Препис епизоде: Приче са Катарином Лазић

Милица: Добро дошли у Тараба подкаст.
Ја сам Милица, ваша комшиница преко пута.
Сви смо на Инстаграму или некој другој друштвеној мрежи, на крају дана сви користимо интернет.
Информације које добијамо углавном су јасне и кратке, па до краја дана заборавимо и шта смо тачно и колико тога примили.
Пошто је подкаст форма која испуњава медијске потребе људи, осећам одговорност, али и жељу, да разговарам о томе ко заправо креира садржај који конзумирамо.
Можда сте моју гошћу данас већ више пута видели на Инстаграму, можда сте чак и чули њен глас.
Могуће је и да сте је негде срели, јер она неизмерно воли свој Београд,
а могуће је и да сте је упознали као и ја - кроз сарадњу, јер непрестано ради на себи и гради своје искуство.
Ова епизода је помало о друштвеним мрежама и маркетингу, помало о волонтирању и младима,
али пре свега, ово је једна прича с Катарином Лазић.

Като, добродошла у Тараба подкаст.

Катарина: Хвала ти, Милице, част ми је што сам овде и што вечерас могу да водим овај разговор с тобом.

Милица: Морам да кажем да ми је посебна част што је ово твој први подкаст и што си данас моја гошћа.
Људи би те вероватно најлакше препознали ако кажем „инфлуенсерка“, @kataklizma.mp4.
И заиста, људи те најпре препознају на Инстаграму, па онда и на улици.
А ја, која те познајем, морам да кажем да ми је то дошло некако природно, јер
си одувек волела да причаш с људима и лако си се повезивала с њима.
Али, ипак ме је изненадило када сам видела број пратилаца и све остало.
Да ли је то за тебе била нека промена, и да ли се нешто променило у односу људи око тебе?

Катарина: Па јесте, заиста. Ја сам „катаклизма“ била већ неколико година пре него што сам почела
овим озбиљно да се бавим, односно пре него што сам упловила у те воде.
Али када се појавила одређена публика, а са публиком и одређена одговорност,
онда се ситуација заиста променила.
У једном тренутку сам већ постала препознатљива као @kataklizma, и у пословном смислу и
када се причало о мојој ниши, путописима и слично.
Мислим да је то данас већ врло звучно, што ми је баш драго.
Људима око мене је то можда у почетку било и помало смешно,
јер смо раније реч „инфлуенсер“ користили у неком полуругљивом контексту.
У тренутку када сам постала баш то што та реч значи,
шалили смо се на ту тему, наравно, ништа злоћудно.
Испало је то на крају симпатично, али да, донело је доста промена.

Милица: Мислим да људи прво примете твој глас, твој природни темперамент и дикцију,
па зато морам од тога да почнем.
Ти си раније радила на РТС-у и, зато и кажем, твој глас је већ био препознатљив.
Јеси ли могла да замислиш тада да ће баш глас бити прво што ће људи
повезивати с тобом и прво што ће од тебе чути или видети?

Катарина: И јесам и нисам. Мислим да сам могла да препознам да ће мој глас
донети нешто важно. Али у том тренутку, рецимо, када сам радила на РТС-у, а то је био период средње школе,
односно цела средња школа и прва година факултета,
тада нисам могла да замислим да ћу се баш овим данас бавити.
Одувек ме интересовала медијска сфера, одувек ме интересирао пи-ар,
и веровала сам да ћу у неком тренутку ући у те воде и остати на телевизији или бар у медијима.
Али да ће се баш ово дешавати - то нисам могла да предвидим.
Иако, технички, ја и даље остајем у медијима, јер су моје друштвене мреже мој медиј.
То је мој начин да одржавам однос с јавношћу.
Али нисам могла да нагађам да ће ми дикција донети „voiceover“-е и разне снимке данас.

Милица:
Морам да кажем да ја баш волим твој природни глас и дикцију, и баш уживам у свим риловима,
као и у ономе што сам раније слушала на РТС-у и у емисијама на којима си радила.
Али знам и колико рада и припреме стоји иза тога, и зато кажем -
када људи кажу „инфлуенсер“, ја пре бих рекла да си ти креаторка садржаја, јер
томе приступаш врло озбиљно.

Катарина:
И мени је тај израз дражи, јер „инфлуенсер“ ми и даље звучи помало смешно.
А што се тиче тог труда, причаћемо и о томе колико је потребно
да се створи сав тај садржај, али што се тиче дикције — можда нисам ни свесна да је
оно што данас имам и што представљам на друштвеним мрежама
заправо плод дугогодишњег рада у неким сасвим другачијим, али ипак сродним сферама.
Рецимо, дуго сам се бавила глумом, негде 8 или 9 година.
Уз часове глуме ишли су и часови дикције, па је то практично ишло руку под руку
с мојим радом на РТС-у, где сам често снимала „voiceover“-е, односно
гласове за најаве, емисије, прилоге и тако даље.
На неки начин, моје целокупно образовање, и формално и неформално, допринело је овоме.
Мислим да се све то некако склопило у ово чиме се данас бавим,
и да се десило с моје стране сасвим несвесно и непланирано.

