилично искључиве. То су ствари које сада делимо у два табора и, да кажемо, преносимо их преко ивице, па ћемо после трпети штету.
Није лепо радити на сопствену штету, сецкати ћирилицу, српски није латиница. Наравно да није.
Ми наслеђујемо културно наслеђе у оба писма. Сада овде долазимо до тачке где се извињавам на изразу, можда је мало прејак, до извесног степена аутосовинизма, чак и на тим друштвеним мрежама, рецимо, ти си мало час споменула да је реч тараба за подсмех, чак сам се шокирала пре неки дан, људи кажу „романска“, зашто сам то рекла, можда је хрватски израз, а није тако, има корене у старословенском, па чак и те хиљаде које чешће користимо, „1000“, то је већ друга прича.
Или само зато што неки суседни језик користи ту реч, не значи да није део нашег културног наслеђа. Морамо знати да су то речи или да питамо стручњаке да ли то заиста јесу, јер су део нашег културног наслеђа које треба да чувамо, а не кажем да сад на силу треба да користимо и кажемо „хиљаде“, то би било неприродно, али исправан став би био да их једноставно не одбацујемо тако лако, јер ми смо врло богат народ, и писмено и усмено, и у том погледу имамо и интернационализме. Реч вампир је српског порекла, јер ју је Вук унeо у Европу својим речником.

Па се мењала временом, данас имамо реч „вамп“ као скраћени облик за некога ко је фантастичан и невероватан.
То је придев у енглеском, тако је у свим језицима света, у руском је интернационализам, не знам ни за један други језик на свету, осим можда индијских, да вампир није исто то, сада се праве и придеви, десета је прича што су Румуни од тога направили туристичку атракцију, али и ми бисмо о томе требало да размислимо.
Језик је потенцијал, то је ствар нашег личног и колективног односа према језику, а не само егоистички да га чувамо тако што, не знам, искључиво користимо изворне речи. Слажем се с тим, и треба, с друге стране, језик је развојни систем и није потребно превести сваку реч по сваку цену, али не треба ни да тако лако одбацујемо неке наше традиционалне речи које такође не користимо из овог или оног разлога.

Горан: Потпуно се слажем. Не желим да звучим као да сам аутосовинистичка, али нисмо ми баш познати као народ који прво чисти своје двориште и који је посебно уредан и структуран. И онда не знам зашто бисмо то примењивали на језик кад нам то није иманентно. И мени је то чудно.
И ми смо прескакали тарабу, ово није наше, а нисмо ни били неки пуристи. Прво, ја не бих то смањио, али би то била врста резимеа, заправо један краћи наратив, а то је да нисмо ни водили рачуна о полисемији речи, па лако одбацујемо постојеће које имамо, и мислим да за то заиста нема разлога, и да нам само та отвореност може допринети.
И сада је познато и у књижевности, и искључивање одређених писаца из нашег језичког круга, а у ствари то не доноси ништа добро.

Марина: То се никада није формално десило, то само неке групе.
Неки екстремисти, организације, мени је заправо занимљиво што су управо ти који се изјашњавају као патриотски настројени ти који спроводе ту чистку, као и увек, на сопствену штету.
Уместо традиционалног, као једног од описа наших етничких група, нећу да кажем народних химни.

Горан: А то је да смо ми, као домаћини, ти који прихватају све.

Ми сакупљамо.
Ми сакупљамо и прихватамо све и да то буде наша карактеристика, а ми то одбацујемо. Али добро, сада то не звучи као манифест.
Па и не мора. Не знам одакле та предрасуда, и мене то изненађује. Не треба ништа да чистимо. Та реч постоји. Може се појавити у књижевности, језику, медијима са неком стилском функцијом, као и Роми и било која друга реч. Нећемо бити патриотскији ако је уклонимо. Једноставно, не смета нам. Нема потребе за тим чишћењем.
То је просто питање етимологије и познавања сопственог културног наслеђа, да би се оно једноставно скупљало у целини, дијахронијски.

Марина: Јасно. Да се вратимо на садашњи тренутак, дакле, енглески, нормално доминантан и светски језик, ушао је кроз разне поре и на разне начине.
Не бих рекла да је то нешто ново, али сада је то заиста тако.
А ти си сам набројао различите области кроз које је ушао, и наравно, опет, пуно тога смо раније добили латинизовано из француског, а сада из енглеског, али постоје и неки твоји изрази који су заиста релевантни тек сада, који потичу из не знам, медија 21. века. То је телевизија на захтев и све остало, и споменули смо то неколико пута, можда већ два пута.
Али мислиш ли да ту треба тражити конкретан један на један превод?
Или направити калк или је опис довољан?
Или сачекати и видети шта су друге словенске народе урадиле поводом тога?

Горан: То и не може тако, и језички систем се може посматрати и споља и унутар сопственог језичког круга.

Марина: Не можеш наметнути готов производ, знаш, морамо да му дамо времена.
Кад кажеш „знаш“, обраћаш се публици. Гледаоцима.

Горан: Молим те, не гњави ме.
Биће ово смешно.

Марина: Наравно да те не вређам. Обраћам се свима који слушају. Није паметно на силу преводити нешто само зато што си лепо споменуо.

Горан: Наравно да те не гњавим. Обраћам се свима који слушају. Није паметно на силу преводити нешто само зато што си лепо споменуо.
Хајде, долази из англосаксонског или неког другог подручја, ко зна како је ишло, како је етимологија ишла, ми не знамо.
Вероватно има корене у келтском, можда је нова творевина, чак и у самом енглеском, релативно нова, у последњих 20–30 година, од „binge watching“, дуготрајно гледање, с обзиром да је тако настало, шта да преведемо као дуготрајно гледање?

Драго ми је што си се дотакла и хомографије, а оно што нисмо поменули, ми јесмо полисемија, ми смо хомографи, ми нисмо хомонимија, што је такође на том трагу, као што је неко већ закључио, да треба да будемо пажљиви и обазриви према томе. То је заправо оно што сам хтела да кажем, морам признати, али ти све то већ унапред знаш. И хвала ти што си била ту.

Марина: Хвала на позиву, било ми је задовољство.

И биће увек.

Горан: Хвала, хвала унапред, увек ће бити задовољство.

То би било све за данас. Хвала вам. Видимо се на Тараба порталу.