Катарина:
Све се то десило у тренутку када сам била на аеродрому, спремала се да летим за Француску,
и на кратко сам узела телефон и видела гомилу ривјуа, нових пратилаца, лајкова.
Спустила сам телефон и помислила: „Шта сад?“
Да ли ја стварно треба сад да постанем инфлуенсерка?
Сад морам озбиљно да приступим свему, иако сам и до тада била озбиљна.

Милица:
Да ли знаш шта се у том тренутку дешавало или каква је била ситуација са друштвеним мрежама,
на медијском тржишту, па је баш тај видео постао виралан?
Или мислиш да је једноставно Инстаграм одрадио своје кроз алгоритам?

Катарина:
То је највећи проблем с Инстаграмом. Зашто ми је жао што више не волим ТикТок?
Одмах да кажем, разлика између Инстаграма и ТикТока, бар за мене, јесте у томе што је
ТикТок много токсичнија мрежа, ако тако могу да кажем.
На ТикТоку имаш много људи који се крију иза лажних профила.
Океј, тога има и на Инстаграму, али је на ТикТоку то некако масовније и једноставније.
Временом сам схватила да то ипак није окружење у ком желим да се фокусирам.
И даље сам тамо активна, али ми није приоритет.

Инстаграм, с друге стране, има тај проблем са алгоритмом.
На ТикТоку је све органскије, а на Инстаграму је то комбинација твог видеа и среће.
Срећа је ту велики фактор.
Ја се и даље мирим с тим да, чак и ако направим феноменалан видео и прича је стварно занимљива,
то не значи да ће тај видео постати виралан.
И то ми је жао, не због гледаности и пратилаца, већ зато што конкретан видео
може бити сврсисходан, баш занимљив.
Једноставно, није до мене да одлучим шта ће „проћи“, а шта неће.

То је тај фактор среће.
С друге стране, постоји и онај други део који није срећа, већ упорност и посвећеност.
И то је чињеница да си ти пет-шест месеци, као што си малопре рекла, путовала
и да си све то, претпостављам, финансирала из свог џепа,
и истраживала где је занимљиво, шта је вредно представљања.
Како је изгледао тај период?
Јесте кратак, шест месеци, али верујем да је био кључан - или по избору локације, или си рођена под срећном звездом!
Хоћу да ми мало испричаш о томе.

Катарина:
Тај период који је претходио видеу који је постао виралан?
Ништа посебно. У том тренутку, током тих месеци, нисам ни разумела шта се дешава,
постепено сам упознавала ту нишу.
Ја сам лично почела да пратим неке профиле из те сфере, људе који раде сличне ствари,
што ми је било фасцинантно и потпуно ново.
Искрено, пре него што сам почела овим да се бавим, никога из те сфере нисам пратила,
нисам ни знала да такав садржај постоји.

Знала сам за инфлуенсере кад је у питању мода, козметика,
али нисам знала да је промоција путовања на мрежама толико узела маха.
Онда су ти различити профили почели да прате мене, па сам им узвраћала,
истраживала њихов садржај, јер сам, пре свега, огроман „штребер“
и свему чему се посветим у животу, прилазим темељно.
Онда сам гледала: аха, овај то ради овако, онај другачије - сад ћу ја да направим нешто своје.

Ти рилови су се брзо издвојили као нешто што ме дефинише - тон мог гласа,
начин на који причам причу, комбинација едукативног и занимљивог.
Много ми је значило што сам се повезала са људима из струке,
јер сам онда добила смер и створила свој правац како желим да изгледа оно што радим.

И онда, кад сам ухватила ту нит, кад сам пронашла свој израз,
даље је све било ствар среће.
Питање је било само који ће видео „провалити“,
који ће ми отворити врата до већег броја људи.
То је био тај видео из Мађарске.

Он је био први у низу видеа које сам снимила током тог путовања,
и куцни у дрво, све што сам после тога објављивала
имало је све већи и већи одзив.
Мислим да је Инстаграм у том тренутку „препознао“ да се ту нешто ради и труди,
па је одлучио да ми да мало простора.
А од тог тренутка било је битно само да останем упорна и доследна у креирању,
јер Инстаграм, због свог алгоритма, брзо заборави на тебе ако се не појављујеш редовно.

Милица:
Мислим да је важно, из свега овога што си рекла, да неко ко тек почиње у овом послу
схвати колико је битно бити упоран и имати визију, неку идеју шта желиш да радиш
са тим профилом, јер не можеш ни да замислиш сва места на свету,
ни све приче које ћеш објавити.
Али управо та идеја и визија могу да ти помогну у свему томе.

Када је дошла твоја прва сарадња, пошто знам да имаш одређене колаборације са туристичким агенцијама?

Милица:
До прве сарадње из света туризма…
Или шта је уопште било прво путовање, прва сарадња?
Претпостављам да сада, као инфлуенсерка која већ има око 25 хиљада пратилаца,
имаш и сарадње које нису искључиво везане за туризам.

Како је дошло до прве сарадње? Одабери ону коју памтиш или ти је значајна.

Катарина:
Фасцинантна ствар је што сам се врло рано сусрела с тим.
Када си инфлуенсер у одређеној ниши, као што је, рецимо, туристичка,
чешће ћеш добијати сарадње које немају апсолутно никакве везе са путовањима.
Или сарадње са неким индустријама које немају директну везу са туризмом,
али у том тренутку имају неку туристичку кампању.

Моја прва плаћена и већа сарадња била је из света прехрамбене индустрије,
што ми је било невероватно.

Милица:
И мени звучи необично… Да ли се то одвијало на некој конкретној локацији,
или си нешто снимала код куће?

Катарина:
Не, не. Радило се о производу, неким сирупима.
У том тренутку сам више била на ТикТоку.
Што се тиче путовања, тек сам почела са Инстаграмом,
буквално месец или два од кад сам почела да се бавим тиме.
Прихватила сам сарадњу потпуно спонтано…

Милица:
И колико си имала пратилаца на ТикТоку тада, ако се сећаш?

Катарина:
Можда око 10 хиљада. Што, реално, јесте пуно људи.
А на Инстаграму… сарадња је била комбинација Инстаграма и ТикТока.
На Инстаграму сам имала можда 4 хиљаде пратилаца, дакле ништа посебно.
Прихватила сам ту сарадњу с неком дозом несигурности, јер сам била нова у томе
и нисам знала шта тачно треба да радим.
Из ове перспективе то не бих поновила, али ми је било значајно искуство.

Јер друштвене мреже нису мој примарни посао.
Признајем, сада је то већ на неком нивоу који је између хобија и посла,
јер чим од нечега можеш да зарадиш новац, то је нека врста посла.
Али није ми примарно, није ми циљ да живим од Инстаграма или ТикТока,
нити да све што радим буде спонзорисано.

После те прве сарадње сам себи рекла да нема потребе да радим ствари које нису у складу са оним што желим.
Желим да људима који дођу на мој профил буде јасно шта тамо могу да виде,
а не да гледају мало храну, мало путовања, мало лајфстајла, мало приватног.

Онда сам једноставно донела одлуку да прихватам сарадње
које су из света туризма, или директно везане за путовања,
или ако су брендови које заиста волим, који раде неку путну кампању
или имају производ који стварно користим.

Поносна сам на то што је од марта ове године, када је тај видео „експлодирао“,
па до данас, свака сарадња коју неко може да види на мојим друштвеним мрежама
нешто што искрено волим и желела сам да радим.
Ништа није било на силу. Одбила сам гомилу сарадњи и мислим да је то потпуно легитимно.

Милица:
А када схватиш да можеш да одбијеш неку сарадњу?
Јер кад ти стално пристижу прилике, а ти желиш неку и да одбиеш,
јер ниси сигурна куда ће те то одвести,
када заправо схватиш да можеш и требаш да кажеш „не“?

Катарина:
Па, управо од тог тренутка. Када сам завршила ту прву сарадњу, из света хране,
схватила сам да нема потребе да радим ствари које нису моје.
Постоје фуд блогери и они треба тиме да се баве. То је специфична ниша.
Кључно је што мени то није примарно и не морам баш сваку сарадњу да прихватим.

Милица:
Како уопште долази до сарадњи?
Да ли теби искључиво пишу људи или, на пример, ти сама пишеш неком бренду,
некој туристичкој агенцији или неком месту које ти се допада?

Катарина:
Мислим да је баш важно да се о томе говори, хвала ти на том питању.
Мислим да би људима који тек почињу много значило да то чују.
И не само у туризму, већ у било којој врсти инфлуенсинга.
Нема срама у томе да напишеш некоме поруку за сарадњу, и то је потпуно легитимно.

Била сам помало затечена када сам са неким људима причала,
па схватила да је то табу тема, из неког разлога.
Када сам тек почињала,
желела сам, на пример, да сарађујем са смештајима.
Некако сам себи то унапред одредила,
јер сам схватила да тако могу лепо и корисно да повежем ствари -
ја добијем причу коју представим људима,
а сајт или смештај добију креацију садржаја, рекламу.

Ја сам у тим првим месецима писала на много адреса.
Много тих смештаја је прихватило сарадњу,
и то су биле сарадње на принципу компензације -
ја добијем једну или две ноћи, некад плате гориво, некад доручак,
зависи с ким комуницираш и колико им је стало до те врсте сарадње.
Они добију садржај и оглашавање, што је сасвим фер.

И опет, то је „вин-вин“ ситуација, јер ја добијем пратиоце, интеракцију,
а они добију не само пратиоце већ и потенцијалне купце.
Јер ја, као бренд, продајем неку врсту услуге.
А пратилац није само број, већ неко ко ће доћи и стварно користити ту услугу.

Милица:
Да ли су то били мали брендови? У смислу - неко ко тек почиње,
или неко ко има мањи простор, апартман који је тек отворен?

Катарина:
Па не, била сам врло оптимистична од самог почетка, можда чак и помало арогантно оптимистична,
што бих, ето, и препоручила.
Нема потребе да се стидиш.
Пиши било коме ако знаш какав садржај имаш.

Када сам писала смештајима,
са, рецимо, мање од 10 хиљада пратилаца на Инстаграму,
можда 6-7 хиљада, знала сам шта могу да понудим.
Знала сам какав је квалитет мојих видеа,
знала сам какав је квалитет мојих фотографија.
Имала сам неку опрему и тада, а данас имам још више.
Имала сам професионални фото-апарат, добру камеру на телефону…

Знаш шта нудиш.
Не мислим ни да сам писала икоме ко је „мањи“ или тек отвара,
јер кључ је у томе шта ја желим.
Писала сам смештајима са којима стварно желим сарадњу,
смештајима које сам пратила 3-4 године пре него што сам кренула овим путем.
И, знаш, немаш шта да изгубиш и само пошаљеш поруку:
„Ћао, ја сам та и та, да ли бисте били заинтересовани за сарадњу?
Много би ми значило, а мислим да би значило и вама ако можемо да постигнемо обострану корист.“

Неки прихвате, неки не.
Имала сам среће да су многи које сам контактирала
прихватили сарадњу, и ти смештаји су ми касније постали дугорочни сарадници
или су ме повезали са другим смештајима, што је дивно.
Та препорука и рад са људима је најлепши део овог посла.

Милица:
Дакле, да закључимо,
свако ко почиње нешто на мрежама не треба да има страх.
Ако желиш сарадњу - напиши.

Како онда функционишу плаћене рекламе?

Милица:
Дакле, претпостављам да већ сада комуницираш са брендовима
који имају везе са оним што желиш да радиш и што волиш да приказујеш.

Али оно што ме додатно занима јесте како људи реагују…
Сада већ сви знамо да је профил који је јаван
и направљен тако да нешто промовише - било да је у питању особа, бренд или конкретан козметички производ.

Да ли су људи данас у реду с тим да, када објавиш да нешто користиш
или где путујеш, знају да је то једноставно реклама, препорука,
и да су у реду с тим? Занима ме тај однос инфлуенсера и публике.

Катарина:
Мислим да се и даље недовољно зна о тим стварима, као и о самим кампањама
у инфлуенсер свету, и кад год неко нешто не зна довољно,
лако дође до закључака који не морају увек да буду добри -
па и до коментара који су, најчешће, последица незнања.

Из незнања настане много тога лошег - не зато што је особа лоша,
већ зато што је просто потребно више простора за учење.
И то ми је стварно важно - да се о томе више говори.

Што се сарадњи тиче, као што сам споменула,
многи брендови, и домаћи и страни, имају кампање у којима укључују инфлуенсере.
У зависности од врсте кампање, траже и одређен тип инфлуенсера.
Ако говоримо, рецимо, о козметици, не мора то увек да буде неко из "бјути" света -
врло често зову и инфлуенсере из туристичког света,
јер постоје и путне козметике, нега коже на путовањима, припрема коже за сунце, SPF производи…
То је широка тема.

Онда те контактирају људи из маркетиншке агенције
која заступа тај бренд, траже понуду,
и у тој понуди треба да буде наведено шта се тачно очекује и колико кошта.
Да ли траже 10 сторија и 1 видео, само 10 сторија, само једну фотографију -
зависи од кампање.
Ти пошаљеш своју понуду, они прихвате или не,
и од тог тренутка почиње сарадња.

Наравно, све то треба да буде правно покривено –
потписује се уговор, чека се одобрење садржаја, објављује се,
издаје се фактура и чекаш плаћање.

Милица:
А како то све формално-финансијски функционише?
Јер ти ниси фирма, ниси правно лице - шта ти све треба?

Катарина:
Свака озбиљна фирма тражи фактуру - и хвала богу да је тако.
Ја немам своје предузеће, нити сам паушалац.
Нисам још на тој скали да бих отварала фирму.

Зато сарађујем са пријатељским агенцијама које ми издају фактуре,
и то ради велики број инфлуенсера - то је потпуно у реду,
битно је само да је све правно покривено.

После тога важи класичан рок плаћања - 30, 60, понекад 90 дана.
Али генерално, функционише као и сваки други посао.

Милица:
А како си уопште знала све то? Шта је фактура, шта агенција ради…?

Катарина:
Па, нисам знала. То је посебна тема.
Када сам први пут требала да наплатим неку сарадњу,
схватила сам да не знам ништа.
Контактира те велика фирма и онда кренеш да се питаш:
да ли ћу бити дрска ако кажем велику цену?
На основу чега да формирам цену - по броју пратилаца? По ангажовању?

И ту сам имала два пута.
Први је - људи који желе да ти помогну.
Има их. Који ће без проблема да ти кажу: „Е, ја наплаћујем толико,
саветујем и теби да тражиш толико.“
Ја сам имала дивне људе који су ми слали и свој медиј кит
са тачно наведеним услугама и ценама.

А други пут је - зид.
Кад покушаш да питаш неког, а они не желе да поделе ништа.
То ме је стварно разочаравало.
Ја сам одлучила да не будем та особа.
Ако неко мене пита - радо ћу поделити све.
Мислим да је важно да пратиоци знају колико си искрена,
шта могу да очекују од тебе.

Милица:
Па да, у суштини - то је посао. И људима је понекад драже да добију препоруку
од некога у кога имају поверење.

Катарина:
Управо. Мислим да људи који мене прате немају никакав проблем
ако се, у мору мојих путовања, појави видео о некој козметици
или кафи или нечем трећем.

Јер ја отворено кажем - новац који добијем од плаћених сарадњи
улаже се у путовања. То је цикличан процес:
путујем → добијем публику → неко ме примети → добијем сарадњу →
зарадим → улажем у следеће путовање → опет путујем.
И тако већ месецима, и биће тако још дуго.

Немам потребу за скупим ташнама или парфемима.
Мени је важно да тај новац претворим у искуство које могу да пренесем другима.

Милица:
А што се тиче Инстаграма - да ли он сам доноси новац?

Катарина:
Не. Бар не мени. Знам да је Инстаграм увео опцију монетизације,
али нисам се тиме много бавила. ТикТок, рецимо, има ужасно лошу монетизацију, посебно преко лајвова.
Тако да, једини приход ми је од сарадњи.

Милица:
Али мораш да промовишеш и свој профил, зар не?
Неће људи сами од себе наићи на тебе.
Да ли користиш спонзорисане објаве?

Катарина:
Да, и то је још једна табу тема.
Када сам почињала, размишљала сам како да дођем до пратилаца
који ће заиста бити заинтересовани за мој садржај.
Најбољи начин је - спонзорисана објава.

На Инстаграму можеш „бустовати“ пост за колико хоћеш новца
и на колико дана желиш.
То људи раде у две ситуације:
када тек почињу или када имају неки „тихи“ период.

Инстаграмов алгоритам уме да буде суров -
ако те нема 2 недеље, као да почињеш испочетка.
Мени се то догодило пре Јапана.
Две недеље сам била неактивна због селидбе,
и кад сам коначно отишла на пут и објавила, очекивала сам „бум“. Ништа.
Чим сам видела да су ми објаве слабије, одмах сам спонзорисала једну и све се вратило у нормалу.

Милица:
Да ли мислиш да инфлуенсери то прећуткују?

Катарина:
Мислим да многи крију да то раде.
А многи почетници и не знају да могу.

Али озбиљан бренд има маркетиншки буџет -
ја сам свој маркетинг буџет гледала као буџет за свој мали бренд.
И исплатило се.

Милица:
Пре него што се вратимо на још неке ствари - ко је твоја циљна публика?
25 хиљада пратилаца је баш пуно, скоро 30 - честитам.
Да ли си имала у виду неку одређену публику - по годинама, занимању, ниши?

Милица:
Иако је тешко ухватити ту публику коју желиш, делује да си успела.

Катарина:
Да, мислим да је та почетна спонзорисана објава помогла. Када на Инстаграму спонзоришеш објаву, сама профилишеш публику - можеш да подесиш да тај видео дође до људи од 20 до 45 година, који имају одређена интересовања, који долазе из конкретних региона...

Тако сам већ у старту дошла до публике којој сам била интересантна. И зато немам много проблема са негативним коментарима или са људима који мисле да мој профил „ту не припада“.

Моја циљна група су углавном људи сличног узраста - ја имам 24, па бих рекла да је то од 20 до 55 година. Звучи широко, али то су све људи са сличним интересовањима.

Највише долазе са простора бивше Југославије, што ми много значи, јер сам доста путовала по тим земљама и доста причала о њима. Верујем да сам баш из тих разлога добила и ту публику.

Дакле, комбинација труда и среће - и добила сам публику коју сам и желела.

Милица:
Колико ти, на дневном, недељном или месечном нивоу, овај посао одузима времена? Мислим на дигитални маркетинг и улагање у сопствени бренд? И - да ли радиш маркетинг и за неке друге брендове?

Катарина:
Радим, али увек кад осетим да треба или кад ме неко контактира.

Тренутно одржавам два профила, али то ми је више као „side hustle“.

А што се тиче мог садржаја - то сам морала да научим временом. Кад сам видела да прелази у нешто озбиљније, морала сам да повучем ручну.

Време које сам проводила на телефону - не на Инстаграму, него у монтажи, писању садржаја - било је страшно. Имала сам и по 14 сати screen time-а дневно, што је практично цео дан. Страшно.

Али то је било у почетку. Временом сам научила како да се организујем. На пример, кад се вратим са неког пута, кажем себи: у недељу правиш тих 10 видеа, са описима, хаштагом, спремиш и сторије…

И онда имам мануелан посао - сваког дана у одређено време само објавим оно што сам припремила. После тога покушавам да не улазим на Инстаграм до увече, кад пред спавање одговорим на поруке и коментаре.

Наравно, не успевам увек. Кад сам на путу и објављујем у реалном времену, то може да буде стварно напорно.

Јер ја сам веома активна на путовањима - по 40 хиљада корака дневно - и кад се вратим у смештај, сређујем садржај и то траје по 4 сата. Онда објавим, а онда стижу поруке, коментари… и некако пожурим да одговорим свима.

Последње путовање у Јапан је било управо такво - објавим нешто и у тој секунди добијем 100 питања: „Где си то?“, „Шта је ово?“, „Која је то локација?“ И онда потрошим још 3 сата одговарајући. Укупно 7 сати дневно на телефону.

Али, иако звучи напорно - ја уживам у томе, стварно.

Милица:
Колико све то утиче на квалитет живота? Да ли је неки део твог приватног живота трпео док ниси нашла неки ритам?

Катарина:
Како год да звучи - није утицало. Понекад и сама себе гледам као Супермена.

Свестна сам да морам да пазим, јер иако тренутно не осећам последице, све се то можда скупља и „експлодира“ за годину, пет или десет.

Али, у свим периодима када сам имала и примарни посао и обавезе на друштвеним мрежама, ништа ми није трпело.

Имала сам нормалан љубавни живот, дружења, приватни посао… Студирала сам, завршавала испите. Ништа није трпело.

Милица:
С ким путујеш? Како се то организује?

Катарина:
Раније сам више путовала сама, а онда упознавала људе на тим путовањима. То ми је један од циљева за следећу годину.

Сада када отварам даље дестинације, не могу да очекујем да ми се пријатељи или породица придруже „ад хок“, јер сви имају своје обавезе, послове, одморе…

Не желим никога да оптерећујем, нити да прескочим путовање зато што немам сапутника. Зато ћу наредне године вероватно ићи чешће сама.

То је нека друга врста авантуре. Путовала сам са дечком, најбољим пријатељицама… зависи ко може и има воље.

Кад имам сарадњу на путу, онда ми је важно да сам с неким ко разуме шта радим - обично је то мој дечко, јер се и сам бави фотографијом и видеом.

Не мора он да ради, али ми је важно да имам подршку.

Милица:
Како је путовати сам? Да ли треба много храбрости?

Катарина:
Путовала сам сама и као малолетна - наравно, уз дозволу родитеља. Није ми то ништа страно.

Често сам ишла сама у оквиру групе - пријавим се на аранжман где знам да иде група људи, али ја технички путујем сама. То ми је баш привлачно за даље дестинације - све док не будем слободна да сама у потпуности путујем, такав вид путовања ми одговара.

У групи упознаш људе, а кад сам баш сама, упознам људе на локацији.

Милица:
Да ли људи праве разлику између твојих приватних путовања и сарадњи?

Катарина:
Па… не баш увек. Ја увек напишем да је нешто „у сарадњи са…“ али не читају сви.

Дуго ми је требало да схватим да само зато што сам нешто транспарентно написала, не значи да ће неко и прочитати и разумети.

Дешавало се да отпутујем негде и да ми људи пишу: „Браво, добила си сарадњу!“ - а ја отпутовала за своје паре.

Први дан у Јапану - објавим видео, јави ми се неки момак из Ниша: „Опа, каква је ово сарадња?“

Ја кажем: „Нажалост, није. Сама сам себе спонзорисала.“

Људи понекад мисле да је свако путовање сарадња. Волела бих да јесте. Али - није.

Милица:
Нисам ни знала да, осим тих дигиталних авантура, ретко приказујеш приватни живот. Када си одлучила да то раздвојиш?

Катарина:
Чим су почели да долазе нови пратиоци, тај раст, имала сам тај моменат: „Ок, ово више није само мој круг људи.“

Није ми било непријатно, али ми је било непотребно. Зашто би неко морао да зна да сам тренутно на кафи са другарицом?

Профил се сам од себе формирао као туристички и садржајно сам га тако водила. Људи ме прате због тога - нема потребе за било чим другим.

Катарина:
Опет долазимо до великог проблема 21. века, а то је да су људи много заинтересовани за твој приватни живот.

Баш су заинтересовани.

Чак и кад бих дала мали делић приватности, нешто што ја сама одаберем да поделим, то би добило много више реакција него било које путовање до сада. И то уме да буде мало застрашујуће.

Мислим да људи хоће више.

И ја сам у том раскораку: с једне стране, можда стварно хоће да ме упознају боље, да знају ко је та "катаклизма" која путује, шта ради, каква је као особа, да ли је смешна или досадна...

Волела бих да то дам људима, али морам да осмислим стратегију. Вероватно ће временом бити више тих спонтаних и приватних тренутака, али морам да нађем меру, да не дам превише.

Милица:
Да ли си икада осетила потребу да нешто приватно објавиш на Инстаграму, али на профилу који није јавни?

Катарина:
Да, имала сам и још увек имам приватни профил где су само моји пријатељи и људи из најближег круга.

Када стварно пожелим да нешто објавим на друштвеним мрежама...

Јер за мене су мреже одувек биле нека врста дигиталног албума. Увек сам волела мреже.

И даље их волим.

Сада имам само још један разлог више да их волим. Сви моји пријатељи знају да сам, чак и пре него што сам радила било шта озбиљније на Инстаграму, волела да сликам, да правим кратке видеe, све ми је то било баш забавно.

У том контексту сам желела да имам један приватни дигитални албум, где могу нешто да сачувам, и да, ту и тамо, уђем и објавим залазак сунца или нешто што је само за моју душу.

Нешто што не мора и не треба да буде део оног што људи виде на @kataklizma.mp4.

Милица:
Хајде да откријемо нешто приватно, пошто то људе толико занима. Рекла си на почетку да си завршила енглески и немачки и да се тиме бавиш приватно. Да ли ти је то сада примарни посао?

Катарина:
То је мој посао, али ми је примарни посао предавање енглеског и немачког.

То је дошло потпуно спонтано. Дуго сам у свету језика, сама сам брзо научила енглески и немачки, одувек су ме занимали.

Завршила сам Филолошку гимназију, па сам и ту била у том пољу, затим касније и Филолошки факултет. Али, упркос свему томе, никада нисам мислила да ћу се бавити језицима на овај начин, конкретно наставом.

Увек ми је то деловало суво и досадно.

Мислила сам да ћу, ако се бавим језицима, радити као преводилац. То ме је интересовало.

Али, као што сам ти већ рекла, ја сам веома разноврсна. Радила сам у маркетингу, новинарству, односима с јавношћу...

И у продаји одеће. Али о томе ћемо причати.

Толико сам интересовања имала да ми је у једном тренутку тата рекао: "Ништа ме више не може изненадити. Ако сутра кажеш да си постала астронаут, само ћемо климнути главом."

Ја и даље не знам да ли ћу се овим бавити дугорочно. Можда се сутра пробудим и одлучим да радим нешто сасвим друго.

У наставу сам ушла спонтано. Радила сам кратко у једној маркетиншкој агенцији. Био је то канцеларијски посао који ме није испуњавао.

Када сам дала отказ, пошто сам велики радохоличар и навикла сам да имам новац — да не лажемо, увек сам била независна, радим од своје четрнаесте — морала сам што пре да нађем посао.

Нисам имала времена да се преквалификујем, нисам више хтела да радим маркетинг, ПР ми је тада био досадан.

Онда сам помислила: па добро, ја сам филолог.

Почела сам да радим у приватним школама, добијала све више индивидуалних ученика.

Сада радим у две школе, али поред тога имам и доста приватних часова. И стварно уживам у томе.

Милица:
Вероваћу да волиш овај посао, јер ти омогућава да комбинујеш путовања и страст. Али колико сати радиш недељно?

Катарина:
Врло флексибилно. Имам ту срећу да сама себи правим распоред.

Ако, рецимо, путујем две недеље, кажем — нећу радити тада.

Или путујем месец дана — радим одатле.

Ако је краће путовање, и ако је место где сам већ била, онда могу и да радим.

Али, када си сам себи шеф, онда си и најгори шеф.

Ако, на пример, путујем од понедељка до четвртка, онда све часове скупим у петак, суботу и недељу.

И тако знам да радим као манијак — од осам ујутру до десет увече.

Али знам зашто то радим, и више волим ту опцију него да молим некога за слободан петак.

То је нешто што сам изабрала и спремна сам да сносим последице.

Милица:
Хтела сам да те питам и нешто што се тиче неформалног образовања. Колико ти је оно било важно? Волонтирање, искуства током студија... Да ли послодавци данас то гледају?

Катарина:
Најважније.

Одмах ти кажем — као из топа.

Формално образовање је важно, али мора да буде у комбинацији с неформалним.

Никада нећу рећи да факултет није битан. То кажу углавном људи који нису студирали или су одустали брзо.

Школа те научи како да функционишеш.

Не излазе паметни људи из школе, већ сналажљиви.

Али, данас не можеш да донесеш само диплому на интервју и кажеш: ево ме, дипломирао сам.

Залажем се за то да током средње школе није неопходно радити, али волонтирање да.

А на факултету — већ треба почети са радним искуством.

Ја сам, рецимо, била у Савезу ученика Србије, Европском омладинском парламенту, Светском омладинском таласу, ISWiB-у...

Ни сама више не знам шта сам све радила.

Понекад волонтерска искуства узму више енергије него посао, али дугорочно — доносе много.

На крају, добијеш ЦВ од три стране, јер си радио ово, оно, и све то вреди, било да је било плаћено или не.

И данас се искуство више цени него то што си научио напамет.

Милица:
Колико је Београд отворен за младе у том смислу?

Катарина:
Београд је и благослов и проклетство.

Ја често промовишем Србију док путујем. Почела сам одавде и ово ми је полазна тачка.

Београд има толико могућности да, ако кажеш да ниси успео — па чекај, ниси ни покушао.

Али опет, то је проблем, јер други градови немају те могућности.

Онда се људи селе у Београд, па кажу да је пренатрпан и ужасан. Па наравно, јер нигде другде нема те шансе.

И зато бих свим младима у Београду рекла — искористите све што вам град нуди.

Милица:
А зашто ти волиш Београд?

Катарина:
Зато што је мој. То је довољно.

Овде сам рођена, овде сам одрасла. И увек ће ми бити најдражи.

Без обзира на градове и луде дестинације које видим, Београд ми је број један.

Град који је много претрпео, био бомбардован више пута, па опет устао.

Није устао савршено, али није ни имао ресурсе.

Али Београд је културно и историјски богат, и мислим да се то види на сваком кораку.

Само је питање колико желиш да сазнаш.

Катарина:
То ми је била велика лекција о друштвеним мрежама. Уопште нисам схватала да су ми "Ката’с крпе", које нису имале никакве везе са путовањима или инфлуенсингом, биле одскочна даска и припрема за све што је данас "Катаклизма".

Милица:
Шта ти је најзанимљивије у твом послу, а шта ти је највећи изазов? Да ли понекад помислиш да је можда све могло и мало лакше, или неким другим путем?

Катарина:
Лакше ми је да прво говорим о изазовима.

Тренутно ми је највећи изазов да покушам да направим здравији баланс.

Немам проблем са тим сада, али се плашим и дугорочно размишљам — да ме не повуку мреже, да не постанем опседнута.

Не бих волела да се икада нађем у ситуацији да сам на путовању и да манично размишљам о томе шта ће бити прегледано, шта ће се свидети људима.

То ми је застрашујуће.

Ако ми икада тако нешто и падне на памет, макар на трен, стварно ћу престати да се тиме бавим.

Људи око мене знају да сам веома импулсивна и разноврсна, и не би ми био проблем да сутра угасим мреже и почнем нешто ново.

Можда бих оставила профил, али постала фуд блогер.

Без проблема.

Ако икада изгуби смисао, изгубиће и чар. И тада знам да треба да станем.

Милица:
А шта ти је најлепше у свему томе?

Катарина:
Само путовање.

Нема ту ништа лоше.

Мени је та комбинација фасцинантна - путујем за себе, али ако то неком помогне, или макар улепша вече, онда знам да има смисла.

И када ми је тешко, и када нисам расположена, људи то као да осете, па добијем поруку:

"Овај видео ми је улепшао дан."

Или:

"То што радиш је толико лепо, молим те, никад немој да престанеш."

Или:

"Вероватно никада нећу отићи у ту земљу, али је дивно да бар гледам."

Мени је најважније да неко има користи од онога што радим.

Ако је то како да се организује путовање — супер.

Ако је то знање - још боље.

Ја обожавам тај мој "штреберски" део.

Написала сам једном о најлепшој кафани у Србији, у Овчар Бањи, и неко ми је написао:

"Нисам знао за ово. Можда нећу ни ићи, не волим тај крај, али сада знам да постоји."

Е онда ми је то генијално - путовање сa смислом.

Милица:
Хајде да некако заокружимо ову причу, и жао ми је што не можемо да причамо још сатима. Не мора да буде ни савет ни упозорење, али нешто лепо за крај. Шта би поручила некоме ко тек улази у овај свет, или воли да путује, или је млад и још тражи свој пут?

Катарина:
Покушала бих све то да повежем у једну реченицу.

Било да улазиш у свет инфлуенсинга, или тек студираш, или тражиш посао, или волиш да путујеш — ова реченица важи за све:

Мало врата ће се отворити ако прво не покуцаш на њих.

То ми је најважнија порука.

Чак и ако си тек почео са друштвеним мрежама - покуцај. Пошаљи поруку, пошаљи мејл. Замоли за помоћ.

Немој чекати да нешто само падне с неба.

Исто важи и за образовање.

Пријављујеш се за посао, мислиш да немаш довољно искуства - пошаљи мејл.

Желиш да радиш у компанији која тренутно нема конкурс - пошаљи мејл.

Не могу да ти опишем колико сам пословних прилика добила само зато што сам послала мејл.

Нисам чекала да се објави оглас. Само сам написала:

"Ја сам та и та. Желим да радим код вас."

Ако не могу одмах, сетиће се мене кад се конкурс отвори.

Или си у школи, па желиш неки облик неформалног образовања - пошаљи мејл, пријави се.

Врата се неће сама отворити ако не покуцаш.

Милица:
Хвала ти на овом разговору и на целој овој дивној причи. Хвала ти што си била искрена и поделила са нама своје искуство, жеље и утиске. Надам се да ћемо причати још, о овој или некој другој теми.

Катарина:
И ја се надам. Хвала теби на овако пријатном и инспиративном разговору.

Милица:
Хвала свима који сте нас слушали или гледали. Ово је био Тараба подкаст. Пратите нас на Јутјубу, Спотифају, Дизеру и будите уз нас и у следећој епизоди.

До тада - поздрав од Кате и Милице!